Piše: Katarina Pohlod
Već tog dana sam počela da sanjam nove snove i zamišljam sebe kao brzu maratonku.
Sledeću šansu da istrčim još bolji maraton sam imala već u proleće 2019. godine, za šta sam se ozbiljno pripremala. Na žalost, s obzirom da mi je otac preminuo 10 dana pre maratona u Londonu, nisam bila u stanju trčati onim tempom koji sam pripremala. Nije mi bilo do života, a ne da trčim maraton.
Leta 2019. usledio je novi trenažni ciklus, za maraton u Berlinu. Taj sam maraton uprskala svojom greškom i nerazmišljanjem. Ogroman Expo, razni sadržaji, ali i obaveze koje sam imala kao tur-operater, iziskivale su predugo stajanje i šetanje, što je ostavilo posledice. Na dan trke, vrlo brzo sam osetila bolove u nogama. Kada sam videla da neću trčati planirani rezultat, digla sam ruke i odustala.
Sledeće pripreme su propale zahvaljujući pandemiji, koja je zaustavila čitav svet 2020. godine. Svi su maratoni bili otkazani.
Zatim je usledila 2021. godina, i još jedne zimske pripreme. Spremala sam se za Beogradski maraton. Usled pogrešno postavljenog treninga, dolazi do povrede po već ko zna koji put, i iz ove povrede se nisam mogla izvući naredna 3 meseca! Propalo mi je državno prvenstvo na 10km, BG maraton, druge trke… A trošak za terapije naravno strava i užas.
Prestajem raditi sa dotadašnjim trenerom i odlučujem se raditi sama dok se potpuno ne oporavim. U međuvremenu sam tražila trenera, kontaktirala sam mnoge, ali ništa … Na kraju sam kontaktirala jednog trkača, i tada već očajna, pitala za pomoć. On mi je pošteno rekao da nije trener, i da mi se ne može posvetiti, ali da može da me posavetuje oko treninga. Meni je to za početak bilo dovoljno. Nisam ni imala drugu opciju. Nije tražio ništa za uzvrat. Pristao je da mi pomogne.
Početkom avgustu 2021. sam otišla na visinske pripreme na Durmitor, gde sam boravila pet nedelja. Kasno je bilo da se spremam za Berlin. Tek sam bila izašla iz povrede. Odlučila sam da trčim Njujorški maraton u novembru, i jedina želja mi je bila da ga istrčim ispod 3 sata, s obzirom na konfiguraciju staze. Imala sam 3 meseca za pripremu. Iako sam znala da staza nije baš za lični rekord, za Njujork me vežu lepe uspomene i neki moji počeci, kako u trčanju, tako i u poslu. Zato je u planu bio i maraton u Valensiji za decembar, koji važi za idealnu stazu, gde je bio plan da konačno idem na lični rekord.
Pripreme na Durmitoru su tekle odlično. Povreda je potpuno prošla. Po povratku dole sam imala nekoliko dobrih kraćih trka. U tom periodu sam istrčala i svoj još uvek aktuelni rekord u polumaratonu, koji iznosi 1:22:43. Bila sam spremna za maraton.
U Njujorku sam tačno znala šta me čeka. Prvu polovinu sam trčala planiranim tempom 4:10, a onda kada su usledili mostovi tempo je bio za nijansu sporiji. Nije bilo forsiranja. Trebalo se sačuvati za Valensiju. Na 38. km kada smo ušli u Central Park, ponovo sam se vratila u ritam, i uspela ući u cilj za 2:59. To je bio moj drugi maraton ispod 3 sata. Usledio je kraći odmor i lagani nastavak priprema. Oporavak od Njujorka je tekao odlično. Već za dve nedelje sam radila super brzinske treninge, isto kako sam radila i pre maratona, čak i brže. Tempo 8km na treningu sam nedelju dana pre Valensije trčala u ritmu po 3:45. Bila sam odmorna i spremna za još jedan maraton.
