MLADEN RADOVANOVIĆ: 111,6 kilometara za tatu

Piše: Mladen Radovanović

Pre tri meseca izgubio sam oca. Sve je bilo brzo, neočekivano i teško.

Ostala je tišina, ostale su neizgovorene reči i ostalo je jedno naše obećanje: da ću u 2025. godini istrčati minimum 100 kilometara. Nisam znao kada, kako, ni gde će se to desiti — ali znao sam da moram da ispunim reč.

Kako se bližio kraj godine, shvatio sam da je trenutak stigao. Nisam želeo da čekam sledeći mesec, sledeće leto ili neku drugu priliku. Život me je naučio da prilike ne dolaze – već se prave. Zato sam odlučio da 30. novembra istrčim 12 sati na Adi Ciganliji i vidim koliko ću daleko dogurati.

Poslao sam kratku poruku prijateljima iz trkačkih grupa:

„Trčim 12 sati u krug. Ko može, neka dođe.“

Nisam imao nikakav plan. Nisam se spremao. Nisam pravio taktiku, strategiju, jelovnik ni tempo. Imao sam samo jednu misao: Ovo je za tatu.

12 sati — od 7 ujutru do 7 uveče

Kad sam krenuo, osećao sam mir. Znao sam da će dan biti dug, hladan i težak, ali i da je to deo puta.

Prva dva kruga sam trčao sam, uveren da zbog vremena verovatno niko neće doći.

A onda — potpuni obrt.

Kako je vreme prolazilo, tako su dolazili ljudi. Prvo jedan, pa dvoje, pa petoro, a zatim desetine njih. Iz svih pravaca, iz mojih trkačkih grupa, poznati i nepoznati, drugari i potpuni stranci — svi su dolazili da protrče krug ili dva, da se jave, da pruže podršku.

Do kraja izazova više nisam bio sam nijednog jedinog trenutka.

Trčao sam okružen ljudima koji su, uprkos hladnom vremenu i kiši, izabrali da tog dana budu tu. Svaki novi krug donosio je novo iznenađenje — umesto da ljudi odlaze, bilo ih je sve više i više. Od 16. kilometra pa sve do kraja nisam bio sam.

Umor, pauze i ritam

Prvih šest – sedam sati nisam osećao krizu. Telo me je dobro slušalo, glava je bila mirna, a atmosfera neverovatna.

Kasnije, negde posle sedmog sata, počele su da bole noge. Mišići su otvrdnuli, tempo je pao i morao sam posle svakog kruga kratko da stanem – da se istegnem, popijem vodu i rasteretim kičmu.

Ali nijednog trenutka, ni u jednoj sekundi tog dana, nisam pomislio da odustanem.

Podrška ljudi koji su trčali sa mnom – njihova energija, osmesi, šale i muzika — držali su me čvrsto. Pred kraj, poslednjih sat vremena, pesme sa zvučnika pretvorile su stazu u žurku. Pevao sam dok sam trčao poslednjih 12 kilometara.

U 19:00, kada je sat pokazao 111,6 kilometara, znao sam da sam ispunio obećanje.

Ne samo obećanje ocu – nego i sebi.

Ko sam ja?

Zovem se Mladen Radovanović, rođen sam 1996. godine. Završio sam elektrotehničku školu i uskoro se selim u Sloveniju, gde započinjem novu životnu priču. Nisam profesionalni sportista. Trčim jer me to čini živim i srećnim — i jer mi je kroz trčanje tata sada bliži nego ikad.

Zašto sam to uradio?

Moj tata je oduvek verovao u mene. Govorio je da mogu sve što zacrtam. Hteo sam da proverim da li je bio u pravu.

I bio je.

Šta sam naučio?

Da je telo mnogo jače nego što mislimo. Da glava određuje gde su granice. Da ljudi mogu jedni drugima dati neverovatnu snagu. Da se najveće stvari u životu ne mere planom ili vremenom – već ljubavlju.

I da najlepše trke nisu one koje vodimo protiv štoperice, već one koje vodimo sa samima sobom.

Poruka svima

Ako imate nešto što vam je važno – ne čekajte savršen trenutak. Ne čekajte znak. Ne čekajte da budete spremni. Samo krenite. Ja sam krenuo u krug i pronašao put.

111,6 kilometara za tatu. I za život koji me čeka.

Vaši komentari