MIRZA BEŠIROVIĆ: Hannover Marathon, moj prvijenac

Piše: Mirza Beširović

Što se mene tiče april 2022. godine i povreda ramena u teretani bila je prevaga da započnem sa trčanjem.

Dugogodišnji fitness ovisnik počeo je aktivnije da trči. Bilo je itekako teško gledajući da je moja kilaža u tom trenutku bila 102.5 kg. Početna kilometraža je bila jako mala, ali se to polako povećavalo kako je volja za trčanjem rasla, dok se kilaža postepeno smanjivala. Potom prijava na prvu trku od 10 km poslije par sedmica treninga bio je pravi pogodak i pokazatelj gdje se trenutno nalazim, tačnije koliko sam loš. Jednostavno djed od 80 godina me ladno pretrčao i završio prije mene.

Završio trku i kontam: “nije ovo druže za tebe”. Biti skeptičan prema sebi bila je jaka motivacija za dalje. Na svaku trku od 10 km u obližnjim gradićima pratila me je u tom trenutku moja trudna supruga, moja najveća podrska. Poslije nekoliko trka na 10 km i dva polumaratona, tražim, odlučujem i prijavljujem se za maraton u Hannoveru (26. 03. 2023).

U tom trenutku pitam se: “Da li je realno da se prijavljujem za maraton, a supruga u svakom trenutku treba da se porodi?” 

Valjda glad u meni raste i želja u da se sam sebi dokažem da ja to sve mogu ili sam se previše unio u trčanje. Odluka za prvi maraton i pripremu za isti donijeta je u sasvim pogrešno vrijeme. Tada se ostvarujem kao roditelj dobivši prelijepog sina Ardiana. U tom trenutku sve se mijenja u životu, kao i planovi maraton treninga.

Ma koliko se ovo čini banalnim, zamislite situaciju da svake nedelje ujutru nestanete iz porodičnog života na 3 do 5 sati. I tako, svake nedelje u narednih 4 mjeseca. A u toku nedelje ste odsutni zbog treninga još dodatnih 5-6 sati. Sa malom bebom kući to nije bilo pametno, ali ipak luda glava ne odustaje, radim puno radno vrijeme, uz porodicu sam svaki slobodan trenutak i pripremam se za maraton.

Slobodnog vremena je sve manje, ali ja to mogu, barem sam tako mislio. Nakon povrede prepone i nekih loših trening planova, odlučujem i tražim trenera s kojim bi sve to mogao lakše gurati. Nakon konsultacija sa porodicom i prijateljima, na savjet sugrađanina Mirzeta Valtera kontaktiram gosp. Elvira Rakipovića. Uz dogovor sa gosp. Rakipovićem krećem po planu i program sa kojim radim već 4/5 mjeseci.

Svaki sat je isplaniran, drugačije ne ide. Supruga govori: “ajde dobro samo taj maraton ove godine i odmori, uzmi ove kraće trke od 10 km ili PM”. Ja to potvrđujem, ali joj isto tako govorim da su me izvukli na lutriji za Berlinski maraton u septembru 2023. Kao nije do mene, vidiš da sam izvučen.

Trening za maraton značio je guranje sebe daleko iznad zone komfora, povećavanje kilometraže uz teške vremenske uslove (zimski period) kao i izazovi u istom. Smršao sam nekih 10tak kilograma, postao brži, ali i povećao unos suplementacije. Uz raznovrsnu ishranu smatrao sam da je itekako važno dati sve što je potrebno tijelu kako bi se regenerisalo poslije jakih treninga. Jedina mana je manjak sna koji me pratio. Trenirao sam 5 puta sedmično. Ponedeljkom je bio trening snage, dok ostala 4 dana sam trčao. U prosjeku to je značilo nekih 55-60 km sedmično. To mi je sasvim odgovaralo jer vremena nisam ni imao više.

Zašto maraton u Hannoveru?

Nakon što se rodila ideja da trčim maraton tražio sam onaj idealni u kojem bi se mnogo faktora poklopilo. Htio sam da to bude neki event sa mnogo ljudi, maraton sa imenom, a u isto vrijeme ne tako zahtijevna staza za moj prvijenac. Hannover se činio idealnim mjestom. Plan puta je iziskivao detaljnu planiranje jer putujem sa suprugom i bebom od 5 mjeseci. Hotel sam bukirao dosta ranije da bi bilo povoljnije. Poželjno u krugu kilometra od starta da porodica može doći.

Krećemo 24. 03. popodne, dva dana prije maratona (26.03) u nadi da se odmorim za trku. Stižemo kako smo i planirali. Vrijeme je katastrofa. Kiša obilno pada i puše jak vjetar. Prijavljujemo se u hotel. Mali je nervozan konstantno jer mu zubići rastu , a mi danima svi loše spavamo.

