TRČANJE I MENTALNO ZDRAVLJE: Šta je pokazalo istraživanje rađeno među maratoncima u našem regionu?

Piše: Tijana Kabić

Tim povodom, po pravilu se svuda u svetu organizuju brojni događaji – predavanja, tribine, radionice, panel diskusije…

O važnosti mentalnog zdravlja se, dakle, sve više priča, ali je ono definitivno i dalje u zapećku u odnosu na opšte, fizičko zdravlje: i dalje postoji stigma i osećaj stida ljudi koji se zbog svojih mentalnih problema obraćaju psiholozima, psihoterapeutima, psihijatrima.

Tijana Kabić je maratonka, PB 3:04:38. Sportski psiholog, angažovana u košarkaškom klubu “Džoker” u Somboru.

Kada su trkači u pitanju, mnogi od njih će vam reći da su krenuli da trče upravo kako bi “ohladili glavu”, izmeditirali, ostali nasamo sa svojim mislima, ili se baš suprotno – otarasili istih.

Istraživanje koje je rađeno među maratoncima u našem regionu (Kabić, Popov & Sokić, 2019) bavilo se ispitivanjem motivacije za trčanje maratona. Ispitanici su bili isključivo maratonci (oni koji su makar jednom istrčali distancu od 42.2 km), a dobijeni rezultati ukazuju na to da postoji 5 motiva za trčanje maratona.

Prema dobijenim rezultatima, najsnažniji motivacioni faktor za trčanje je prevladavanje stresa. Odnosi se na strategije prevladavanja stresa i suočavanja sa svakodnevnim problemima, i vraćanja balansa tela i uma. Iako brojna literatura svedoči o tome kako je fizička aktivnost povezana sa boljim osećajem i boljim raspoloženjem, prevladavanje stresa je u ovom istraživanju bilo povezano sa negativnim afektom (sklonost ka doživljavanju različitih negativnih emocija kao što su tuga, bes, krivica, gađenje ili strah). Objašnjenje bi moglo da bude u činjenici da osobe koje trče motivisane ovim motivom prepoznaju i prihvataju svoju sklonost ka negativnim emocijama, te da trčanje koriste upravo kao sredstvo za ventilaciju i za oslobađanje od negativnih misli.

Unapređenje mentalnog zdravlja i kontrola težine takođe je značajan motiv za trčanje maratona. Opisan je stavkama koje se odnose na stanja poput depresije, anksioznosti, zatim na doživljaj lične vrednosti i regulisanje telesne težine. Značajno predviđa negativan afekat kao crtu ličnosti. Sadržaj stavki koje opisuju ovaj motiv ukazuju nam na osobe koje su apriori nezadovoljne: one žele da dodaju životu smisao, budu manje anksiozne/depresivne, poboljšaju samopouzdanje, osećaj vrednosti, budu mršavije, prihvaćene od drugih ljudi. S obzirom na činjenicu da je previše niska ili visoka procena sopstvenih vrednosti povezana sa različitim psihološkim poremećajima, naročito sa anksioznošću i depresijom (Popov et al., 2016), očekivano je da će oni koji trče motivisani upravo ovim motivom biti skloni negativnom afektu, što je potvrđeno našim nalazima. Slično prethodnom faktoru, moguće je da trčanje predstavlja mehanizam pomoću kog se ove osobe suočavaju sa svojim negativnim emocijama.

Treći izdvojeni motiv, takmičarski duh, karakterističan je za osobe koje na trčanje prvenstveno pokreću takmičenje sa drugima i pomeranje sopstvenih granica, a dobijeni rezultati ukazuju na to da se na osnovu ovog faktora može značajno predvideti sklonost ka pozitivnom afektu. Ovo bi se moglo objasniti i time što je ovim motivom obuhvaćeno i takmičenje sa samim sobom: ako prevazilaženje sopstvenih limita stavimo u kontekst Maslovljeve hijerarhije potreba i uporedimo sa samoaktualizacijom, mogli bismo pretpostaviti kako je upravo ovaj vid motivacije karakterističan za samoostvarene ličnosti, koje tačno opažaju stvarnost, prihvataju sebe, ali i druge ljude, na svim nivoima.

Motiv koji opisuje socijalnu dimenziju trčanja opisan je kao četvrti po redu u našem istraživanju. Odnosi se na potrebu za druženjem, upoznavanjem drugih ljudi, grupnom pripadnošću i društvenim priznanjima. Predviđa pozitivan afekat kao crtu ličnosti, što bi značilo da osobe koje na trčanje prvenstveno motivišu socijalni motivi – jesu one socijabilne osobe koje na trkama zapažamo i opažamo kao vedre i dobro raspoložene, verovatno zato što one boravak u grupi i činjenicu da zahvaljujući trčanju ostvaruju interpersonalne relacije i mogu da budu uzor drugima – doživljavaju kao ogroman benefit trčanja.

Poslednji, peti motiv, odnosi se na poboljšanje fizičke forme, kao i poboljšanje samog zdravlja i dugovečnosti, te je imenovan kao fizičko zdravlje. Kao i prethodni, socijalni, i on se češće javlja kod starijih maratonaca (Ogles & Masters, 2000; 2003). Kada je u pitanju veza sa afektom, utvrđeno je da je sklonost ka negativnim emocijama manja što je veća svesnost o važnosti zdravlja i dobre forme.

Mnoga prethodno, ali i kasnije sprovedena istraživanja ukazuju nam na to da trčanje nesumnjivo dovodi do brojnih benefita po mentalno zdravlje: redukcija depresije, anksioznosti, tenzije, frustriranosti i besa, pozitivnije raspoloženje, povećanje samopouzdanja – samo su neki od njih.

Osim toga, utvrđeno je da ova aktivnost definitivno vodi ka zdravijim životnim stilovima, ishrani koja je bogatija hranljivim sastojcima, konzumiranju manje količine alkohola i boljem snu nego što je to bio slučaj pre ulaska u svet trčanja.

Naše istraživanje je značajno jer je, koliko je nama poznato, prvo istraživanje slične tematike na našem govornom području, a da su uzorak činili isključivo maratonci.

Polazna osnova bio je pokušaj da odgovorimo na toliko često upućivano “šta je to što te motiviše da trčiš toliko?” pitanje.

Odgovor koji smo dobili je – (prvenstveno) mentalno zdravlje.

Vaši komentari