KATARINA POHLOD: Put od pripremne oaze mira na Vlasini do Two Cities Marathona

Par dana pre ideje da trčim Sarajevo, vratila sam se sa visinskih priprema, i to mnogo ranije od planiranog, pošto su sve trke bile otkazane i nije bilo smisla ostajati duže.

1592

Piše: Katarina Pohlod

Odlučila sam da visinske pripreme nastavim u avgustu, s nadom da će biti jesenje sezone.

Trening na umerenoj nadmorskoj visini se sprovodi u cilju sticanja adaptacionih

MT napomena: Katarina Keti Pohlod je pobjednica prvog izdanja maratona Two Cities (Sarajevo – Istočno Sarajevo) održanog 26. jula, o čemu više možete saznati ovdje: LINK1, LINK2, LINK3.

promena koje dovode do poboljšanja sportskih performansi. To je ono što je meni, i svakom ozbiljnom takmičaru, preko potrebno. Doduše, u Srbiji i bližoj okolini baš i ne postoje mesta koja su iznad 2.000 mnv gde bi sportisti mogli sporovoditi svoje letnje pripreme.

Ali postoje druga mesta, na malo manjoj nadmorskoj visini, u okolini netaknute prirode i daleko od gužve i gradske vreve. Jedno od tih mesta je Vlasina, odnosno Vlasinsko jezero.

Zašto Vlasina?

Do prošle godine, radi višenedeljnih visinskih priprema, odlazila sam na Kopaonik. Zbog toga što Kopaonik nema odgovarajuće staze za brzinske treninge, ali i zbog sve većih gužvi i velikog broja automobila, nisam imala želju da idem i ove godine, te sam se na predlog trenera Velimira  i moje doktorice Radmile odlučila za Vlasinu. Krenula sam da istražujem destinaciju online i vrlo brzo isplanirala put.

Početkom jula meseca otišla sam na Vlasinu sa društvom. Plan je bio ostati 12 dana, istražiti lokaciju, upoznati se sa svakim kutkom Vlasine i magičnog Vlasinskog jezera, a kasnije u avgustu ostati još 3-4 nedelje, tj. prvih nedelju dana u okviru ACTIVE Trkačkog kampa, a kasnije produžiti samostalno.

Oaza mira

Bili smo smešteni u naselju Vlasina Rid. Već po dolasku, primetila sam mirnoću, nema hotela, nema gužvi, nema mnogo ljudi ni saobraćaja. Na sve strane netaknuta priroda, bogatstvo flore i faune. Čist vazduh, i neke lepe mirisne note, za koje se kasnije ispostavilo da dolaze od stotine vrsta trava, lekovitog bilja i šumskog cveća, koje se prosto uvlačilo u nozdrve. Na Vlasini mame i vazduh i voda. Voda je neopisivo bistra i čista. Jezero je mirno, prohladno, lepo, ali i mistično. Prelepa priroda vlasinske visoravni sa borovim, jelovim i brezovim šumama prava je oaza mira, koju s pravom nazivaju i vazdušnom banjom. Ovde se noću spava kao na oblacima.

Plutajući Mobi Dik

Vlasinsko jezero, predeo je izuzetnih odlika, leži na nadmorskoj visini od oko 1.250m gde se duž jezera proteže asfaltni put sa blagim uzbrdicama, odličan za treninge, koji smo obeležili u dužini od 6km vrlo brzo po dolasku na Vlasinu, koristeći merni točak i farbu. Sporedni zemljani putevi nude mnogobrojne prilike za brdske treninge sa pogledom na plutajuća ostrva, tzv. tresetne galije Vlasinskog jezera, po kojima je ono jedinstveno u svetu. Najpoznatije od njih je “Mobi Dik” koje je pre nekog vremena “doplovilo” uz samu obalu gde se trenutno nalazi. Ono će tu ostati verovatno dok ga ne pokrenu jači vetrovi. Taj deo obale jezera trenutno opsedaju brojni posetioci Vlasine i fotografišu ostrvo i njegovu bujnu vegetaciju. Radi se o nesvakidašnjoj pojavi. Na njemu živi i jedna endemska vrsta, biljka mesožderka pod nazivom rosulja.

Krvna slika

Meštani Vlasine srdačno dočekuju turiste i rado će da vam ponude svoju domaću voćnu rakiju, pekmez i sok od šumskog voća, med sa raznim dodacima za poboljšanje krvne slike, imuniteta i opšteg zdravlja. Na Vlasini nema noćnih klubova, kafana niti glasnih restorana, ali ima mesta za uživanje i kampovanje pokraj jezera, pecanje, pešačkih staza i šumskih puteva idealnih za branje borovnica i šumskog voća, lekovitih i jestivih biljaka od kojih su najzastupljenije kantarion, majčina dušica i hajdučka trava. Naročito treba da se ukaže na značaj Vlasinskog jezera za zdravstveni turizam, jer klima posebno pogoduje anemičnim osobama. Na Vlasinskom jezeru se postiže osetno poboljšanje krvne slike. Na osnovu ispitivanja kod osoba koje su boravile preko 10 dana, utvrđeno je povećanje crvenih krvnih zrnaca i povećanje hemoglobina. Za nas sportiste to je vrlo značajno, jer više kiseonika znači bolji rad mišića.

