MIRZET HALILOVIĆ: Bostonski maraton, djed svih maratona, vrh svijeta

Što bi rekao moj cijenjeni komšija, Ramiz Zmaj: “Znači, nema dalje”.

903

Piše: Mirzet Halilović

Mislim da ćete se složiti samnom, ako vam kažem da je tradicija održavanja Bostonskog maratona duga 125 godina, to je nešto što nas odmah zagolica, podigne nam trkački puls, te počnemo sanjariti da budemo i mi dio ovog planetarnog spektakla.

Da ga makar prohodamo. Da udahnemo dio tog ambijenta. Za mene učešće na Bostonskom maratonu ima još jednu važnost jer on, pored Berlina, New Yorka, Chicaga, Londona i Tokija spada u cijenjenu seriju Major maratona, koju ja želim da otrčim.

Pandemijska otkazivanja

Bostonski maraton je bio zakazan 20. aprila 2020. godine, a isti se nije održao zbog korone. Startni broj sam imao, sve je propalo, plus avionske karte itd. Čitavu zimu 2019./2020. sam planski trenirao uz pomoć mog cijenjenog trenera, Elvira Rakipovića iz Osijeka. Da stvar bude još tragičnija, te 2020. godine, imao sam startni broj za učešće na Londonskom maratonu, koji je trebao da se održi 26. 4. 2020. (6 dana nakon Bostonskog maratona). Imao sam dobar rezultat sa Chicago maratona (3:11) pa sam dobio poziv od WMM, da učestvujem na Svjetskom prvenstvu za veterane koje se, ujedno, trebalo održati na toj trci. Uplata je bila oko 400 eura. Ni ta trka nije održana radi korone. Znači te 2020. Boston maraton je prebačen kao virtualni, a London je pomjeren za istu godinu, samo za septembar. Trener je odmah napravio novi plan i trenirao sam za septembar, ali opet je odgođen za nas rekreativce. Trčala  je samo elita u nekom parku (bit će i Valter nekada elita). Bilo kako bilo, nisam uspio otići na te trke, sve je propalo, avio karte i startni brojevi, rezervacija nekog smještaja itd. Ovo je jako zanimljivo, jer život piše romane. Negdje sam pročitao: “Ne bi valjalo kada bi vam se ispunile sve želje”. Ne bi bilo ni zanimljivo.

Norma za Boston

Nema predaje, odlučujem ponovo aplicirati za učešće na Bostonskom Maratonu koji će biti ujedno i njihov jubilarni 125. po redu. Da bi se apliciralo za učešće na ovom maratonu potrebno je istrčati normu na nekoj zvaničnoj certificiranoj stazi. Norme su po starosnim kategorijama. Za moju kategoriju 50 do 54 norma za maraton je 3:25:00. Prilikom aplikacije, prijavljujem rezultat sa Chicago maratona, iz 2019. godine, a to je: 3:11:27. (imao sam još bolji rezultat u Tuzli na maratonu 25. 10. 2020., 3:08 (čak je bio PB), ali ta staza nije certifikovana, pa taj rezultat nisam mogao prijaviti. Čekam odgovor iz Bostona. Na njihovoj oficijelnoj stranici nas obavještavaju, da će radi pandemije broj trkača sa 40 hiljada biti redukovan na samo 20.000, te da će se, za učešće, tražiti norma bolja za 7 minuta od potrebne. Znači, ja sam sa 3:11 iz Chicaga imao oko 14 minuta bolju normu od potrebne. Ni to mi nije davalo neku posebnu sigurnost, jer bez obzira što je teška norma, opet ima jakih fanatika sa odličnim vremenima, koji lako potisnu druge. Organizatori ovog maratona žele na trci baš samo one najjače. Nedugo nakon apliciranja dobio sam potvrdu za učešće, startni broj mi je već bio određen, 6.444. Sreći nikad kraja. Vizu za SAD imam od ranije. Traje još 7 godina. Na put volim ići sa nekim od ukućana. Sin Malik je uvijek tu. On je ujedno i moj kuhar. Znači treba ganjati vizu za njega. On je i ranije išao samnom u SAD. Viza mu je istekla. Zbog pandemije, razgovori za dobivanje SAD vize su stopirani, tako da do početka mog polaska u SAD nisu počeli sa prijemom zahtjeva za vizu. Jako mi je žao što njega nisam mogao povesti na ovaj put. Mladi ljudi trebaju što više da putuju, a SAD su nešto što bih toplo preporučio svima koji imaju mogućnosti da posjete. Ovo oko vize se dešavalo mjesec prije polaska. Nismo mogli ranije aplicirati, jer je on student pa te vize su jako kratke.

Pripreme

Vratimo se malo na pripreme. Januar 2021. Odmah se nalazim sa trenerom i kujemo plan. Pitam ga koliko mogu napredovati do maratona koji je zakazan za 11. 10. 2021. Možemo li ciljati na 2:59:59, je li to veliki zalogaj? On je tada rekao da je to veliki  skok sa 3:11 na 2:59, ali idemo u vatru da probamo. Znamo da je to žestoko. Pejs 4:14 nam daje 2:59, ali plan se mora imati. Na jednom od sastanaka sa Elvirom, bio je moj dobar drug, trkač iz Tuzle, koji je rekao Elviru baš doslovno ovako: “Znam da mu dugo praviš planove, on nam iste pokazuje, ništa ne krije, pa se mi ponekad uklopimo sa njim na neki dio treninga. Mogu li te zamoliti, da mu napraviš jači, teži, plan. Napravi mu plan da umre”. Svi smo se smijali i to dobro. Ja sam se prestao smijati kada sam dobio baš takav plan. Tražili ste – trčite. Trener reče da je to pristup talijanskog stručnjaka Canove, koji trenira vrh maratonske kreme svijeta (ljudi koji trče maraton za oko 2:05).

