MIŠA KANTAR: Nema kraja trke bez posljednjeg u cilju (ili Kako sam istrčao svoj 55. polumaraton)

Svako ko je prošlog septembra trčao u Čačku polumaraton, primetio je dosta trkača u žuto-crnim majicama, trkača iz Banovića.

764

Piše: Miša Kantar

Još kako sam se veče pred trku na druženju upoznao sa njihovim zamenikom gradonačelnika, a kako su domaćini iz Čačka hvalili trku i gostoprimstvo domaćina iz Banovića, nekako mi je bila želja da istrčim uz Konjuh planinu.

Kada je MT objavio nagradnu igru za besplatnu startninu, podelio sam objavu i poziv na trku i zaboravio na to. Prošlo vreme, planira se odmor, stiže poruka na viber od Ace Kovačevića: “Dobio si startninu u Banovićima na nekoj nagradnoj igri“… Jedva nađoh objavu na FB strani Moje trčanje, uredno im se zahvalih, prijavih trku, pa kom obojci, kom opanci. Ubacio me Aca i u viber grupu Banovićki polumaraton, Ivan Dlačić glavni i odgovorni organizator i trka je već počela.

Kao što volim da kažem, nije trka samo puko istrčavanje kilometara, tu je uračunato sve, od samog planiranja i dogovaranja puta, samog puta i doživljaja u putu… i naravno same trke, a bogami i u očekivanom pivu u cilju.

Dok sam bio na odmoru, trudio sam se da povratim davno izgubljenu kondiciju, šetao i trčao pored obale mora, što bi rekli “trčati se mora”, (kao) spremao se za Banoviće. Neki generalni plan je bio da se kući sa mora krene u četvrtak, petak da se odmorim i popakujem za trku i u subotu ujutru sa društvom krene put Banovića.

A društvo odabrano: vođa puta Ivan Dlačić Dlaka, pa onda Borislav Đukić, Marko Brzi Đurkin, Jelena Najbrža Sarić, Aca Bucko Kovačević, Aca Bolt Jovanović, Vlada Petrović, Ariana Ilić, Aleksandra Filipović, Ivan Stevanović, Srđan Jović, organizator Čačanskog polumaratona, Ljuba Stevanović, veteranski šampion Balkana u više disciplina, Miki Idem-na-sve-trke Ranđelović i moja malenkost. Naoštrili se svi za rekorde, sve puca od adrenalina i pozitivne energije.

I tako je sve lepo dogovoreno, ali umesto u četvrtak, iz Grčke smo pošli u petak, pa pauza u Solunu, 4 sata čekanja na granicama, sve u svemu ispred kuće sam bio u 2 ujutru, subota, dan trke. Brzo pakovanje za trku, brzo spavanje i već u 5 sam bio na nogama, spreman za polazak za Banoviće. “Skup svatova” je bio u 7 ispred Sava centra, dok smo se svi okupili i popakovali po kolima, pošli smo u pola 8.

Banovići, stižemo

Granica (to mi je četvrta država u kojoj sam u poslednja 24 sata, Grčka, Makedonija, Srbija, BiH, ko da sam kamiondžija) pa pauza u Ugljeviku. Komentarišemo trku koja je bila veče pre, kako je to Mladen Stevanović dobro odradio, stajemo ispred restorana, kad eto ga Mladen protrčava ispred nas. Pozdravljamo se, naravno pitanje “gde ste vi sinoć…”, dogovor o viđenju sledeći put, mi odosmo na kafu, a Mladen je nastavio svoj trening.

Odmorni i puni elana nastavljamo za Živinice pa za Banoviće. Iz Banovića idemo na Konjuh, tamo smo smešteni, u zelenilu i prirodi Zaštićenog pejsaža Konjuh sledi odmor od pola sata, pa nazad u Banoviće, po startne pakete i na start trke. Domaćini nas dočekali, odvojili naše pakete da im ne pravimo gužvu. Pozdravljanje sa poznatima koje dugo nismo videli, tu su Darko Lončar i Mirzet Halilović, neizostavni na skoro svim trkama u regionu. Naravno sledi i poziv od Mirzeta da svratimu u njegovo carstvo rđe u Živinicama, ali da ne ranimo, jer mu valja istrčati 30K. Mislim se ja, ko će raniti posle polumaratona.

Dečije trke se odvijaju po planu, na red dolazi start polumaratona, 5 minuta kasnije i start trke na 5K. Još u prvih 500m sve sam junački poterao ispred sebe. Prvi kilometri idu lagano nizbrdo, takva je staza, ali ne radujem se nizbrdici, jer se tim istim putem vraćamo u cilj, znači poslednji, najteži kilometri idu uzbrdo, ali… ni prvi, a ni poslednji put.

