Piše: Dušica Šebez
La Valetta je moj drugi polumaraton u životu, prvi sam trčala pre skoro godinu dana u aprilu 2023. u Osijeku, a vreme za koje sam prešla Osječki ferivi je 1:50:41.
Zapravo, moja trkačka karijera je veoma kratka. Počela sam trčati u julu 2022. godine i tih nekoliko meseci 2022. se svelo na prijave na sve zanimljive ulične trke i trejlove i poneki trening između. Sve se to odvijalo više kao druženje tih nekoliko meseci. Međutim, pripremama za Osječki ferivi početkom 2023. mislim da sam prešla iz te sfere u neku ozbiljniju, u smislu posvećenosti treninzima.
Nakon tog prvog polumaratona, isplanirali smo bili neke trejlove, od toga su dva bila do 30km i 1000-1200m elevacije, Jahorina i Dalmacija ultra trail, JUT I DUT.
Naravno planirali smo i nekoliko kraćih trejlova Vučka i Gračanicu i uličnih trka do 5km (tu su mi favoriti Ugljevik i Gračanica zbog odlične organizacije). U Tuzli sam trčala najbržu peticu, sa vremenom 21:22 i bila druga u ženskoj konkurenciji, a u Vinkovcima smo trčali mešanu štafetu i osvojili drugo mesto. Tu sam istrčala 7km za 30:53.
Razmišljali smo gde sledeće, drugarica je predložila ovaj polumaraton i u roku od dva dana smo kupili avionske karte.
Pripreme za La Valetta polumaraton su trajale 10 sedmica tačno, prve dve sedmice januara nismo trenirali, a kasnije smo sledili neki Garminov plan koji je u originalu duži od tih 10 sedmica. Odlučili smo da to pratimo, jer nismo imali trenera, a plan je bio drugačiji od naših dosadašnjih treninga te nam je sam proces treninga ulepšao i razbio monotoniju. Inače Živan, moj momak, i ja zajedno pripremamo trke, i osmišljamo strategije, tako ni ova trka nije bila izuzetak.
U tih 10 sedmica trčali smo 45-55km sedmično, a treninzi su bili raspoređeni tako da imamo 5 treninga sedmično i 2 dana odmora. Poslednje 4 sedmice smo prestali pratiti Garminov plan, pošto je Živan pronašao trenera, a ja sam pratila njegov plan i eventualno po potrebi prilagođavala sebi. Vreme nas je poslužilo tokom priprema i sve je teklo zadovoljavajuće.
Došao je i dan leta. Treba sve spakovati u jedan ruksak skučenih dimenzija, eh te ženske patnje… A tek duple patike, elem nekako ja sve potrpah, čarape u patike da se svaki milimetar prostora iskoristi. Ponesem ja i jastuče ono što ide oko glave, kontam ma može ova spužva da se zameni sportskom opremom, treba odraditi i trening tamo. Ne kraju sam imala teg oko glave, ali kroz skener prolazi bez problema. Dođosmo na Maltu. Već smo se pripremili za Bolt i nađosmo našeg vozača na parkingu aerodroma. Smeštaj nam je bio blizu starta trke u mestu koje se zove St. Julian. Doslovno 1km od starta. Malta je zaista predivna, sva je u peščanim tonovima i podseća na bliski istok. Cene su klasične evropske, možda malo niže od proseka. Mi smo koristili Bolt aplikaciju za prevoz, to nam je mnogo značilo za obilaske, bilo nas je 4, tako da smo uspevali za kraće vreme i isti novac mnogo više obići. Kad kažem više, mislim na to da dva dana nismo stali, a da smo i treći posle polumaratona i tih 21km još 10km nahodali, greota da se ne obiđe. Pre trke smo imali dva dana za obilaske tako da smo hodali koliko smo mogli, pogotovo prvi dan, prvo trening, a onda uzduž i popreko obilasci i pređosmo preko 20km. Drugi dan smo već osećali malo umor, pa smo više koristili prevoz i neke udaljenije lokacije smo obišli gde se malo manje hoda. Treći dan je bila trka. Ustajemo u pola 5 i spremamo se za trku, pravimo kajganu i slaninu za doručak (kao i prethodnih dana), zatim pijemo kafu. Jedan wc, a nas četvoro, mh. Izlazimo iz stana, a baka, iz apartmana do našeg, pije kafu na ulici i dobacuje: “woow, cool, very cool’, a nas četvoro ko četiri papagaja.