A onda ipak… Greška koju nisam mogla sebi da oprostim, nedeljama se nisam mogla oporaviti od toga. Na maraton u Valensiju sam ponela nove patike, za koje sam tek u toku trke shvatila da su mi male! Već u prvim kilometrima maratona, shvatam kakvu sam grešku napravila, ali sam bila optimista i pokušala ne misliti na to. Nastavila sam trčati u dobrom ritmu. Kako su kilometri prolazili, bol je bila sve više nepodnošljiva. Nisam znala šta da radim. Polako sam počela da shvatam da moram da odustanem, i da mi je PROPAO JOŠ JEDAN MARATON. Teško mi je bilo pomiriti se sa tom činjenicom, te sam stala tek na 28. kilometru. Nisam imala kud, morala sam nastaviti trku. Hodala sam i trčala lagano, naizmenično. Broj sam presavila da me ne slikaju fotografi. Nekako sam povlačila palčeve da ne udaraju u patiku. Jaukala sam narednih 14km do cilja. Neću nikad tu muku zaboraviti. Bes, plač, nezadovoljstvo … Nisam mogla da verujem šta sam sebi priredila. Ja, koja imam toliko već iskustva, koja uvek mislim o svakoj sitnici, koja ništa ne prepuštam slučaju. Morala sam posle živeti sa tim.
Predstojeću zimu nisam imala snage da treniram u punom kapacitetu, trebao mi je psihički i fizički odmor od svih promašaja. Trčala sam da održavam formu i kakvu takvu brzinu. U tom periodu nisam imala nikoga, sve sam radila sama, po uzoru na stare treninge. Odlučila sam trčati Beogradski maraton u maju. Svoje trčanje sam tog dana prilagodila visokoj temperaturi. Nisam se trkala ni sa kim. Čak sam prvi put overila toi toi u toku trke. Trčala sam svoju trku, opušteno i bez opterećenja. Rezultat je bio 3:07.
Nakon BG maratona, usledio je kraći odmor, više se posvetila snazi i kraćim treninzima, da bih početkom jula ponovo krenula sa pripremama za maraton. Nisam mogla biti mirna dok ne odradim taj ludi maraton kako treba. Ponovo sam kontaktirala drugara trkača za pomoć oko treninga i savetovanja. Ovaj put, odlučila sam da mi ništa neće stati na put, da niko neće znati gde trčim maraton, i da ću minimizirati SVE spoljne uticaje, po cenu čega god. U tom periodu od maja do jula, prvi put sam se priključila nekoj grupi trkača i trčala sa njima brzinske treninge. To je za mene bilo novo iskustvo, i bilo mi je od velike pomoći. Hvala im još jednom ovim putem.
Ceo avgust sam provela na visini, na Kopaoniku (1800mnv) i Belmekenu (2000mnv). Ukupno 4 nedelje. Na polovini visinskih priprema sam se spustila dole i uradila tempo trening na 20km. Belmeken sam ove godine posetila prvi put, i osim što ima stazu od šljake i na lepoj je visini, ništa drugo ne bih mogla da izdvojim. Nismo baš bili previše oduševljeni boravkom tamo. No, iz svega čovek treba da izvuče nešto dobro, i da se prilagodi koliko može, zarad višeg cilja. Na kraju krajeva, znala sam zašto sam tu, i to mi je bilo dovoljno.
U tom periodu dok sam bila na pripremama, došla sam u kontakt sa jednim našim atletskim trenerom, koji mi je ubrzo predložio saradnju i pomoć u finalnim pripremama pred maraton. Nakon završenih visinskih priprema i kraćeg perioda dole, dogovor je bio da boravimo na Zlatiboru dve nedelje, a glavne treninge da radimo na stadionu u Užicu. Pomogao mi je da podignem formu i maksimalno iskoristim svoje trenutne mogućnosti. Tada su usledile i neke promene u treningu, smanjen je obim, a pojačan intenzitet. Tu trkači često pogreše. U želji da imaju što veći obim, bojeći se da ne trče premalo kilometara, ulaze u maraton nedovoljno odmorni.
Poslednje tri nedelje pred maraton sam uradila nekoliko najboljih treninga u svojoj trkačkoj karijeri. Bila sam oduševljena svojim trčanjem. Izvedba je bila fantastična. Više nego što sam očekivala. Verovatno je bilo tako jer je neko bio tu da me pogura do granice izdržljivosti.