Posle nizbrdice skrećemo na put na Konjuh, lagana uzbrdica do okreta jedno 7 km… Priroda lepa, pretežno se trči kroz šumu, milina. Usput se pozdravljam sa prolaznicima, nazivam im dobar dan, propitam se po koju sa njima. Verovatno misle ovi što trče nisu baš u vinklu, ali 100% su u pravu, haha.

Na jednom mestu Nana i Dido čuvaju ovce, pozdravljam ih, slikam ovce, a ovce ko ovce, ne obaziru se na fotografa, nego rade šta im srcu drago (slike govore više od 100 reči). Nastavljam dalje uz brdo, guram, malo hodem, malo trčim, tu je vesela omladina na okrepnim stanicama…

Prolazeći pored neke vikendice, domaćini me zagovaraju i nagovaraju da se okrenem i vratim se, kroz smeh im kažem da nemam još puno do okreta, onako iz fazona me nude pivom, a iznenadili su se kada sam i pristao. Popih 2-3 gutljaja, ladno je lepo skliznulo niz grlo i kažem im, sečekajte me, eto me za 15 minuta, i odgegah se uzbrdo. U trećem dvorištu veselje, trpeza, muzika svira, reko bi da je bila svadba, ljudi se vesele, a ja proslavljam svaki korak i mislim se biće slavlja i kod mene i to još većeg, samo da prođem kroz cilj.

Kada su me videli da dolazim, na okretu i okrepi devojke podvriskuju, nisam shvatio dal su se obradovale što će najzad kući ili su tako dočekivale svakog trkača. A čekale su me, koliko se sećam sa poslednjom grupom sam se mimoišao desetak minuta ranije, znači dobrano sam ih poterao. Čaša vode, banana i ajde nazad, sada nizbrdo, lepo ide, prijatno je, lepo prohladno.

Na 11.-12. kilometru, okrepna stanica popakovana uredno u kombi, čekaju mene da me ponude vodom i voćem, i tu mi se priključuje Mirza, kaže nije dugo trčao, da malo protegne noge i da mi pravi društvo. Kilometri su počeli brže da se nižu, makar mi se čini, tako u društvu i uz muziku Đorđa Balaševića. Prolaze kola hitne pomoći, nude prevoz, sa osmehom im se zahvaljujemo, to nas nešto kasnije pita i patrola policije, i njima se ljubazno zahvaljujemo rečima da nizbrdo može lagano. Javlja se Mirza na telefon, obavlja organizacione poslove, priča kako ide sa mnom i pravi mi društvo, u jednom razgovoru se ljubazno zahvaljuje na ponudi za prevoz. Završio se i 17. kilometar, izašli smo na poslednji, najduži uspon. Tu nam se priključuje i Aldin, povećava se društvo, vidim rešeni su da završim trku pošto poto, hahaha.

Ponovo nam policija i hitna nude prevoz, sada se sva trojica zahvaljujemo, smejemo se na te ponude i Mirza reče Aldinu kako ga je i Izo zvao i nudio prevoz. Počeše da se smeju još više, ja pitam ko je Izo, rekoše kroz smeh u glas “lokalni pogrebnik”… NEKA HVALA IZO. Ostade Mirza na okrepnoj stanici da vrati auto, Aldin i ja junački guramo uzbrdo, priča mi o klubu, kako su dobro organizovani, kako ih ima 80ak, kako idu na trke… mislim se, šta ćeš lepše od toga, malo mesto, dobra ekipa, super.

Na 18 i po kilometara, ugasi se telefon, ispraznila se baterija, stade muzika Đorđa Balaševića, stadoh i ja… Ko da je neko isključio prekidač, mogu da hodam, ali ne mogu da potrčim ni metar. Mislim se, nećeš na 2 i po kilometra pred cilj da odustaneš, nećeš posle ovih 18 i po… Aldin me usporava, kaže ne žuri, čekaće nas, hahaha. Pa naravno da će nas čekati, mislim se, nema trke bez poslednjeg u cilju.

Kada sam video start dečije trke na 400m, ozarilo me sunce iako je bilo koji minut pre 9. Sledeća crta na 200m, pa na 100. Pita nas čovek dal ćemo potrčati, ja hrabro odgovaram “čim pređemo ulicu” (prim. autora, ulica se prelazi 20m pred ciljem, HAHAHA). Žurka je uveliko u toku, proglašenje najboljih, DJ pušta muziku, kroz nju čujem svoje ime i čestitke.

HVALA VAM DRAGI ORGANIZATORI ŠTO STE ME SAČEKALI.

