Piše: Tijana Kabić
Odmah sam se zaljubila u ovu, kako kažu, najtežu atletsku disciplinu, i od tada se deklarišem kao maratonka: tako se osećam od samog početka, a sada kad sam se nakon istrčanih 14 maratona konačno približila ostvarenju svog dugoročnog cilja – više nego ikad pre!
Svaki istrčan maraton je uvek priča za sebe. Kada pogledam unazad – imala sam tu sreću da sve meni zaista bitne istrčim po planu. Valjda jer sam svaki put kad postavim jasan cilj, prijavim se na neki veliki inostrani maraton dodatno motivisana činjenicom da za odlazak tamo negde daleko ja mesecima unapred ulažem sebe, svoje vreme, energiju, novac, a s obzirom na to da sam od početka prigrabila titulu najbrže Somborke (“najbolje somborske maratonke ikada” – što dosta bolje zvuči nego što u realnosti jeste) – kad god sam trčala bitan maraton znala sam da su mnoge oči u mom gradu, a i šire uprte u mene, što je za mene bio još jedan dodatni motiv da dam svoj maksimum.
Berlin 2018. godine je bio veoma moćan!
44 000 trkača na startu, energija kakvu nisam osetila nikad pre (a ni posle, do ovogodišnje trke), Kipchoge koji ruši svetski rekord, ja koja trčim odlično, idem negativan split, prosto ulećem u cilj i postavljam svoj novi PB: 03:08:51.
Od tada je prošlo punih pet godina, a ja sam evo, na istom mestu pre samo desetak dana išla nekoliko minuta bolje od toga.
Kako sam konačno uspela?
Jasno je da smo svi mi – rekreativci, da imamo život sem trčanja, nekad i prilično nekompatibilan sa istim (kao što je kod mene činjenica da se punih 13 godina bavim muzikom, DJ sam, puštam underground elektronsku muziku što najčešće znači vikendom pogibiju do jutra), ali ne mogu reći da nisam očekivala da svoj rekord oborim mnooogo brže.
Zašto je ova godina za mene konačno bila uspešna?
Kao prvo – Berlin je zaista idealan za rekorde.
Sem što je ravan, meni lično izuzetno znači podrška na stazi.
Možda i zbog toga što je u muzici kojom se bavim ta razmena energije sa publikom veoma bitna, ali – nijedan domaći maraton nikada nisam trčala ni blizu tako dobro kao velike inostrane.
To zvuči poprilično logično, ali sam se tokom ovih godina uverila da postoje i trkači kojima je to manje bitno, otprilike svejedno, kao i oni koji fejluju na trci, bolje odrade trening.
Na moju veliku sreću – nisam jedna od njih.
Nešto duže od godinu dana na trenerskom planu sarađujem sa Elvirom Rakipovićem iz Osijeka, čovekom za kog smatram da je zaista znalac, potkovan i teorijski i iskustveno, sa veoma dobrim ličnim rezultatima, ali pre svega sjajan čovek, kog izuzetno poštujem i koji me beskrajno smiruje i uliva mi poverenje. Iako mi je “dopisni trener”, sa Elvirom sam u stalnom kontaktu, ne viđamo se često, ali osećam njegovu podršku i prisutnost. Sigurna sam da je mom rezultatu doprinelo i to što smo moja prijateljica (takođe maratonka) Tanja Grahovac i ja tokom avgusta 7 dana boravile na moru u Pirovcu u njegovim apartmanima: ja sam trčala dva puta dnevno, nakupila 162 km, a Elvir je bio tu da me smiruje kad se nerviram jer nisam održala željeni pejs (“ne možeš da računaš to sad na ovih 28 stepeni”), da mi dodaje okrepu, da me savetuje.
Naprosto, njegov “samo opušteno” moto toliko ima smisla za mene koja sam po prirodi hiperaktivna, ubrzana i često nestrpljiva.
Iako smatram sebe za osobu koja dosta zna o trčanju, trenerski deo posla ja prepuštam treneru. Prija mi taj spoljašnji autoritet, a Elvirov sistem treninga se pokazao kao zaista odličan: manje kilometara, ali – pametnih kilometara.
