Piše: Ljilja Lukić
Kako kažu, spletom okolnosti i njihovog zajedničkog života, došli su na ideju, da pokušaju da ožive atletiku u Bijeljini i približe je mladim ljudima.
– U Bijeljini atletika nikada nije bila popularna. Planiramo da sprovedemo akciju po školama, sa akcentom na godište 2003./2004. Imamo grupu i u Beogradu, tamo je mnogo više djece zainteresovano. Ivana Španović i Evropsko prvesntvo su bili dobra reklama, atletika se omasovila, ima je čak i u obdaništima, kao što je tenis bio sport broj jedan zahvaljujući Novaku Đokoviću, kaže Branislav.
U Bijeljini će to biti težak posao.
– Ja još od 2006. godine pokušavam da omasovim atletiku u Bijeljini. Bio sam kondicioni trener u košarkaškom klubu kada su me pozvali iz gradske uprave. Povezali su me sa nastavnicima fizičkog vaspitanja u osnovnim školama koji su osnovali AK „Akademac“ i pozvali me da radim u njemu, jer zbog nekih drugih interesovanja nisu imali vremena da se posvete klubu. Ja sam pozvao Živorada Sekulića, koga sam upoznao na stadionu, trčali smo zajedno, i odlučili smo da „Akademac“ malo ozbiljnije aktiviramo, pa smo uključili još ljudi u klub.
Nakon nekoliko godina u AK „Akademac“, sa Sonjom Stolić počinje da razmišlja o nekom ozbiljnijem profesionalnom radu sa djecom.
– Imamo namjeru da Škola atletike ovdje zaživi, a šta će izrasti iz toga – vidjećemo. Atletika je neprofitabilan sport, da bi se bavio tim, moraš baš da je voliš, da osjetiš strast.
Sonja ima iza sebe veliko atletsko iskustvo – 20 godina u reprezentaciji Srbije, učesnica svih velikih takmičenja – od balkanskog do Olimpijade u Sidneju 2000. godine.
– Imam zaista veliku želju i volju da pokrenem atletiku u Bijeljini, godinama unazad stagnira. Odziv još nije dobar. Jelenu Macanović smo vratili u atletiku, dva mjeseca je prestala da trenira, jako dobro napreduje i očekujemo prve rezultate.
Stolići su sportska porodica, Sonjini roditelji i dva brata su takođe bili u reprezentaciji Srbije, a čak su u jednom periodu sve petoro istovremeno bili reprezentativci.
– Atletika je bila moj prvi sportski izbor, relativno kasno sam krenula. Brat koji je mlađi godinu dana od mene, krenuo je prvi, a ja nisam bila nešto posebno zainteresovana za atletiku. Na njegov nagovor odlazim na trening i poslije nekih tri, četiri mjeseca ja sam već postala prvak države, tada starija pionirka, već sljedeće godine juniorka i tako su krenuli rezultati, medalje… Trčala sam srednje i duge pruge, od 800 do 10.000 metara, a omiljene discipline su mi 1.500m i 3km. Da nije atletike ne bih uspjela da vidim ono što sam vidjela i ne bih upoznala tako dobre, drage i uspješne ljude, a mislim da je to za mlade baš značajno. Uz dobre rezultate i druženje dolazi i poštovanje, a kada si dobar možeš i da zaradiš, nije tačno da nema para u atletici. Ja sam od 14. godine postala samostalna, zarađivala za sebe, putovala, družila se.
Sonja je prve značajne rezultate imala u juniorskoj konkurenciji – pet medalja sa prvenstva Evrope.
– Odatle je sve krenulo – zlatna, srebrna, bronza, 10 zlatnih medalja sa prvenstva Balkana, nisam ni brojala koliko imam prvih mjesta sa državnih prvenstava, učestvovala sam na dva finala Evropskog prvenstva, u finalu Svjetskog prvenstva, 2000. godine na Olimpijadi u Sidneju, na Mediteranskim igarama osvoijla sam srebro…
Branislav je bio kandidat za reprezentaciju ex Yu u štafeti 4×400 kao mlađi senior u Tuzli.
– Ta karijera je prekinuta, prošlo je preko 10 godina, a onda sam počeo rekreativno da se bavim trčanjem, kada to ovdje još nije bilo ni u povoju. Krenuo sam sa trčanjem na gradskom stadionu, dva, tri puta sedmično. Naknadno sam završio DIF i to me i pokrenulo da budem ozbiljniji i uporniji. Upoznao sam maratonca Živorada Sekulića, trenirali smo zajedno. Tada počinjem sa svakodnevnim treninzima. Deset godina sam aktivan, bilo je nekih greškica u treningu, zato se uvijek kritički osvrćem na trening i te neke stvari koje se tiču sportskog života – navika, planova, treninga – volim da savjetujem ljude. Uspio sam da izguram maraton ispod tri sata i polumaraton ispod 1:20, što mi je bio neki sportski cilj. Pola od toga mogu da zahvalim, osim te moje neke sportske teorije i treninga, najviše iskustvu moje supruge. Spoj teorije i iskustva je nemjerljiv. Ljude opominjem da ne guglaju previše jer tu je zamka – previše informacija blokira mozak.
Oboje se slažu da je masovnost rekreativnog trčanja pozitivna stvar.
– Meni kao ljubitelju atletike se mnogo sviđa, naročito u posljednjih par godina je rekreativno trčanje postalo baš masovno. Zdrav život, druženje i putovanja najbolje možete da doživite kroz trčanje. Čini vas zadovoljnim, srećnim, vitalnim… Dajem podršku svima koji su zainteresovani i koji tek žele da krenu, kaže Sonja.
Branislav kao rekreativac, kaže da je najljepša putovanja i atmosferu doživio na odlascima na trke u Split, Ljubljanu, Beograd…
– Ono što mogu da pohvalim kod rekreativnog trčanja je da se ljudi konačno ponovo druže, jer su inače otuđeni zahvaljujući tehnologiji, a trčanje ih spaja. Kako vam brusi figuru, tako vam brusi i karakter. Sve životne nedaće izdržite kao na treningu. Svi smo mi u neku ruku uporni i imamo volju, al baš ti treninzi ostavljaju traga. Na ličnom primjeru mogu da potvrdim da mi je pomoglo da prevaziđem neke žestoke probleme i nedaće, a svako ih ima. Navikneš da pomjeraš granice i rješavaš problem.
Vaši komentari
