DAMIR MILANKOV GOZER: Borba za svaki udah – kako su mi maratoni spasili život

Piše: Damir Milankov Gozer

Moje ime je Damir Milankov Gozer, imam 52 godine i dolazim iz Sombora. Moja priča nije sportska bajka, već svedočanstvo o tome kako čovek može da izabere novi početak onda kada mu svi kažu da je kraj.

U ranoj mladosti, sa 19 godina, doživeo sam tešku saobraćajnu nesreću na motociklu. Lekari su prevideli prelome lobanje na četiri mesta, što je tri godine kasnije rezultiralo prvim epileptičkim napadom. Život mi se preko noći promenio – oduzeta mi je vozačka dozvola, a ubrzo nakon toga porodična tragedija i gubitak majke potpuno su me gurnuli u spiralu samouništenja. Godinama sam maskirao stidljivost, anksioznost i tugu ekscentričnim izgledom, tetovažama, pirsingom i begom u alkohol na koncertima i festivalima.

Kao direktna posledica takvog života i pušenja, pre oko 9-10 godina mi je dijagnostikovana hronična opstruktivna bolest pluća (HOBP). Moj današnji parametar forsiratnog izdisaja (FEV1) iznosi svega 31%.

Prekretnica se desila početkom 2022. godine. Moja tadašnja partnerka mi je našla plan “6 nedelja do 5k”. Nakon šest nedelja patnje u treninzima kroz koje nisam odustajao jer sam imao jasan cilj, prvi put u životu sam istrčao tih 5 kilometara bez stajanja. Bio sam neverovatno srećan. To mi je i danas najvažniji uspeh u životu i trkačkoj karijeri – sve ovo posle je malo spram tih prvih 5k. Tada sam otišao kući, ugasio poslednju cigaretu i zauvek ostavio alkohol. Danas ponosno brojim tačno četiri godine potpune trezvenosti.

Na samom početku, lokalni trkači koji su trenirali ceo život gledali su me sa distance. Dolazio sam iz potpuno druge, “mračne” priče i nisam se uklapao u njihovu sliku sportiste. Nakon mog prvog maratona, pratile su me posprdne rečenice: „Gde si, maratonac?”. To me je duboko povredilo, jer sam video da niko ne ismeva takmičare u kolicima ili one sa vodičima. Moj invaliditet nije vidljiv golim okom, pa su valjda tako hranili svoj ego. Bio sam na ivici da odustanem od svega, ali to je u meni probudilo brutalan inat.

Dok su oni tokom čitavih karijera skupljali po nekoliko maratona, ja sam odlučio da rušim te lokalne rekorde. Prve godine sam istrčao 3 maratona, sledeće godine 11, a već treće godine neverovatna 24 maratona – više nego što je sledeći na lokalnoj listi imao za ceo život. Taj inat je bio moja vodilja. Ubrzo sam u Vukovaru čuo za “Klub 100 maratona” i to mi je postao novi cilj. Danas sam kandidat u Klubu 100 maratona Srbija i polako gazim ka toj stotki.

Iza mene je sada 58 završenih maratona i ultramaratona, uključujući planinske trailove i ultre na 24 sata. Svetski trkači sa ovom bolešću trče velike svetske maratone sa prenosivim koncentratorima kiseonika na leđima i uz ogromnu podršku sponzora. Ja sve finansiram sam, iz svog dzepa, na uštrb svega ostalog, i trčim na čistu volju. Sa mojim plućima, borba za svaki udah i strah od smrti počinju od prvog koraka. Spor sam, ali svestan sam svoje invalidnosti – koncept neodustajanja po svaku cenu mi je stran jer ne želim umreti zbog trke. Nekad je bolje odustati nego slepo patiti i ugrožavati zdravlje, jer nijedan dan nije isti.

Pored trčanja, i dalje obožavam bikepacking. Sa šatorom sam prepedalio celu Srbiju i proputovao Rumuniju, Bugarsku, Hrvatsku, BiH, Italiju, Mađarsku i Austriju. Često na trke u Vukovar odlazim biciklom – sednem na bajs u Somboru, vozim tri sata, istrčim maraton, pa se opet biciklom vratim kući.

Vremenom, u meni je sazrela nova ideja. Shvatio sam da ne postoje organizovane grupe podrške za ljude koji boluju od HOBP-a a žele da se kreću. Zato želim da poručim svima koji se guše u četiri zida sa pumpicom u ruci: alooo, nije kraj, možda je ovo neki drugi početak! Ne morate trčati maratone, to je najteža disciplina. Možete uživati na trkama od 5 kilometara ili se baviti nordijskim hodanjem (Nordic Walk), u kojem odnedavno i sam uspešno i takmičarski učestvujem.

Trčanje i bicikl su za mene čista sloboda. Nekada sam kružio oko Sombora biciklom da smirim kaos u glavi, a sada te krugove istrčim. Tu sam da podelim svoja iskustva i pokažem svakom bolesnom čoveku da se granice koje nam medicina postavi mogu pomeriti ako imamo dovoljno inata i volje da živimo.

Vaši komentari