Piše: Elvedin Tunović
Inače volim i preferiram „putavanja s razlogom“, da nisu čisto turistička, pa sam se bacio u istraživanje idealnog talijanskog maratona u prvoj polovini 2025. godine i izbor je pao na Milano.
Trka se reklamira kao jako atraktivna i lijepa, a još uz to i ravna i važi za najbržu stazu u Italiji, a 2021. godine je dobila nagradu i za najbržu svjetsku maratonsku stazu.
Spremati proljetni maraton u Sarajevu je priličan izazov, jer nikad ne znamo koliko ćemo imati povoljnih dana za trčanje zbog potencijalno lošeg kvaliteta zraka. Neke ranije zime sam provodio i u teretani i trčanju na trakama, ali sam lagano sticao sve veću odbojnost prema tome i ovu zimu sam odlučio trčati isključivo vani kada vremenske prilike dozvole.
Zima nas je na kraju prilično ispoštovala i uz par odlazaka na planinu sam je fino „izgurao“. U januaru tradicionalno dosta trčim, pa je ovaj januar sa istrčanih 412,7km bio čak najslabiji u posljednjih pet godina, a u februaru sam istrčao solidnih 414,3km s tim da u oba mjeseca nisam imao dužinu iznad polumaratonske i posljednja ozbiljna dužina mi je zapravo bila Valencia Marathon 1. decembra prošle godine.
Mart je za mene bio jako izazovan s obzirom da se poklopio s mjesecom Ramazanom koji sam planirao ispostiti ove godine. Većinu kraćih i lakših treninga sam trčao neposredno pred iftar (završetak posta), a tri duža treninga od 22, 25 i 27 kilometara sam trčao u kasnim večernjim satima. Za ključni mjesec priprema dosta skromno i mart završen za 345,5 kilometara, ali šta je tu je.
Došao je dan putovanja, a ono što ide na ruku odlasku na ovaj maraton je i jako dobra povezanost Milana sa Sarajevom s obzirom na cijenovno povoljnu Ryanair liniju Sarajevo – Bergamo koja je dostupna tri puta sedmično, a odmah ispred Bergamskog aerodroma vas čekaju autobusi koji za 10€ voze do Milana i na Milanskom Central Stationu ste za nekih 50-ak minuta.
U Milano smo stigli u četvrtak kasno navečer, a petak poslijepodne je bio rezervisan za podizanje startnih brojeva.
Sam Expo izgleda prilično lijepo i dobro je organizovan, a održava se u Fiera Milano Congressi, veoma famoznom kompleksu koji važi za najveći kongresni centar u Evropi.
Ostatak dana je bio rezervisan za veoma opširan obilazak grada, a uz jutarnje lagano trčanje od 6 kilometara finalni broj koraka na kraju dana je bio preko 37 hiljada. Nimalo pametno, ali tješim se da svakako nisam došao hvatati neki dobar rezultat.
Subota je bila blago umjerenija, a večer rezervisana za odlazak na San Siro i utakmicu Milan – Fiorentina. Odluka da se ide na utakmicu je donesena još prije par mjeseci kada tačan termin nije bio određen i nadao sam se da samo neće biti onaj najnepovoljniji, subota u 20:45 i naravno bio je baš taj!
Razmišljam da me nazad u smještaju nema prije ponoći i opet kažem sebi: Nimalo pametno, ali svakako nisam došao hvatati neki dobar rezultat.
S obzirom na popriličnu udaljenost između San Sira i našeg smještaja povratak nazad je bio prava avantura. Metro nakon utakmice nije radio, pa je povratak bio kombinacija šetanja, pokušaja ulaska u prepune tramvaje koji voze od stadiona prema centru (uspjeli iz trećeg pokušaja), presjedanja u drugi tramvaj i nazad u smještaju sam bio iza 1 sat poslije ponoći. Sve me boli, za spavanje imam neka četiri sata, do početka trke malo više od sedam, ali ok, ide to na iskustvo!
