Piše: Muris Halilović
Ovo mi neće biti prvi put da preuzimam od Nefise startni broj, prvi put sam to uradio na Skakavac Trailu prije dvije godine za Rekreativnu dionicu.
Međutim, ovaj put nisam “poletio” da preuzmem broj.
Zašto, nisi uzeo broj? – Kasno veče me upitala Leila (moja životna partnerica).
Inače, Leila me prijavila i na moj prvi half u Splitu (sredinom februara) ove godine, gdje je preuzela ulogu moje pejserke, a ja po prvi put počeo da treniram po planu kojeg mi je kreirala. Tada sam trenirao nekih 7-8 sedmica do same utrke, a onda na putu do Splita, moje stopalo se u toku vožnje nategnulo, a veče prije trke jedva sam hodao. Sa nogom umočenom u Deep Relief se zaspalo. U jutro kao i smirilo se, odbijam da pričam o stanju i povredama, te odlazim na trčanje. Nakon 10K noga se iznenada “zaključala”, nit sam mogao pružiti korak, niti saviti stopalo, robotski trk narednih 11K. Leila skakuće kao vjeverica oko mene, motivira me, galami i propituje me svakih 100m sa “kako sam?”.
A ja namrgođen kao Kapetan Kuka sa drvenom nogom, koji odbija da kuka. Nisam imao određeni vremenski cilj, ako završim do 2 sata, super! Nisam trčao nikada 21k do tog trenutka, tako da nemam predstavu o nekom vremenu. Leila kaže: “Možeš ispod 2”, ako ona kaže tako, moje nije da sumnjam. Više se sikiram kako ću nazad da vozim jer moram bolnom nogom po gasu. Trku sam završio 5 minuta ispod 2 sata.
Elem, šta sam se raspisao o Splitu, mislim ništa kontra Splita ali prebacujem se na ½ Sarajevo.
Nakon Splita, počinju mi visinske pripreme za Konjuh Trail pa Vučko Trail. Cestovne trke sam ostavio sa strane za 2026. godinu ili dok me neko ne nagovori na nešto. Jednu stvar koju sam “otključao” nakon prvog polumaratona, jeste da mi sada ta distanca postaje regularna na treningu dužine.
Na Leilino pitanje “Zašto nisi uzeo broj, to bi ti bio dobar test?”
Odgovaram zamišljeno “Test!?”
Zanimljivo je to, što se Sarajevski polumaraton održava na dan kada mi je po rasporedu dužina i kada završavam novi bazni plan od 12 sedmica.
Dobro, javljam se na grupnu poruku i odlučujem da trčim. Mnogo više o istoj i ne razmišljam, ne razmišljam o rezultatu, o vremenu, o pejsu itd. Kontam, ako sam zaključane noge završio ispod 2h, a daleko više trenirao do ove, pa završiti ću sigurno bolje.
Budimo se rano, dan je utrke. Ćenifa, oblačenje, nove tene se pakuju. 20 minuta smo udaljeni od starta, pa se lagano šetkamo. Pozdravi i rukovanja na razne strane, posebno sa ekipom iz Sarajevo Run Club-a, ekipom iz Srebrenika, Tuzle… Pitaju me, pitaju kojim pejsom, ja govorim “IZI!!!”. Šta drugo da kažem, kada nemam strategije i nosim broj/ime na kojem piše “Nefisa”. Nisam ozbiljan igrač.
Trka starta! Ljepota, nema automobila, nema ni onih da nam dobace da trčimo na planini. Pored mene se pojavljuje Stefan, pejser na 1:40h. Gomila SRC-ovaca oko njega, ajde pridružim se i ja. Držim se nekih 8k sa ekipom, a onda nešto popuštam. Broj mi se kida sa jedne strane, pa radi sigurnosti ga skidam sa pojasa i nosim u ruci. Nakon nekog vremena, počinje da me nervira jer ne mogu sada da kontrolišem rukama vodu i gelove. Tako besmislena stvar a da može da izazove stres, pa stvarno. Trpam broj u nakav džepić na pojasu koji je ostao prazan od ranije, te konačno slobodan kidam dalje. Kontam, stići ću pejsera.
Stvari koje uvijek imam na trku uz sebe jeste barem pola litre vode/elektrolita. Nikada na trk ne izlazim bez pojasa, tekućine i slušalica. Ono što nisam dovoljno trenirao jeste konzumacija ugljikohidrata kroz gelove. Inače, nemam problema iste koristiti kada sam na trejlu, međutim na bržim cestovnim trkama, vađenje istih iz pojasa mi je iz nekog razloga postao problem, te sam konzumaciju istih pravo dugo odgađao. Dok se nisam sjetio da ako kažem Leili da nisam niti jedan uzeo, naribati će me. Tako da sam brzo potegnuo za jednim mentol gelom, kojeg sam cuclao i malo prosipao po šorcu i ruci. Inače, jedna od najmržih stvari mi ljepljiva ruka od gela. Dođe mi da ližem prste, da se kao mačka “operem”.
18k je, osjećam da ubrzavam. Možda se onaj gel upalio ili reagujem na neku pjesmu.
Inače pustim internet radio “90’s music” različitih žanrova i trčim, pa šta me potrefi. Pejs mi se adaptira na BPM pjesme.
Na zadnjoj dionici sam, prvi put gledam na sat, gledam vrijeme… Hej izgleda da će “Nefisa” postaviti svoj PR. (Da ne bude zabune, u sistemu je moje ime i prezime, ali je broj sa imenom ranije štampan).
Šprint u finišu, jer ego nije dao da me neko uzme zadnjih 20m.
Rezultat 1:44:45, mada iskreno i da je 1:40 ili 1:50, ništa pretjereno značajno u životu. Bitno da nakon trka hodam kao čovjek a ne kao robot.
Vaši komentari
