Moja ekipa iz parka

Više puta smo pisali o tome zašto je dobro trčanje u grupi, koliko je motivišuće, pa gotovo i terapeutsko, naročito ako se nađe grupa koja je sličnih interesovanja, pa im onda zajednički treninzi dođu kao najopušteniji dio dana, i tih sat ili dva (ako se trči dužina) pretresu sve teme i usput naberu finu kilometražu.

793

Piše: Ljilja Lukić

Moji trkački počeci su vezani za grupu, pa mi je prvih godinu dana bilo nezamislivo da trčim sama. To se promijenilo, ali je i dalje tu društvo malo, ali odabrano sa kojim vrlo rado i često trčim.

Od kada se Davor Ždralo odselio u Beograd, ostalo je nas pet žena da se zajedno „patimo“ ili uživamo, zavisi kakav nam je dan, ali u svakom slučaju motivišemo jedna drugu i izvlačimo iz kriza kada pomislimo da trčanje više i nema nekog smisla jer kilogrami ne spadaju, a na trke ne stižemo ići zbog posla.

Nas pet imamo zajedno 47 istrčanih polumaratona i nemam pojma koliko hiljada pretrčanih kilometara na treninzima.

Kada sam se kao početnik spremala da istrčim svojih prvih 5K „u komadu“, napredna grupa u timu se spremala za prvi polumaraton, a posle istrčanih dužina su umirali, vraćali se u život šećerom i vodom i ja sam mislila da nikad neću ni pokušati da trčim duže od 5, a pogotovo ne 21 km.

Onda se tokom ljeta (nakon istrčanih 7K „u komadu“) pridružim grupici koja je spremala svoj prvi polumaraton – Dragana Petrić, Slavica Kokoruš i Slađana Marković, i tek onda shvatim da treninzi dužine nisu nemogući i da i nije tako strašno. Disciplinovane, nisu preskakale ni jedan trening, a bilo je zanimljivo trčati sa njima, opušteno, uz neku zanimljivu i neobaveznu priču.

One su istrčale svoj prvi polumaraton u septembru u Bijeljini, a ja sam nastavila da treniram sa njima.

Sa Draganom sam istrčala i svoju prvu dužinu, bez ikakvih problema (možda i zato što nas je kiša okupala na poslednjih nekoliko kilometara, pa mi nije trebao šećer i voda da se povratim).

Dragana , inače, od nas pet ima najbolju kondiciju, ali ona toga često nije svjesna. Obično pred trku (ako se uopšte i prijavi) moramo da je ubjeđujemo da je spremna, ali zbog njenog radnog vremena i gomile poslovnih obaveza preskoči poneki trening ili čak ne stigne da ode ni na trku za koju se prijavila, pa je i ovaj manjak samopouzdanja donekle i opravdan.

Dragana Petrić, Jelena Jovanović i potpisnica ovih redova

Slavica je najstarija od nas i najodgovornija. Njoj nije problem da i sama istrči dužinu, ali je i neko ko će se vrlo rado prilagoditi ostalima kada dogovaramo trening, odvesti vas, dovesti, uvijek spremna za priču i sa gomilom tema, tako da trening sa njom prođe često i sa više kilometara nego što planirate. Koliko je predana treninzima, potvrdila je i prije par dana – na početku treninga je izjavila da će napraviti pauzu od sedam dana jer vuče išijas koji nikako ne prolazi i mora da odmori, a na kraju treninga je rekla – vidimo se u četvrtak (za dva dana). Tako da njoj ni išijas, a ni prehlada ne mogu ništa.

Stoja Terzić, Slađana Cvjetković i Slavica Kokoruš

Sabina Tahirović je najmlađa, ona treninge usklađuje sa izlascima i poslom, ali joj nije problem ni kada ih propusti da nastavi sa nama bilo kada ili da istrči trku i bez treninga dužine. Što bi rekli: mladost – ludost. Sabina je prvi polumaraton istrčala kada i ja, imale smo dio zajedničkih priprema, i od tada smo trčale gotovo na istim trkama, i vjerovatno će ih biti još mnogo.

Davor Ždralo, Sabina Tahirović, Stoja Terzić, Marko Rakić i Mladen Lazarević

Stoja Terzić je počela da trči godinu dana poslije nas, i čini mi se, najviše napredovala. Ranije se dešavalo da je na kružnoj stazi, otprilike pređemo po pet, šest puta na treningu, a sada trči sa nama. Stoja tvrdi da ne voli da trči, a istrčala je 11 polumaratona. Poslije svakog je rekla da neće više ni jedan, a hoće još mnogo, sigurna sam. Majka je troje djece, zaposlena, ali trenira redovno. I redovno gunđa na treningu da ne može više i da trčanje nije za nju. Odlučila je da napravi dužu pauzu i vratila nam se poslije sedam dana. Možda i nije do trčanja, možda je do dobrog društva, šta god da je u pitanju, Stoja ipak ne odustaje.

Na početku sam pomenula Davora koji je bio sa nama do ove godine, blažen među ženama. Trčao je gotovo sve treninge sa svakom od nas, kad je kome odgovaralo, tempom koji je nama odgovarao, a posebno je značila njegova podrška zimi, u poluosvjetljenom parku, kada osim smoga smaraju i kojekakvi likovi koji nisu baš raspoloženi za prijateljsku podršku.

S vremena na vrijeme nam se pridruži još poneko (Dražen Karišik, Slađana Cvjetković; Milijana Šućur, Milan Ivanišević…), uvijek su svi dobrodošli. Jedino što je poželjno ako želite da trčite sa nama je da imate dovoljno kondicije da možete da trčite i sve vrijeme pričate. Tema imamo uvijek dovoljno.

„Moja ekipa iz parka“ bi moglo da zvuči i kao ekipa za cuganje na klupici (bude i takvih, raspoloženi su, znaju dobaciti nešto tipa – „bravo olimpijke, svaka čast“), u stvari je ekipa zahvaljujući kojoj su se mnogi osmjelili da potrče, shvatili da to nije blam i da se trči cijele godine – po suncu, kiši, mrazu, pa i smogu. Bijeljina sad ima mnogo više rekreativaca nego prije par godina, a nadamo se da ćemo osim podrške jedni drugima, biti i dalje motivacija i novim trkačima.

Vaši komentari