Piše: Robert Hodžić
Iako sam na treninzima i nekim trailovima znao prelaziti brojku od 40 kilometara kao i na nekim zavjetnim utrkama, Stolac – Metković (Maraton Mira), koji organizira moj prijatelj i strastveni trkač Ruđo Bošković, službeni maraton još nisam bio istrčao.
Redovito sam po utrkama zadnjih 6/7 godina, najviše trail (najveća ljubav), ali fali mi kraljevska disciplina. Kažu svi “ako ne istrčiš maraton nisi trkač”. Pa 2024. kontam Boka ili Ljubljana i ostade samo na priči. Onda 2025. opet kažem u Boku ću na kraju godine, ali previše nekih utrka bez plana i prođe godina, a ja se ne spremnih za Boku. Zatvoriše se prijave, opet ništa, i tako odlučim da to mora biti 2026. kako god znam i umijem. Split je bio prvi na koji u teoriji mogu, tako da sam njega prijavio.
Bilo je komentara da to nije dobar izbor za prvi put, možda, ali ja nemam vremena – hoću da istrčim to više. Iako sam ja znao da nekim normalnim tempom valjda mogu istrčati maraton, govorile su mi to i kolege ja sam htio nešto drugo. Ako već idem na utrku svih utrka hoću da to bude kako spada, sa pravim pripremama planom i strategijom, dosta mi je bilo utrka na pamet, na “snagu”, na glavu… Hoću disciplinu, hoću režim. Jednostavno hoću da mi neko stručan kaže šta trebam raditi. Prva osoba koja mi je pala na pamet je Ersan Bijedić, poznajem ga i znam koliko je u tome tako da je on bio moj logičan izbor za prvi maraton. Javio sam mu početkom 10-og mjeseca 2025. da želim ići u Split i da trebam njegovu pomoć.
Rekao mi je da će me pripremiti pod uslovom da ga slušam, da se držim dogovora, ne preskačem ništa, i da će to uroditi plodom. Dogovorili smo detalje i početkom 11. mjeseca su počele pripreme. Moja zamisao je bila da idem malo ispod 4 sata jer to se smatra jako dobrim rezultatom, a i prvi mi je put, ali nakon par konzultacija postavili smo SUB 3:40, dobar sam bio na halfovima i desetkama pa jo to bio realan cilj. Prve sedmice su išle lako, zime još nije bilo, kao ni velike kilometraže, iskreno veselio sam se svakom treningu jer prvi put radim po planu i to mora biti dobro. Kako je vrijeme odmicalo dolazile su i veće kilometraže, uz vježbe snage, kišu, buru, snijeg znalo je biti malo naporno, ali odradio sam pošteno, osim nekoliko neplaniranih ubrzanja na dužinama (ego), većinu stvari sam slušao mentora tako da smo obojica bili zadovoljni pripremamama.
Bez ozljede, prehlade, bez preskočenog dana, a bilo je gadnih potopa i opasne hladnoće. Ersa mi je rekao da su ove pripreme same po sebi već uspjeh. Komunicirali smo svaki dan i više puta dnevno, analiziralo se sve i ništa se nije prepuštalo slučaju. Sve mi je ovo bilo novo, opet ponavljam, jer do sada bi sam lupao i išao na utrke. Ostao je još taper i dan D.
Taper je isto išao glatko, osjećao sam se dobro i sve snažnije, zadnju sedmicu sam po planu pojačao ugljikohidrate a smanjio proteine, posebno sam se punio zadnja 3 dana prije utrke. U Split sam stigao dan ranije, podigao broj školski, jeo par puta, ogromna pizza prije spavanja (ritual sa traila), legao na vrijeme. Ostalo je još sam da ustanem, doručkujem čim otvorim oči, i čekam start… Neću lagati – uzbuđenja je bilo, najviše se osjetilo po tome što sam promijenio 100 poza dok sam nekako jedva boga zaspao, kao da ću u rat. Na startu bura, kiša, hladno vrijeme, ništa što nisam imao na pripremama pa me to nije sekiralo previše, veći je problem bio da me ne ponese atmosfera i da ne krenem jako, što mi se znalo dešavati prije.
I krenulo je, prvih pola sata velika gužva, doslovno kao da trčiš u disko klubu, stalno dodiruješ nekoga, pazio sam samo da ne padnem. Kada se gužva razišla počeo sam trčati svoju trku, držao sam se plana i jedva čekao kada će doći taj famozni 30. kilometar na kojem dosta ljudi zapinje. Naš plan je bio ako se tada budem osjećao dobro, da malo ubzam, tako je i bilo. Na povratku na rivu – to je još nekih 10 kilometara do kraja, dobio sam dodatnu snagu, osjećao sam se lagano i moćno kao da sam tek počeo. Spuštao sam pace kao na svojoj najboljoj 10k utrci i prestigao dosta ljudi do cilja u koji sam ušao kao da sam se ustao sa kave. Prije samog prolaska cilja tražio sam zaručnicu u publici. Kada sam je ugledao pošteno sam je izgrlio pa tek onda završio trku.
Kažu mi tu si izgubio dosta sekundi, neka sam, koga briga! Stajao sam ja i na Poljudu barem minut, kako tamo proći, a ne uslikat se koji put. Semafor je konačno pokazao 3:25, a mojoj sreći nije bilo kraja, zaderao sam se tako jako da su me u Solinu čuli, i legao po onom zvonu kao da je samo moje. Kada su se dojmovi slegli nakon par dana shvatio sam da je ovo bila moja najbolja utrka do sada, utrka koja je imala glavu i rep, sve se poklopilo. Nisam imao ni najmanji problem, čak sam i na WC otišao samo jednom, što je isto fenomen po onakvom vremenu. Bura nas je na trenutke bacala unazad, a noge su bile mokre već na samom startu. Nisu mi ni smetale uzbrdice kojih je dosta bilo (mi trailaši volimo uspon).
Šta reći još osim da sam jako ponosan, mislim da imam dosta razloga za to. Ponosan sam i na to što nas je čak 14 iz Ljubuškog trčalo, to nije mala stvar. Sigurno ću se opet okušati na nekom ravnijem maratonu da vidim gdje sam. A sad se okrećem Mostarskom polumaratonu pa Vučko trailu, jedine dvije utrke na koje sigurno planiram ići.
Na kraju bi se zahvalio Ersanu, kolegama sa kojima sam imao dosta treninga, svima koji su me podržavali, a najviše najvjernijem navijaču u cilju. Split je jako dobro organizirana utrka što se ne može reći i za startni paket. Atmosfera po ulicama i okrepama je isto čista 10-ka. Onima koji možda budu ovo čitali poručujem da mogu svašta, samo neka se usude i ustraju u svome naumu, mi ljudi smo najveći strojevi – ne može nama nikakav robot ništa, niti nekakva umjetna inteligencija, mi smo puno jači.
Vaši komentari