Devojčica me je okitila finišerskom medaljom, zahvaljujem joj se i ljubim je u kosu, Denis mi čestita (i verovatno misli “najzad kraj trke”), zahvaljujem se Aldinu, Dlaka dotrčava sa okrepom koju priželjkujem poslednja 3 kilometra (naravno PIVO)… I najzad odmor, od puta od skoro 900 km, od granica, od trke, od svega.

I za mene žurka može da počne. Kroz smeh i poneko pivo se prepričava trka, razmenjuju iskustva, psuju uzbrdice (i nizbrdice naravno), organizator je obezbedio dovoljno piva za okrepu, smeh i dobro raspoloženje je na vrhuncu. Prozivaju Ljubu Stevanovića, pobednik u kategoriji +65. Jelena Najbrža Sarić je bila treća u generalnom plasmanu u ženskoj konkurenciji u polumaratonu. Vođa puta Ivan Dlačić Dlaka je zauzeo 8. mesto u polumataronu. Marko Brzi Đurkin, četvrto mesto u trci na 5km.

Više o rezultatskom dijelu iz Banovića na LINK-u.

Vraćamo se u hotel, poneli smo preostalo piće, greota da se baci, to je neko platio, i zaseli u hotelu na afterparty, upoznajemo Armana iz Stoca i pričama nikad kraja… Usput mezimo neku krušku koju je Aca Kovačević dobio i spremamo se za spavanje.

Jutro je stiglo prebrzo, ali unutrašnji sat radi svoje, pa smo i Srđan i ja ustali još pre 8. Kafa, doručak, kafa, kafa…

Najvredniji Ljuba je rastrčao još u 6 sati, posle njega brzi i mladi momci (Aca Jovanović, Borislav, Marko, Miki i Ivan) rastrčali 10K… društvo se polako budi i završava doručak. Izlazim u baštu hotela, kad mi maše Arman, sedi sa još trojicom drugara (Deni, Saša i dr Alis). Iz priče saznajem da su njih četvorica organizovali Prvi stolački cener iz čistog entuzijazma za svega dva i po meseca, na njemu imali 223 finišera na 10K i 69 na 2K, da su obišli većinu trka u regionu (Mostar, Ljubuški, Jablanica, Goražde, Konjic, Sarajevo, Kakanj, Banovići), da se spremaju da nastave i dalje. Pridružuje nam se Srđan, poziva ih u Čačak na trku, oni uzvraćaju pozivom na Drugi Stolački cener dogodine. Priča se nastavlja, pridružuje se ostatak društva iz Srbije, dolazi Denis sa suprugom i ćerkom sa domaćinima iz Banovića, društvo se uvećava, dodajemo sto do stola, na kraju je bilo 5 stolova i nas petnaestak. Uz priču i šalu, nezaboravne anegdote sa trke i posle nje vreme brzo prolazi.

U celoj toj prepodnevnoj gužvi, prilikom jednog ulaska u sobu udarih malim prstom desne noge u nogu od kreveta. Srećom, od silne upale mišića u nogama i bola u leđima ko da sam veče pre toga cement istovarivao, a ne trčao polumaraton, nisam ni osetio bol. Priči nikada kraja, ali se mora na put, valja nam svratiti još do Mirzeta u Živinice i na ćevape u Tuzlu. Gde da poseta Bosni prođe bez ćevapa. Šepajući se pozdravljam sa svima, ugovaramo sledeće viđenje u Čačku, Aca Jovanović se uputio na more, a mi ostali put Živinica.

Kod Mičija domaćinski, puno dvorište zarđalih Fića i WV kombija, tu su sokovi, kafa, ladno pivo pred put, neizostavno slikanje. Da nismo žurili, uz priču bi tu i zanoćili. Sledeća stanica Tuzla, ćevapi u Limenci, pa lagana šetnja uz sladoled i razgledanje grada i nezaobilazno slikanje. I pada dogovor za polazak ka Beogradu (najzad), i da se obavezno vidimo u Banji Dvorovi na kafi, pa da se defiitivno razilazimo. Jedina „mrlja“ celog vikenda je bilo dvosatno čekanje na granici za ulazak u Srbiju, ali u veselom društvu ništa nije teško. Srećom, ponelo se par limenki „okrepe“ tako da su i ta dva sata brzo proletela.

Sve u svemu, bio je to jedan nezaboravan vikend, sa dosta novih poznanstava i pozitivnih ljudi. Lepo je videti kako se trkački pokret širi regionom, kako se trke i organizatori povezuju i podržavaju, kako se polako brišu granice i trčanje sve više spaja ljude. Jedini problem je u tome što je (dobrih) trka sve više, a broj vikenda u toku godine isti… kada bi makar godina imala 14 meseci…

Vaši komentari