KATARINA POHLOD: Mojih 42 kilometra Sarajeva

I ove godine sam na Two Cities Marathon došla potpuno nespremna.

543
Foto: Jadran Čilić

Piše: Katarina Pohlod

Nekako se potrefilo da sam opet zadobila povredu u istom periodu kao i prethodne godine, doduše ovaj put malo ozbiljniju.

Plan je svakako bio da se otputuje na maraton, ali je moja prvobitna želja bila da trčim Memorijalnu trku Osman Junuzović na 5km. Kako se maraton približavao, a organizator maratona me uporno nagovarao da trčim glavnu trku, pomislila sam da bih možda i mogla odraditi tih 42 kilometra, iako sam gotovo čitav mesec maj bila van trkačkog treninga, a tek u junu krenula polagano, gotovo iz početka. To je za mene bio težak period.

MT NAPOMENA: Katarina Pohlod je po drugi put pobijedila na Two Cities Marathonu. Prošle godine sa rezultatom 3:06:16, o čemu njen osvrt na možete čitati OVDJE, dok je ove godine na istoj trci slavila sa 3:14:32.

Odlučila sam da trčim maraton tek nedelju dana pre samog održavanja, i to nakon što sam odradila progresivnu poludužinu od 25km, dok sam boravila u Ulcinju u trkačkom kampu. Taj trening mi je bio pokazatelj da je pokosnica bolje, iako nije baš skroz prošla upala. Poslednjih mesec dana, svi treninzi koje sam radila su najviše bili obična kratka trčanja i fartlek na osećaj. Dva puta sam istrčala po 20km u mesecu junu. Kada sve saberem, mislim da sam najviše kilometara u prethodna tri meseca prešla na bicikli, na trenažeru, koji mi je očuvao aerobnu sposobnost. Naravno tu su i vežbe snage, istezanje, funkcionalne i druge atletske vežbe, koje sam mogla da radim, a da ne vršim pritisak na pokosnice.

Iznenađenje na startu

U subotu sam došla u Sarajevo, sa ne prevelikim očekivanjima. Već unapred sam se bila zadovoljila sa drugim mestom. Kada sam bila na preuzimanju startnih paketa, organizator mi je saopštio iznenađujuću vest, a to je da se maratonka koja je bila prijavljena i za koju je bilo očekivano da bude pobednica, ipak nije pojavila. Organizator Darko Lončar mi je uz malo šale, unapred čestitao prvo mesto, mada mi se to nije svidelo, jer sam znala koliko sam (ne)spremna, i pitanje je bilo kako će mi maraton “leći” i da li ću ga uopšte završiti. Jer, maraton nije zezanje, nikad se ne zna šta može da se desi, čak i kada ste odradili sve planirane pripreme.

U nedelju smo startovali maraton u 7:30h. Temperatura je bila savršena, bar po meni. Imali smo sreće s obzirom da su prethodnih dana bile paklene vrućine. Već na početku se jedna bosanska maratona izdvojila, što meni nije bilo važno, jer sam svakako imala plan da krenem rezervisano. Nisam ni sama znala kojim bih tačno tempom mogla trčati. Neki okvirni plan je bio tempo 4:30-4:40/km, što se na kraju ispostavilo kao dobra odluka. Na 10. km sam videla da je već poprilično odmakla, okvirno oko 500m. Ipak, nisam smela menjati svoj odgovarajući ritam. Računala sam na to da je krenula brže od svojih mogućnosti i da ću je sigurno sustići u poslednjem delu trke.

Foto: Dražen Filipović

Bolovi u želucu

Što se tiče same staze, meni se lično dopada. Nije monotona, trči se jedan veliki krug. Poslednja trećina staze je valovita, sto je čini pomalo zahtevnom. Prošli put mi se činilo da je teža, valjda zbog bržeg tempa, ali i zbog bolova u želucu koje sam imala već u prvom delu trke. I ovog puta sam imala isti problem, ali u drugom delu. Zaista sam jedva trčala. Ljudi koji su sa strane gledali mogli su da primete kako se savijam, i verovatno pomislili kako ću se srušiti u nekom momentu. Tražila sam odgovarajući položaj tela i savijala se, menjala način disanja, a sve to kako bi što manje osetila bol, i molila se da prođe, jer trebalo je trčati još 14km do cilja. Stajanje naravno, i bilo kakav odmor, ni u jednom momentu, nisu bili opcija.

Za maraton morate imati utrenirana i pluća i noge. Samo kod mene to nije dovoljno. Kod mene mora biti utreniran i želudac. Bez sve te tri stavke u sinergiji ne mogu računati na dobar rezultat.

Nekako sam se oprostila od pobede tada. Razmišljala sam o tome kako sam ionako došla da budem druga. No, nastavila sam trčati, ipak nadajući se, a spontano me je prošla i bol u želucu posle par kilometara. Odlična stvar je što je bio veći broj okrepnih stanica. Uzimala sam samo vodu, malo pila, a više se polivala. Ugljene hidrate sam nosila sa sobom, med i dekstrozu.

Završnica

Na 38. km sam videla da se konačno približavam trenutno vodećoj maratonki, što mi je vratilo samopouzdanje i dalo vetar u leđa, i malo po malo na 40. km sam prešla u vodstvo. Samu sebe sam iznenadila kako sam trčala u poslednjem delu trke. Jesam vukla noge, što se moglo videti u prenosu uživo, ali sam ipak uspela pobediti, i to bez ijednog maratonskog treninga poslednjih nekoliko meseci. Rezultat je daleko od mog nivoa, i daleko od mog ličnog rekorda i onog rezultata za koji sam se pripremala svojevremeno, ali sam svakako zadovoljna kako je sve prošlo s obzirom na sve okolnosti. I što je najbitnije, osim teške upale, drugih bolova nakon trke nisam imala. Prvi put sam legla na sto za masažu odmah nakon prolaska kroz cilj. Baš mi je trebala.

Moram da se dotaknem komičnih komentatora koji su radili prenos uživo, a koji je emitovan na nacionalnoj televiziji. Neverovatni biseri i izjave su se mogli čuti u tih četiri sata prenosa. Nisam to očekivala, ali uspeli su da budu zanimljivi kao i prošle godine.

Kada sam na kraju sve sagledala, bila je ludost startovati maraton bez pripreme. Rizikovala sam. Definitivno sam ga istrcala na iskustvo. Ipak sam u trčanju već 11 godina, a poslednje 3 godine takmičarski i mnogo ozbiljnije, sa velikim godišnjim obimom.

Volela bih da za sledećih 42 kilometara Sarajeva prekinem sa “tradicijom” i nastupim u punoj formi. Ni jedna druga distanca ne pruža takvo zadovoljstvo kakvo pruža maraton. Zato ga i volim.

Vaši komentari