Valja pomenuti da sam ove godine trčala i Boston, i kao i pred Berlin, bila sam sigurna da sam spremna, s tim da sam znala da staza nije laka te da je teško dati potpuno preciznu predikciju. Pa ipak, moj pejs tada je bio upravo onaj za koji sam sve vreme i trenirala, 4:30.
To mi je ulilo nadu da će Berlin, za mene ciljna ovogodišnja trka – takođe proći kako sam zamislila.
Trenirati tokom vrelog leta u ravnici i na moru nije uvek baš jednostavno.
Mnogo puta sam ustajala pre 5 kako bih odradila trening, jer je rano jutro jedina moguća opcija kada je preko dana 30+ stepeni i kada imate redovan osmočasovni posao od 7 ujutro.
Nije mi to bilo teško, jer kada postoji jasan cilj – lakše je biti disciplinovan. Ipak, nauka kaže da iako ljudi znaju šta žele da ostvare, gotovo po pravilu nemaju baš jasan odgovor na pitanje šta će to sve uraditi SUTRA kako bi ga ostvarili, zanemaruju važnost kratkoročnih ciljeva u ostvarivanju svojih dugoročnih.
Možda u tome leži tajna uspeha?
Treninge, naravno, nisam propuštala.
Kao i pred Boston, imala sam režim ishrane koji sam, moram da priznam znatno više poštovala tada. (realno – kako leti odbiti hladno pivo?) I na tom planu sam imala stručnu osobu od poverenja, momka koji je primarno sportista i DIFovac, a izuzetno stručan u oblasti nutricionizma. Deni Katanić je momak koji je dobro poznat u Somboru, ljudi mu se obraćaju iz zdravstvenih razloga, i kod mene je primarni povod bio taj što sam oduvek imala tendenciju da naprosto urnišem svoj imunitet. To mi se (ne prvi put) desilo krajem prošle godine, završilo se padanjem u nesvest, udarcem glave, zadobijanjem subduralnog hematoma, srećom – malog. Netrčanje, otkazivanje svih svirki, meditacija – bili su dovoljni da se hematom sam resorbuje, ali meni je to, nekako, bio znak koji mi šalje kosmos u vezi sa tim da zaista moram da pazim na sebe i budem svesna da smo, na žalost, svi vrlo limitirani, i to sve više i više kako godine odmiču…
Kada me je Deni početkom godine pitao šta želim od naše saradnje, rekoh – “da budem zdrava i brza”.
Ipak, provera krvne slike par nedelja pred Berlin ukazivala je na blagu dehidriranost, ali – za samo dve nedelje apsolutnog poštovanja režima – sve je opet bilo u savršenom redu, a i moja kilaža je bila identična bostonskoj, ali i berlinskoj iz 2018. što je, naravno, takođe bitan faktor.
Poslednji jak trening koji sam imala 12 dana pred trku (a zbog kog sam ustala u 4:40 i onda se, dok je svitalo, vrtela na atletskoj stazi više od 20km, jer – duge deonice) – neverovatno mi je ulio samopouzdanje i uverio me da sam spremna i da svi ti letnji naporni treninzi zaista nisu bili uzaludni.
15 dana pred Berlin trčala sam BG 10k trku, i nisam išla svojih željenih sub 40, jer je bilo prevruće, ali sam bila zadovoljna, a nedelju dana pred maraton proveru sam imala na 5k, na nimalo laganoj stazi u Aranđelovcu.
Sve te kraće trke bile su za mene ego boost u najboljem mogućem momentu, i sve to je uticalo na to da u Berlin odem zaista izuzetno pre svega mentalno, ali i fizički spremna i sigurna u dobar rezultat.
Pred sam odlazak u Berlin, iskoristila sam dobru volju i blizinu dragog komšije Predraga Vejina, posetila ga u dva navrata, nadisala se kiseonika u njegovoj hiperbaričnoj komori (koja deluje zaista kvalitetnije i učinkovitije od većine ostalih u Srbiji), a Vejina sam pre toga posetila i poslednjeg avgustovskog dana: imala sam zahtevan trening po planu, glava nije htela sama, stala sam nakon zagrevanja, sačekala da padne veče, zaputila se u Apatin gde mi je na većem delu treninga 10X(1000+1000) društvo pravio Vejin.
Bio je i to veoma značajan momenat za mene, i taj jak trening, i podrška koju imam od ljudine i prijatelja.