Prilagodba i trening

Treninge smo odrađivali po planu i bez većih problema. Prilagođavanje je trajalo prva 3-4 dana, kada sam lično osećala mučninu tokom i nakon bržih treninga. Toga nije bilo kada sam trenirala na Kopaoniku, mada tamo zbog konstitucije staze i nadmorske visine i nisam mogla raditi neke jake deonice i tempo treninge. Mučnina je brzo prošla, nakon čega sam mogla da radim treninge u istom tempu kao da sam dole. Usput smo često sretali krave i ovce koje vlasnici slobodno puste da pasu i da se šetaju. Na Vlasini nema opasnih divljih životinja, možda jedino sretnete lisicu i zmiju. Ja sam za svaki slučaj prvih dana nosila biber sprej. Na glavnom putu, gde smo obeležili stazu, uglavnom nema mnogo vozila, ali se desi da neki neodgovorni vozač odluči da baš taj dan i sat kada ste vi na treningu odvozi Veliku nagradu Vlasine, zbog čega nikome ne bih savetovala trčanje sa muzikom. Ovde nije potrebno da sat zvoni svaki kilometar, samo se prepustiti pokretu i prirodi.

Trčati pored jezera ima posebnu draž. Duž puta su šume breze koje prave ugodan hlad, a ima i čistina gde ste sami sa putem ispod vas, suncem i nebom iznad vas, jezerom sa jedne strane, i livadama prošaranima pašnjacima i kućama sa druge. Na Vlasini, šuštanje krošnji breza, cvrkut ptica i kreket žaba je najbolji soundtrack za trening. Trenirali smo dva puta dnevno, rano ujutru i predveče.

Idealno za dužine

Ukoliko se odlučite da trčite prema severu, odnosno prema Crnoj Travi, nadmorska visina će da opada, ali će se zato povećavati strah kako idete dalje uz put, jer u tom delu skoro da nema žive duše, okolo su samo šume i padine, kao i oznaka za lovište. Jedina misao koju sam imala dok sam tuda trčala je kako ću videti neku životinju kako juri niz padinu prema meni. Naravno, to su bile samo imaginacije. Taj deo staze nismo obeležavali.

Osim trčanja na Vlasini, u blizini smo imali jedno lepo mesto kao stvoreno da bude poligon za vežbe snage, dinamike i druge trkačke vežbe. Sa istog tog mesta, koje je uz samo jezero, dok se rade vežbe, može se uživati uz zalazak sunca. Tuda čak i prolazi šetačka staza koja se zove “Staza izlazećeg sunca”. Inače, iako je jezero dugačko svega 10km, krug oko jezera je oko 32km, sa 500m ukupnog uspona, idealno za jednu dobru dužinu. Sa leve strane jezera put je asfaltni, a sa desne strane osim asfaltom, trči se i kroz polja i šume.

Klimatski uslovi

U julu nas je vreme odlično poslužilo. Od 12 dana boravka, svega 3 dana je bilo malo hladnije i oblačno sa kišom. Kažu meštani da najviše posetilaca ima u avgustu, ali da je i u septembru prijatno toplo i jako lepo. Klima je ovde blagonaklona. Toplota na Vlasini nije kao ona gradska toplota, ova nekako prija i osvežavajuća je. A još kad poželite da skočite u jezero, kada vidite sve te lepe plažice sa istočne strane jezera… radost! Mi smo se radovali kao deca. Pronašli smo lepu uvalicu u kojoj smo poželeli da ostanemo do sumraka. Bajkoviti zalasci sunca ostaviće vas bez daha, zbog čega će fotoaparat non stop imati posla. A kada nije kod vas (dok ste na treningu) biće vam žao što ga nemate pri ruci, kao što se nama dešavalo.

Neke od mana

Ima Vlasina i nekih mana, naravno kao i svi mi. Ima puno “letelica”, raznih vrsta. Nisu tu samo komarci, već razne neke bubice koje prosto ne daju mira. Na treningu predveče neće valjati da pravite veliku pauzu između deonica, pošto će se pauza pretvoriti u neprestano mlataranje rukama. Znači, na Vlasinu ne polazite bez repelenta. Još jedna mana, koja možda i nije mana, ali to svakako treba napomenuti. Na Vlasini ima svega 2 radnje, tj. radnjice koje su skromno snabdevene, samo sa osnovnim namirnicama. Ukoliko vam treba nešto više, morali biste otići kolima do mesta Promaja, koje se nalazi na 9km od naselja Vlasina Rid. Takođe, pored te dve radnjice, postoji i mala pijaca, gde uglavnom mogu da se nađu domaći proizvodi, voće, povrće, slatkiši, a najviše suveniri.

