EMIR KOVAČEVIĆ: Sve me boli poslije Frankfurt Marathona, ali sam sretan

Piše: Emir Kovačević

Avion u 7 ujutro, 1:50h let i onda 2h busom do centra Frankfurta.

Podizanje brojeva i Expo

Gužva na podizanju brojeve ogromna, ali sve to brzo ide. Ipak je to Njemačka. Tu sam se smorio, noge klecaju. Došli u sobu oko 17 popodne. Odmor i pasta party. Legao u 21h, neće san na oči, uzbuđenje preludo. Nekako zaspem. Ustajemo u nedjelju ujutro prije 7, kafa, doručak. Spremili se i lagano metroom na utrku. Pratili prognozu, nema kiše. Vjetar puše nevjerovatno, polarni, probija kroz kosti. Ušli u zgradu gdje smo preuzimali brojeve da se ugrijemo. Moram u WC prije utrke, gužva nestvarna. Red 50 metara, ali brzo ide. Izađem iz WC-a 5 minuta pred start utrke. Frka trka, trči dole na start da nađem odakle krećem. Sve zatvoreno, ograda, elitni trkači već krenuli. Uletim između ograde u svoj blok. Raje milion, kreće se u valovima. Vidim pacera na 4:00h, ali je daleko ispred mene, ne mogu ga stići. Ma kontam, odoh sam. Krenula je utrka, ludnica nekih 20.000 maratonaca. Ludnica po gradu, neboderi, atmosfera, nerealno. Svirka uživo, bubnjevi, raja sa strane.

Dojmovi sa utrke

Bilo je straha dosta, nikad nisam trčao preko 33k. Nisam znao šta me čeka. Krenuo sam oprezno, u putu sam dosta raje prestigao. Bila su dva brža kilometra, pa sam tu usporio. Nisam htio ispod 5:30. Kako su kilometri prolazili pace je padao na oko 5:40 i kasnije na 5:45. Do 30-tog kilometra je sve bilo super, bez kriza. Pičim ja tako dalje i prestižem ljude. Svakakve face, ljudi se vuku kao prebijeni. Grčevi ih hvataju, stoje sa strane. Malo po malo pored mene počeše protrčavati prebrzi trkači. Malo pogledam kad ono štafete. Kontam, lako je vama, vi trčite po 10-11k. Do 35-tog sve ide OK. Na svakoj okrepi sam stao i pio vode i izotonik. Stanem, popijem pa nastavim. Popio sam tri gela ukupno i tečni magnezij. Od 37.-40. km velika kriza. Crne misli u glavi, sumnjam u sebe. Noge klecaju, bole koljena. Tu sam baš pao, vukao sam se ko slina. Znao sam da noge mogu, da je glava problem i psiha. Dovučem se do okrepe i stanem da odmorim. 40-ti je kilometar. Boli me slezena i teško dišem. Popijem čašu vode, izotonik, pa opet čašu vode i pojedem bananu. Tu kao da sam dobio neku snagu.

Završnica

Zadnja dva kilometra sam istrčao brzo, kao da je utrka tek počela. Prošla je kriza i rekao sam sebi: “još dva kilometra, istrčaćeš pa makar”. Zadnjih 200 metara sam letio. Ušao sam u cilj i počeo plakati. Prošle godine sam trčao 3.7km, danas sam istrčao 42.2km. Nisam uspio završiti ispod 4h, moje vrijeme je bilo 4:15:53.

Odličan rezultat obzirom da mi je prvi maraton, na kojem je cilj obično samo istrčati. Neopisiv osjećaj, kad prođeš kod cilj i ostvariš podvig. U istim patikama sam istrčao prvi polumaraton u Splitu i prvi maraton. Kada odu u penziju sačuvaću ih za uspomenu. Noge me mnogo bole i ramena, koljena, sve me boli, ali sam sretan.

Iako nisam planirao više trčati maraton, ekipa me već nagovara da trčimo neki naredne godine. Imam druge planove za narednu sezonu, ali ne bi me čudilo da me nafuraju da istrčim još neki. Život je maraton.

Vaši komentari