Jedina stvar koju sam dobro odradio bila je carb loading, a to u bogatoj milanskoj gastro ponudi nije nimalo teško. Pizze, paste, cannoli, tiramisu, sladoledi…Sve ovo mi je dodatno pomoglo da ovaj maraton dočekam nikad teži. Iz Sarajeva sam krenuo sa 76 kilograma, a računam da sam jutro pred trku imao i još bar kilogram više. Svoj prvi maraton prije osam godina sam trčao sa sličnom kilažom, ali mislim s bar kilogram – dva manje.
Spavanje očekivano slabašno, ali ništa novo pred maraton i nakon doručka (umakanje pereca iz Lidla u humus) krenuo sam prema startu. Milano je jako dobro uvezan gradskim prevozom, pa iako smo od starta bili udaljeni oko 6 kilometara kombinacijom autobusa i metroa smo u startnoj zoni bili dosta brzo.
Petak i subota u Milanu su bili veoma topli za ovo doba godine, u subotu je temperatura išla i do 23 stepena, a za nedjelju je prognozirano blago zahlađenje. Ali bilo je prilično neznatno, tako da je i jutro bilo dosta toplo, nebo vedro, a čim mi je u 8 ujutro bilo sasvim lijepo i ugodno u šorcu i majici bez rukava nije bilo baš obećavajuće i bio sam svjestan da će na utrci biti „prženja“.
Start utrke je veoma atraktivan s obzirom da se nalazi u najstrožijem centru grada, s bočne strane Duomo katedrale. Smješten sam bio u zonu 2 i krenuli smo nekih osam minuta nakon zvaničnog početka utrke i starta elitne grupe.
Plan A je bio trku probati istrčati na nivou svog posljednjeg maratona u Valenciji (3:12:29), a iako sam polumaraton prošao 1:35:38 osjećaj nije bio najbolji i bio sam svjestan da će drugi dio biti sporiji.
Uslovi nisu išli na ruku, a ni sama staza mi nije „legla“. Istina, staza zaista nije mnogo brdovita, ima valovitih dijelova, ali za 42 kilometra se skupi svega 70-ak metara elevacije. Staza je i dosta lijepa i vodi kroz mnoge atraktivne dijelove grada i parkove, a ono što mi nije prijalo su stalne izmjene podloge i čak punih 12 kilometara se trči kaldrmom koja zahtjeva dodatni oprez, a i nešto veći utrošak energije.
Da se ne lažemo, sve to bi se bolje podnijelo da sam utrku dočekao spremniji, jer kad si spreman sve ti manje smeta.
Stoga sam se prebacio na plan B, a on je bio zadržati prosječni tempo ispod 5:00, jer sam sve svoje maratone osim dva koja sam trčao kao trening/podrška istrčao tako.
To i nije bio prevelik izazov, pa sam drugi dio utrke istrčao dosta ležerno uz poziranje fotografima za fotke koje neću kupiti, te nabacivanje petica dječici koja su nam pružala podršku.
Inače album s fotografijama košta 49,90€, a jedna fotografija 19,90€, najskuplje od svih utrka koje sam trčao.
I tako, u cilj sam stigao prilično preplanuo s rezultatom 3:23:59. Rezultatski daleko od mojih najboljih maratona, punih 26 minuta sporije od ličnog rekorda. Iza sebe imam čak trinaest bržih maratona, a ovo je bio ukupno moj 18. zvanični maraton u desetoj različitoj zemlji Evrope, dakle maratonska punoljetnost!
Utrku je završilo 4525 maratonaca, a uz glavnu utrku su imali i štafetni maraton, te Family Run koji se održava dan prije.
Pozitivna stvar nešto lošijeg rezultata je ta što je stanje tijela poslije utrke bilo bolje u odnosu na veći dio prethodnih maratona, pa sam bio spreman za ostatak turističkog dijela putovanja i izlete u Bolognu, Varennu i Bergamo.
Sve u svemu, smatram da je Milano Marathon utrka koja ima potencijal da postane mnogo veća nego što trenutno jeste s obzirom na organizaciju na visokom nivou, te ljepotu i atraktivnost staze, a i samog grada i preporučujem da je stavite u svoj kalendar za neku od narednih godina, ali svakako više kao trku za uživanje, a ne baš za rezultat.
Vaši komentari