Idemo do Expoa da podignemo startni paket. Bog dao kiša pada non stop uz jak vjetar. Kišobran ne pomaže. Mnogo loše vrijeme i mokri smo do kože. Stižemo do Expoa, podižem startni paket gdje upoznajem maratonku iz Hrvatske Nataliju Gulin. Zajedno svi idemo na večeru, a ja insistiram da jedem pizzu. Iako mi se servira priča da danas jedem nešto laganije, a sutra da se punim ja guram svoju priču jer zaboga imam 92 kg, a ne 58 kg.

Onako smrznuti odlazimo u hotel na spavanje. Ali, mali je spavao zadnja 3 sata pa bi se igrao. Žena gleda u mene, a ja u nju. Ponoć je prošla, mi padamo s energijom, a mali sve više energije ima. Tu noć smo nekako prebrodili. Sljedeći dan opet kiša i loše vrijeme. Do Expoa ovaj put idem sam ne bi li kupio neke stvari po povoljnoj cijeni. Usput razgledam grad. Mnogo je opreme na Expou po povoljnim cijenama. Patike po 20 do 30% nižoj cijeni. Potrošilo se nešto love.

Čitav dan smo u sobi. Odlazim samo na kratko po hranu i piće i vraćam se. Dosadno je poprilično. Spavati nam se ne da. Kontam večeras ću ranije leći, noć pred maraton. Nažalost beba ne dozvoljava. S obzirom da se tu noć sat pomjerao značilo je još jedan kraći sat sna.

Dan maratona

Spavao sam samo 4 sata.  Ustajem i obavljam svoje jutarnje rutine, kafa itd… Noć ranije spremio sam sve šta mi treba. Oblačim se i lagano ću do starta. Dolazak na start je bio jogirajući. Zagrijavam se, istežem i spreman sam. Kontam da bi mogao otići još jednom u WC, blago rečeno nervoza u meni. I idemo, guram se u masu ljudi, zauzimam poziciju odmah ispred pacera od 4.00 h. Okrećem se i vidim oko sebe hiljade odlučnih ljudi. To je to, nema nazad.

Uz dogovor s trenerom isplanirali smo da to bude nešto manje od 4 sata. Prva 3 km sam trčao laganijim tempo da se probijem kroz masu ljudi. Od 4tog km pojačavam za nekih 10 sekundi po km i to držim sve do 14tog km. Nakon 15tog km ubrzavam na planiran tempo maratona. Noge su lagane, osjećam se odlično. Nakon što smo izašli iz grada počinje jak vjetar koji vidno otežava. Na okrepi između oko 15. – 16tog km mimoilazim se sa elitnim trkačima. Oni završavaju svoj 25ti km. U glavi sam napravio da mi ide mnogo bolje nego njima. Gelove uzimam svakih 40 min u prosjeku. Okrepe na maratonu su svakih 2,5 km (voda i elektroliti) dok na svakih 5 km je voće, u ovom slučaju banane.

Od 20tog km pojačavam tempo i držim sve do 28.og km kad osjećam da moram na WC. Noćna mora nastaje. Nažalost u 2 navrata nisam našao slobodan WC – tek na 31.om km. Taj km je bio najduži i najteži.

Nastavljam dalje, uzbrukana crijeva i pomalo zgrčen stomak tjeraju me na vidno smanjenje tempa. Kontam, odustati neću pod cijenu da me rane. Trčim dalje, a na 32 km u jednoj ulici spajaju se maratonci i polumaratonci. Odjednom opet vidim na hiljade ljudi. Zadnjih 10 km se trči isključivo u gradskoj zoni i vidljiv je veliki odaziv publike koja bodri trkače, što je jedan ogroman plus računajući da najteži kilometri tek dolaze. Jedini problem nastaje što se od mase trkača više ne može lako doći do okrepe.

Zadnja 2 kilometra su na hiljade ljudi podrške, pojačavam tempo, osmijeh je na licu. Ulazim u cilj u vremenu 4:01:28, umoran i istrošen do maksimale – smijem se i sam se sebi divim. Uspio sam u jednom od najvećih testova ljudske izdržljivosti, snage i volje. Postao sam maratonac.

Od rekreativca koji je jogirao 5 – 6 km za 10,5 mjeseci postao sam maratonac. Maraton u Hannoveru predlažem svima iz više razloga, organizacije, ravne staze pogodne za PB kao i samog grada u kojem se ima šta vidjeti. Dokaz tome je obaranje rekorda staze u muškoj i ženskoj kategoriji.

Vidimo se dragi trkači 7. maja na Sarajevo maratonu.

Vaši komentari