Piše: Jasmina Kavazović
I tako zimu provedem pored teretane na traci, a poslije i na snijegu… kaže selektor – moramo se čeličiti.
Osim Splita kojeg ne preskačem od svog prvog polumaratona 2016. godine, nemam neke tačne planove za dalje. Jedini moj plan početkom godine bio je da želim istrčati što više utrka, maraton opet, i da ove godine probam trail trku.
Mostarska ekipa
Tako ja jednu nedjelju u areni ubijam traku, radim neke intervale i traka se oznojila (neki momak pomislio da sam ugradila motor od auta, nije mu bilo jasno šta radim sa sobom i jesam li normalna). Tako silazim sa trake, kao da me neko polio vodom i idem sada malo stomak odraditi, pločice se moraju održati. Da ne duljim, upoznam ja tako Adija koji mi kaže da u Mostaru imaju grupu trkača, ako želim da me ubaci na viber, uvijek ima neko da bi trčao. Mene kao da je sunce obasjalo, evo ljudi… oni trče. Upala ja u grupu, odmah napad sa svake strane, cilj je da se taj novi u grupi „snađe“, ja se nekako dočekam na sve četiri, uklopim u priču i idemo, njihovi planovi. Pored te grupe oni imaju i trail sekciju, tu kažu samo odabrani upadaju. Ovi sa ceste imaju zajednički trening utorkom, već znam da ne mogu, a ovi sa traila četvrtkom trče na Planinicu. Da skratim priču, probam ja tu Planinicu sa njima, po snijegu i kiši, istrčim, vratim se, živa – zdrava, ništa slomila nisam. Dobro, rekoše oni ide ekipa na Kozara Ultra Trail 21. 4. 2018., ima ta neka trka na 20km, pa hajde prijavim se ja da i to probam, svidjelo se meni lomit noge po makadamu.
Euforija od Mostarskog polumaratona
Malo prije toga, ja sa ovom ekipom cestovnjaka prijavim polumaraton u Dubrovniku, nisam ga trčala prošle godine, ove godine moram. To je dakle već 29. 4., nema veze kontam, mogu to, taman mi je sedmica između, isplanirat ću malo laganiju. Svi ti dogovori su padali nekad oko Mostarskog polumaratona, tad smo svi bili u nekoj euforiji i ono „možeš sve“. Tih dana, ja na kafu sa Adijem i Anitom koja će trčati u Mostaru svoj prvi polumaraton i kažu oni meni: „za 1. maj u Gradcu utrka, polumaraton, prvi put se organizira, mogli smo otići“. Ja odmah u glavi isplanirala „odmor“, sastavio se vikend, praznik itd. Otrči Anita u Mostaru, sva nabrijana, idemo i gotovo. Sve ja prijavila: Kozara, Dubrovnik, Gradac. Međutim vidim ja na stravi, Anita se ušutila, ne hoda, a ne da trči, obišla pola svijeta u mjesec dana i kaže: „nisam se stigla spremati, ne idem ja“ (a plan je bio da mi trčimo Dubrovnik, a u Gradac idemo sa njom i trčati skroz lagano, uživati). Ne ide Anita, mi već dogovorili odmor, mi idemo.
Trail na Kozari
Eh sad, da se vratim na Kozaru. Odem ja sa njima, vikend cijeli rezervisali za to, bungalovi, sve nas čeka, Mostar glavni gore. Ekipa predobra, jelo se, pilo, pomislih da sam prijavila 100km koliko sam jela, nebitno, kontam ja teško je to, treba mi energije. Idemo ujutro na start, ovih par otišli ranije, prijavili 40km pa se pogubili po šumi, kao 20 nije za njih (ubit će me). Uglavnom, na startu se ja izvučem i pratim neku curu koja je sva u trailu, ubija ispred mene. Svidjelo se meni, par momenata sama u šumi, snalazim se, uživila se kao na Discoveryju. Međutim prestignem ja nju negdje na 13. kilometru i pičim dalje. Govore volonteri prva si, a ja ubijeđena ona je iza mene, ajde reko – nek me i pređe, ja sam prvi put ovdje. Prošlo 15km, vidim ja ide meni ovo, zapnem do kraja i stignem prva na cilj. Moj prvi trail, prvo mjesto, pokupila tene, kupone, presretna.
Prošlo sve, ove što su se izgubili smo našli, naveče roštilj, uživanje, ekipa traila odlična. Gotova ja, sad gazim i cestu i trail, sve je moje.
Vratimo se u Mostar, znam čeka me iduće sedmice Dubrovnik pa Gradac, a stalno mi u glavi ovdje ovaj naš Mostar Challenge, trail utrka 22km, gdje ću to propustiti. Ajde kontam prijavit ću ja to, pa ćemo vidjeti, ima opcija uvijek, ako ništa uzet ću majicu da se šetam po Mostaru.
Dubrovnik i Gradac
Eh, idemo mi za Dubrovnik, ja sve organizirala, samo produžim u Gradac, ne vraćam se kući (ko pravi trkač).