Jedan dan smo odlučili da se popnemo na Čemernik. Trebalo nam je malo više sati za tu avanturu, pa smo tog dana morali skratiti večernji trening za koji nam je bilo ostalo vrlo malo snage. Šteta je naša što se nismo pre polaska malo edukovali o lekovitim biljkama, što je svakako savet za sve one koji požele da se otisnu u planinske šetnje.

Beg od stvarnosti

Cene na Vlasini su pristojne, ovde se čist vazduh i netaknuta priroda još uvek ne naplaćuju. Vlasina je pravi nebrušeni dijamant. Bilo bi potrebno jako malo da se ovo divno mesto pretvori u pravi turistički raj, u koji bi svi rado hrlili. Iako nudi skromne sadržaje i svakako joj manjka ulaganja, nikada ne bih volela da postane ono što su postali na primer Zlatibor i Kopaonik – gradovi na planinama, čista komercijala.

U ovim teškim vremenima korona virusa, medijskim pritiskom na sve strane, verujem da bi svakome dobro došlo malo odmora i beg od ove lude stvarnosti. Zašto to ne bi bila Vlasina? Zen odmor, uz treninge, šetnju, pecanje ili plivanje. Svakome po volji. Vlasina će vam nahraniti i dušu i telo. I ne samo to, garantujem da ćete se Vlasini ponovo vratiti.

Maraton u julu!?

Da mi je neko rekao da ću trčati maraton u julu, rekla bih mu da je lud. U neku ruku i bilo je predloga. Darko Lončar, organizator maratona u Sarajevu, me je saleteo u sred Splitskog maratona, negde na 17. km, sećam se vrlo dobro momenta, sa pričom i pozivom da dođem na maraton u Sarajevo. Tada još nismo znali da nas čeka pošast zvana korona. Do tad je moja maratonska misao bila Pariz. Kakav maraton u julu, pomislila sam, to nije dolazilo u obzir, nisam htela ni sekund vremena da potrošim razmišljajući o tome. Eh, na kraju, novonastala situacija kod nas i u svetu učinila je to da nam se svima uzburkaju životi, a osim toga, otkazane su sve moguće trke i stopirana putovanja. Početkom jula, kada je krenuo i drugi talas pandemije, otkazane su i preostale trke kojima sam se nadala i za koje sam se pripremala. Sada Sarajevo više nije delovalo kao tako loša ideja. Jedina trka u regiji, jedina koja nije otkazana. Naravno , nisam smela da dozvolim da mi propadne šansa da istrčim barem jednu trku ove sezone (jer, realno, ne znamo šta nas dalje čeka) , te sam zahvaljujući tom istom Darku “upala” na listu takmičara, na čemu sam mu vrlo zahvalna. Život priča romane.

Dalibor Jovičić i Katarina Pohlod

Sarajevskih 42.195m

Odlučila sam se da ću trčati maraton u Sarajevu samo 9 dana pre same trke. Isti taj dan, otišla sam na jednu veliku dužinu sa zadatkom, da proverimo stanje. Lepo mi je legla. Iako je trener Velimir bio sumnjičav u početku, pošto se nismo spremali za maraton, nemam maratonskih treninga ni dužina poslednjih par meseci, i skoro sam izašla iz povrede (delimične rupture mišića), ipak smo oboje ostali rezervisani do samo 5 dana pred trku. Tada je bilo sigurno da ću trčati, i da ću moći bez pripreme odraditi oko 3 sata. Nije to ni bilo mnogo važno. Najvažnije je bilo istrčati neki maraton ove godine i nahraniti dušu.

Maraton nije obična trka. Maraton je nešto posebno. Nemoguće ga je objasniti nekome ko ga nije probao. Daje ti smisao, čini da se osećaš posebnim.

Iako su na snazi bile restriktivne mere, organizator maratona je sve odradio kako se samo zamisliti može.  Moram priznati da nisam očekivala pratnju vozila sa

kamerama. Kada sam shvatila da će sve vreme biti tu , samo sam pomislila “jao Bože”, nije mi baš bilo prijatno. Ali brzo sam se navikla, mogla bih sad opet.

Osim kamermana, imala sam i trkačko društvo, drugar Dalibor kojem je riknuo garmin samo dan pre trke, me je pitao da trčimo zajedno. Pošto je njegov lični rekord 3:02, odgovaralo mi je. I zaista, trčali smo zajedno. Uz male probleme stigla sam do cilja za 3:06. Sasvim solidno uzimajući u obzir sve pomenute okolnosti, ali i to što realno nisam imala konkurenciju koja bi me dodatno stimulisala.

Darko Lončar, Katarina Pohlod, Osman Junuzović

Vaši komentari