Sjajan performans na treningu mi je ulio veliki optimizam. Neki treninzi nisu bili laki, tokom nekih sam imala mučnine. Ponekad sam se pitala “koji će mi sve ovo”. Zaista mi je bilo teže nego ikad. Ali na kraju svakog treninga sam znala da sam na korak bliže ostvarenju cilja. Znala sam da ću ovaj maraton trčati bolje nego ikad. Trebalo je još samo ispoštovati sve do kraja, da dovoljno spavam, da ispoštujem dijetu, da ostanem pozitivna, da ne dopustim da bilo šta negativno dopire do mene, i naravno, da ne uprskam sa nekom glupošću kao ranije…
Trener i ja smo odlučili da trčim trku u Aranđelovcu, državno prvenstvo na 10km, 8 dana pre maratona. Želeli smo ravnu stazu, ali na žalost nigde u regionu nije bilo trke na 10km taj dan. Na start trke sam nekako uspela da zakasnim, pošto je start pomeren ranije. Na sreću nisam bila daleko, otprilike 70-80m iza startne linije, negde iza začelja. Još uvek sam bila u fazi zagrevanja. Odjednom se čulo odbrojavanje “5, 4, 3 ….” (ko još odbrojava od 5?) . Furiozno sam skinula gornjak, bacila ga na put, i potrčala sa bočne strane neverovatnim sprintom, kako bih se dočepala svoje pozicije. To je moglo da me košta, ali dobro sam prošla. Iako je staza bila valovita i sa krivinama u parku, držala sam se dobro celu trku, imala lep korak i dobar tempo. Trku sam završila za 37:13, što sam videla tek na satu kada ušla u cilj, pošto svoj sat nisam uspela da startujem na vreme. Bila sam prosto oduševljena! Odmah sam pomislila kako bih trčala ispod 37 minuta da je bila ravna staza. Osećaj je bio sjajan nakon prolaska kroz cilj. Sad je još samo trebalo dočekati idući vikend i start maratona…
Kući sam osim srebrne medalje sa državnog prvenstva i dobrog rezultata, na žalost donela i prehladu. Nisam mogla da verujem. Zar pred maraton! Pitala sam se… Ali, šta je jedna mala prehlada pored svih priprema, nadanja, svega uloženog… Sve bi palo u vodu da sam dobila i temperaturu, ali srećom nisam. Mogla sam samo čekati da prehlada prođe. Takva sam pošla za Berlin.
Po dolasku u Berlin, i pored prehlade, a i nekih neprijatnih situacija, ostala sam hladna. Nisam dala na svoj maraton. Nisam dala da išta negativno dopre do mene. Toliko dugo sam čekala taj momenat, da nisam smela nikome i ničemu dozvoliti da mi to pokvari.
Došao je i dan trke. Nisam razmišljala ni o čemu, bila sam skroz opuštena. Istina, jedna stvar mi jeste nedostajala, ali sam to držala duboko u sebi, dok ne prođe maraton… Sve drugo je MOGLO i MORALO da sačeka!
Dođete na startnu liniju, znate koliko ste se dali mesecima, a i godinama unazad, i znate da je danas TAJ DAN… Znate da je ostalo još samo to – da odradite. Taj poslednji potez. Hiljade trkača vas okružuje, sve vas čeka isti put, a najveći maratonac svih vremena Eluid Kipchoge na samo par metara od vas. Svi nestrpljivo čekaju zvuk pištolja. Svi čekaju da krenu na put dug 42.2km. Noge su spremne, srce još spremnije. To je put kojim se ređe ide, to mogu samo posebni ljudi. Ima li išta lepše na ovom svetu nego biti maratonac?
Muzička numera koju puštaju pre samog starta, već godinama unazad, je najsavršenija moguća koja postoji za ovu priliku. The Alan Parsons Project – Sirius – Eye In The Sky. Prekrstila sam se, spustila ruku na srce, pogledala u nebo. Krenuli smo. Srce puno!