Jutro krenulo „odlično“ , doručak, kafa, priča pukla kao da je pjanska neka. Nego ljudi hoćemo li se spremati, idemo li? Srećom, izašli, bus dođe isti momenat, veseli smo, idemo na start tražit Mostarce, treba se uslikat… Stade bus na sred Dubrovnika, kaže zadnja stanica, mi kao trkači ne razmišljamo da je cesta zatvorena. Te ajmo, zagrijavanje, trči do starta. Ulazimo na Stradun, ko bez glave tražim gdje ću ruksak da ostavim. Srećom ugleda Franju, on među volonterima, te mu bacim ruksak, čujem 3, 2, 1 i krećemo. Te mi, neplanski zagrijani, trči. Sunce peče, volonteri svako malo, ljudi ne mogu napripraviti vode koja je vrućina bila. Sreća zbog top organizacije i okrjepe svaka 3-4km. Otrčimo mi taj Dubrovnik, uđem u cilj sa vremenom 1:40, 4.mjesto u ženskoj konkurenciji. Opet sam presretna, teška staza, predobro. Naveče produžim za Gradac, ode Adi do Mostara po djecu, a ja sa mamom i idemo dalje. Ponedjeljak laganica, pokušaj odmaranja. Sretnem Ruđu iz Metkovića, pita me: „jesi išla vidjeti stazu“, nisam govorim mu, „šta ću je gledat, sutra ću“. Kaže on meni: „pazi se, puno je uspona“. Sve mi je bilo jasno. Navečer, mi kao šetamo kroz Gradac, osjetim sve mišiće noga, m.semitendinosus i m.semimembranosus prvi put osjetim da postoje, znala sam za njih iz anatomije sa fakulteta, ali šutim, dobro sam, kažem.
Sad možemo sve
Ujutro krećemo na start, svi šutimo, mama bi nešto rekla, al neće, zna da sam tvrdoglava, Adi šuti kao i ja, valjda razmišlja o nogama, šta ga boli. Njegova djeca isto mislim kontaju u sebi: „Bože dragi ovi nisu normalni“, al šute i oni. Kreće start uz brdo, grozno, gore mi tetive, listovi, razmišljam jesam li ja normalna, a gdje ću sad odustat. Kontam trči sad, kasnije ćeš uživat. Trčim lafo pored mora, ne vidim ga, vidim samo uz brdo niz brdo i kontam ovi organizatori su ludi, skoro kao trail trka, ubiše me. Završim ja i to, vremenom 1:41, došla na cilj mrtva, dolazi i Adi minutu iza. Završim na 3. mjestu u kategoriji do 35 godina, nevjerovatno. Plačemo od smijeha i govorimo jedno drugom: „mi nismo normalni, ali hej, sad možemo sve“.
Pad imuniteta
Poslije kupanje, more, pričamo. Eh reko, u subotu je onaj Challenge, vidim mama me gleda, „zar je to odmah sad“, jeste mama. Ali kažem ja njoj: „ne brini se, vidjet ću ja tek u petak hoću li to trčati“. U glavi već znam da hoću. Vratili se u Mostar, „odmorili“ za praznik pravo. Petak ujutro, budim se, letam, treninzi, zezancije, fakultet, ali osjetim pao imunitet, grlo se upalilo. Kažem ja opet svojima: „hajde vidjet ću večeras i ujutro još“. Otkažem navečer sve obaveze, i zavučem se u kuću, osjetim temperaturu, ali neću da je mjerim. Bolje da ne znam za nju. Popijem par litara čaja, pola tegle meda lafica pojela, naravno pizza je morala pasti tu noć, jer ja znam da ujutro trčim. Komiram se u 10h naveče.
Budim se ujutro, razmišljam šta ću, grlo boli. Naravno, ustanem, teglu cvekle pred sebe, i ostalog naravno, spremim se. Idu gelovi, ide voda, sve, ali ide i pumpica za grlo u džepu. Kažem svojima: „prošlo me, super sam ja“. Hodam prema Mepasu i razmišljam hoću li uzeti broj i otići nazad u krevet ili ću da ga zakačim. Uzmem broj, prijavim se, stala i razmišljam, ako legnem nazad, ili ću biti bolje ili gore, ako odem gore isto mi je, ili će proći skroz ili sam gotova. Kažem: „od nečeg se mora umrijeti, hajmo“ !
Mostar Challenge
Ide start od Mepasa, 22km preda mnom, prvih 5km je ta Planinica, heregovački krš, izvrću se noge, šlajdraju po onom kamenju. Idem ja, gutam, grlo sve manje boli, prođem kontrolnu tačku, kaže Ivana: „druga si, ona je par minuta ispred tebe, požuri“, ma rekoh: „Ivana samo nek žena trči, meni je da preživim“.
Druga kontrolna, slika me Franjo, kažu mi: „ti nisi normalna, idi trči, druga si“. Trčim ja dalje prema vrhu, Jastrebinka, preko 1130m/nm, sretnem Ersana, on prvi, vraća se, gazi, razvaljuje onaj krš i govori mi: „Jasmina još možeš biti prva“. Ma čovječe samo nek se ovo završi. Sretnem i tu prvu, ženska gori, pozdravimo se, ode ona nazad, ja imam još malo do vrha. Popenjem se, ovi na kontrolnoj se smiju, malo stala, popričala sa ljudima, hajde rekoh, odoh ja nazad da ovo završim. Stižem na cilj, skoro 3h trčala. Drugo mjesto, ne vjerujem sebi, kontam u glavi, pa ja stvarno nisam normalna, ali evo me… prošlo je sve.
Selektor trail sekcije ponosan, malo mu krivo, uvijek ovi sa „ceste“ mu uzmu dobra mjesta i ne gube se po šumi, ali drago mu je. Pita me: „kako ti je ovo bilo u odnosu na Kozaru?“, rekoh: „Brate, Kozara je tepih, ovo je baš Challenge“. I da, cijelo vrijeme u glavi je bila ona „kamen, krš i maslina“ , jer ondje ništa drugo nije ni moglo na um pasti.
I eto, preživih, i vrućinu i uspone i bolest. Četiri utrke, i to ne bilo kakve, pokupim svugdje po neko postolje, sad bi se trebalo i odmoriti, dan, dva, tri, daj Bože. Dosta od mene ovaj mjesec, vidimo se na Vučku.
Vaši komentari