Dolazimo na trku, trema je tu. Spade nam usput nalepnica sa brojem zakačena za ruksak. Ni vremena da je tražimo, ni druge nalepnice da je zakačimo. Pitamo volontere kažu stavite bez nalepnice sa šetačkim ruksacima. Odlično, sve dok ga ne trčimo sa njim. Startna linija, gužvanje ljudi, ne vidi im se kraj. Uguramo se mi blize startu, ne sa najbržima naravno, ali koji red iza.
Trka je počela u 7 ujutru, temperatura još nije visoka. Staza je bila zahtevnija, dosta brežuljkastog terena, ali pogled je apsolutno predivan i preporučila bih trku svakome, iako nije trka na kojoj se tipično postavljaju lični rekordi.
Prvih 7km osećala sam se tako lagano i držala sam pejs 4:39. Momak je pored mene, trčimo zajedno, uzivancija u pogledu. Dolazi 8. km brdo raste, gubim Živana iz vidika, razmišljam ode mi pejser, ali stići ću ja njega nizbrdo. Nizbrdica dođe i prođe, al čoveka nema, eh. Smanjujem tempo i do 14. km idem prosečnim pejsom 4:43. Poslednja trećina trke bila je najteža, noge su teške, nova brda iskaču, a nizbrdicu ne osetiš više, trepneš novo brdo došlo, patnja prerasta u agoniju, razmišljam zašto je ovo meni trebalo u životu, mogla sam se banjati na moru, a ne izdizati na stazi. Fotografi na ulici, više mi nije ni do smeha, ma ne mogu se ni naterati, razmišljam eh na šta li će to ličiti…
Završavam trku prosečnim pejsom 4:47. Srećna utrčavam u cilj, znajući da sam istrčala PB: 1:40:54 i da sam uspela da oborim lični rekord 10 min za manje od godinu dana, a i zbog činjenice da se patnja okončala. Na cilju iskače i Živan, konačno ga stigoh, haha.
Što se tiče organizacije trke, tu apsolutno nemam zamerki, policija je osigurala prolaz trkača, bilo je oznaka tokom čitave trke, čak i ja koja imam tendenciju da se izgubim na trkama, nisam promašila stazu, tako da rekla bih i više nego odlično. Na cilju su nas dočekali osvežavajuća pića i voćke, ali i masaža, čemu smo se mi najviše obradovali. Samo ću reći, nismo znali da je to tako bolno, haha, ljudi masiraju, a nas dvoje naizmenično kukamo. Čovek posle našeg kukanja dobacuje: “je l bolje bilo pre ili posle masaže?”
Tu smo sačekali drugare Bojana i Maju koji su trčali takođe, svi tako isceđeni i srećni se fotkamo i upoznajemo još neke trkače. Zajedno smo se vratili u smeštaj i nastavili posle da obilazimo Maltu pošto je let bio dan posle trke. Pakovanje za let je opet proces, na aerodromu kupih neke čokoladice, rajsferšlus na ruksaku hoće da prepukne, stavim čokoladice u džepove od jakne, kontam ok je to. Momci su kupili i patike tamo tako da je i njima bilo veselo. Slećemo u Beograd. Kući smo se vratili iscrpljeni, ali raspoloženi iščekujući sledeću trkačku avanturu.
Vaši komentari