Držala sam ujednačen pejs od samog početka. Prolazi na 5km su biti gotovo ujednačeni i po planu, naravno prema zvaničnim markacijama na stazi. Trčala sam na osećaj, ali ipak pod ručnom prvi deo. Noge su mi bile malo ukočene, od početka pa tokom čitave trke, ali me je trener upozorio unapred da je to zbog pražnjenja/punjenja glikogenskih depoa koje smo odradili u nedelji pred trku. Na trci sam koristila tri gela, i uzimala vodu na svakoj okrepi, makar to bilo samo za polivanje. Jednom sam uspela da se polijem i izotonikom. Nije baš bilo prijatno. Ali, koga briga.
Rasplakala sam se na polovini trke, od sreće. U momentu su me preplavile emocije. Morala sam se obuzdati. Bila sam iznenađena koji mi je tempo pokazivao sat u celom drugom delu trke: 4:01-4:02. I nije se menjao. Svaki put kada sam pogledala u sat, pomislila sam, a i rekla sebi na glas: “koja si ti kraljica”, “idemo bre, imaš debeli lični rekord i top 10 žena svih vremena u Srbiji”, “to je to, to je tooo”, “konačnooo”, “sad pokaži od čega si sačinjena”, itd. Ne znam da li sam ikada pre trčala ijednu trku, a da sam imala energije da razmišljam i da sama sebi nešto govorim. Maraton je pored fizičke pripreme i jedna kompleksna mentalna igra. Noge ćete utrenirati, ali je veći posao utrenirati mozak.
Približavao se kraj trke, a meni i dalje dobro. Razmišljala sam kada da krenem sa ubrzanjem, ali sam već bila u dobrom ritmu. Na 40. kilometru krećem da spuštam tempo ispod 4:00. Prestaje razmišljanje. Prelazim u turbo režim. Počinje napor. Počinjem da pravim grimase. “To je to sad. Sad juriš ka cilju!”
Željno sam iščekivala poslednju krivinu, da ugledam najlepši landmark na nekoj maratonskoj ruti – Brandenburšku kapiju. Koliko sam samo puta vizualizovala taj trenutak poslednjih meseci, a priznajem i godina … Ulazim u poslednju krivinu, ugledah je. A sa kapije nas pozdravlja rimska boginja pobede Viktorija. U tom poslednjem kilometru maratona emocije pucaju po svim šavovima. Zaista poseban i jedinstven momenat Berlinskog maratona!
U cilj sam uletela nestvarnim pejsom. Vrišteći sam pretrčala ciljnu ravninu. Još nekoliko minuta nisam mogla doći sebi. Vrištala sam od sreće! Nisam mogla da verujem da sam konačno odradila! 2:51:30! Uz skoro 2 minuta brži drugi deo! Nisam mogla da verujem kako sam dobro trčala. To je bio jedan od najlepših dana u mom životu. Vredelo je čekati ga. I sada, posle mesec dana, i dalje ga slavim. Kao moj drugi rođendan! Jer, koliki sam put morala da pređem do ovog rezutata, koliko je moralo vremena da prođe, koliko sam čekala. Ponosna sam na sebe što nikad nisam odustala, što mi odustajanje nikada nije ni bila opcija. A bilo je onih koji su govorili i da nisam za trčanje, da ne mogu, da ne vredim kao trkač. Sada sam im pokazala, i tek ću Bože zdravlja. Mogu samo da se svim tim zloćama zahvalim na svemu tome, jer je to za mene bila samo dodatna motivacija da budem još bolja. Pravi vetar u leđa!
Konačno je došao taj trenutak da se vidi da sve to do sad nisu bile samo priče, da je iza svega postojao rad, rad i rad, velika želja, velika strast, strpljenje, upornost, disciplina, i još rada. Šta bi tek bilo da sam imala pravog, iskusnog, stručnog i dokazanog trenera sve ove godine… dokle bih već došla. Pitanje na koje nikada neću znati odgovor.
Napokon sam potpuno rasterećena i mogu da idem dalje. Konačno je usledio i pravi odmor, bez trka, bez jakih treninga. Jer, tako to rade pravi trkači. Moj san se ostvario. Vratilo mi se ono za šta sam se spremala godinama unazad, iznova i iznova, bez pomisli da ikada odustanem i dignem ruke od svega. Odlučila sam da uspem, i tako je moralo biti. Uspela sam!
Ovo za mene nije kraj. Dapače, tek je početak.
Vaši komentari