Glava je zaista moćno oružje, a ako su i noge spremne – nema toga što može da se desi pa da ne bude sve baš kako treba.
Ako razmišljam o samoj trci, nema tu previše šta da se kaže: uživala sam, trčala sam dobro, s tim što me adrenalin udario na nekom 28. km kad sam shvatila da mi odlično ide, a kada je i podrška ljudi na stazi bila sjajna (“mora da je išla i techno muzika tada” – reče Elvir posle), uprkos svom iskustvu, iako znam da se to ne radi – već tada sam ubrzala, što je rezultiralo blagim padom tempa 35-40. km, ali zaista neznatnim, jer je i dalje moja trka bila negativni split.
Kada me pitaju kako to da praktično nikad ne padnem u tempu na kraju maratona – meni je, jednostavno, lakše već na 32. km kad pomislim da je samo još 10 do kraja, još lakše na 35, i kako trka odmiče, meni je stvarno sve lakše i lakše. Dok sam tako trčala, pred kraj uveliko prestizala ljude (što se dešava ako trčite dobro), viđala sam zaista mnoge koji staju, bore se sa grčevima, problemima, a ja sam eto, opet, letela berlinskim ulicama i uživala.
Osećala sam i da mi se stvorio žulj na levom stopalu, bila sigurna da mi je čarapa uveliko krvava, ali – to je sve u tim trenucima bilo potpuno nebitno!
Jedino bitno bilo je to što sve ide baš kako treba i kako sam zamislila.
Moram da dodam i da sam na svim tim bitnim maratonima imala neku od psiholoških tehnika koja mi je pomagala: uglavnom je to bio nekakav pozitivan samogovor, a ovaj put – imala sam prvi put otkako trčim zaista iskrenu emotivnu podršku od strane nekog ko je i sam iz sveta trčanja, nekog ko je u mom životu bio prisutan i tokom priprema, a prisutan je bio i sve vreme tada, na trci.
Znala sam da me prati, i između svakog prolaza koji su bili na svakih 5 kilometara – meni je samo bilo u glavi to kako on prati i kako ja NE SMEM da padnem u tempu!
Da nisam prerano ubrazala, sigurna sam da bih u cilj uletela još brže, ali – i ovo je bilo sjajno, taj kraj, Brandenburška kapija, ma veličanstveno! Kada sam konačno stala, pogledala na sat, potpuno sam se emotivno raspala i rasplakala od sreće.
Plan je bio 3:05, a moje vreme – 3:04:38.
Garmin mi je, naravno, pokazivao da je staza nekih 350 duža, što je potpuno logično i uvek se dešava na većim maratonima: ne mogu da ne pomenem da u poslednje vreme sve više primećujem da postoji ta meni potpuno neshvatljiva navika naših trkača da stopiraju sat kada im otkuca određenu kilometražu, ne obraćaju pažnju na zvanično vreme.
Po toj logici, ja sam svoj maraton završila za 3:03:11.
Da li verovati Garminu ili zvaničnom vremenu i zdravom razumu?
I onda, na kraju – šta je moj recept za da se konačno obori lični rekord na istom mestu, nakon pola decenije, onda kada načujete da su vas već otpisali?
- Individualizovan i kvalitetan plan treninga i stručan trener kom verujete,
- Smislen režim ishrane,
- Briga o svom zdravlju,
- Redovan san (trudim se da preko nedelje spavam 7 sati, ali ustajem prilično rano pa mi to ne ide baš uvek),
- Izbor dobre, ravne i brze trke sa odličnom podrškom na stazi,
- Manje i samo kraćih trka u pripremnom periodu, apsolutna usmerenost na glavnu, maratonsku trku,
- Podrška prijatelja kada je najpotrebnije,
- Mentalna spremnost: korišćenje nekih od psiholoških tehnika tokom pripreme (postavljanje ciljeva, vizualizacija, tehnike disanja…), ali i trke,
- Emotivna podrška osobe koja te potpuno razume i podržava.
Moj postignut rezultat je nezvanično – treće ovogodišnje najbolje vreme među maratonkama Srbije (što, realno, samo govori o tome gde smo mi na svetskom nivou).
Ipak – za mene, ovaj maraton ima mnogo veću vrednost od toga.
Vaši komentari