Plan je baš puno drugačiji nego za protekle maratone. Glavna promjena je bila ta što je više od pola treninga bilo u maraton pejsu, čak i dužine do 36 kilometara u tom pejsu. Plan je predviđao i po dva treninga za jedan dan u jakom pejsu (ujutro 25 km plus na večer 25 km). Kada sada pogledam unazad, mogu primijetiti da je na prvi pogled plan izgledao kao svemirski, ali sve se to savlada postepeno, ako gradimo ciglu po ciglu. Realizacija istog je krenula u januaru ove godine, pa se usložnjavala lagano. Mogu reći da sam u tom periodu do starta trke u SAD, pretrčao oko 3.200 kilometara. August je bio 480 kilometara. Od kompletnog plana možda nisam ispunio samo 3 treninga. Uradio sam bezbroj top treninga u Tuzli, kao što su: 32 km za 2:15:30, pejs 4:14. 15 km na Tušnju za 59:30, pejs 3:57 itd. Znači derem non stop. Znam da svi pričaju da je Boston brdo i da neće biti lako. Zato svaki trening pažljivo planiram i trudim se da ga planski završim, kako bi se mogao uklopiti u daljnji trenažni proces. Na početku sam trčao i brže od planiranog, makar nekoliko sekundi. Kasnije sam se vratio u granice plana, govoreći sam sebi. “Čovjek mi ostavio malo lufta, a ja hoću i to da odbacim”. Dobro je, jer da sam nastavio sa takvim modifikovanjem plana, sigurno bi se povrijedio. Neki treninzi dužine baš dugo traju, jer je uključeno i zagrijavanje, pa se ostane i po 3 sata. Stoga se baš moralo i poraniti, nekada i u 02:00 iza ponoći. Da se popije kafa, da se tijelo pripremi, da se starta u 03.00 sata. Znao sam sve završiti do 06.00 ujutro. Onda imam čitav dan za porodicu, prijatelje i za rad old timera.

U tom periodu priprema, bilo je puno trka. Neke sam iskoristio kao kontrolu. Prva u nizu je bio polumaraton u Gradiški. Prava trka za lične rekorde. Istu sam finiširao ostvarivši lični rekord 1:26. Rekord je popravljen za oko 50 sekundi. Druga kontrolna trka je bio Beogradski maraton koje nisam dobro završio. Temperatura je bila oko 22 stepena i to mi je smetalo. Na prvom brdu dobro sam usporio i jedva finiširao trku. Rezultat je bio jako loš, oko 3:36. Bolji rezultat sam imao u januaru 2021. u Sarajevu. Tada sam trčao maraton na minus 6 stepeni i tada sam imao rezultat 3:23). Kontrolna trka na 10 km je bila i u  Konjicu. Tada sam otrčao lični rekord za 39:02. Nakon toga jaki treninzi se nastavljaju. Pratim trke u regionu, trčim iste. Na neke idem da otrčim lagano kao podrška organizatorima, dok na nekim dobro zapnem, idem maksimalno. Dana 18. 07. 2021. u Sarajevu, trčim treći maraton ove godine. To je državno prvenstvo u maratonu i tu mi je čast učestvovati. Trener mi je napravio plan po kilometrima. Istog sam se držao što sam više mogao, tako da sam finiširao sa 3:08 zauzevši jako 10. mjesto. Staza je bila jako dobra. Nastavak priprema je prošao dobro. U tom periodu sam odradio nekoliko žestokih treninga od 23 km, gdje se trče intervali po 7 km, a odmara se 1 km u pejsu 4:25. Na tim treninzima mi je bio prolaz na polumaratonu oko 1:28. Što se tiče plana za taj period, nisam uspio ispoštovati zadati plan u dva navrata. Po planu sam imao dva treninga u jednom danu. Jutro 3km zagrijavanja, onda 10 km po 4:45, pa bez odmora 12 km po 4:15. Takav isti trening je bio po planu navečer. Ukupno 50km u tom danu. Oba puta se dogodilo isto. Jutarnji opalim lako, čak i brže od potrebnog, ali ovaj večernji jedva završim. Nakon 14 dana sam imao isti takav trening i isto se dogodilo. Još jedan bitan trening nisam ispoštovao po planu, a to je duzina 36km, koju sam trebao da otrčim po planu u pejsu 4:15 do 4:20. Isti sam završio u pejsu 4:33. U nastavku priprema,  diplomski trening je bio 1. oktobra 2021. u Tuzli. Po planu sam trebao da trčim 10 km za 38:30. Donio sam odluku da to trčim na atletskoj stazi.

Finalni test

Trčao sam 25 krugova na atletskoj stazi – 1:32 po krugu. 38:45. Moj sat je pokazao malo više od 10.000 metara jer sam obilazio djecu koja su u to vrijeme imala svoj trening na istoj stazi. Devet sekundi preko 10.000 metara, znači moglo bi se uzeti da sam tada trčao 38:36. Za ovaj rezultat zaslužan je moj trener, koji je tom prigodom došao iz Osijeka i mjerio mi vrijeme. Naravno ništa to ne bi bilo moguće bez mojih prijatelja koji su došli i trčali samnom krugove ili kilometre, te na taj način meni pomogli da postavim svoj novi lični rekord na 10.000 metara: 38:45.

Nakon toga, na stazi stadiona Tušanj okupio se veliki broj mojih prijatelja koji su došli i na tom mjestu mi napravili nezaboravan ispraćaj na trku za Bostonski maraton. Za moj 52. rođendan moji prijatelji su mi na atletskoj stazi 6. 9. 2021. priredili nezaboravno slavlje.

Ekipa za SAD

Bliži se polazak za Ameriku. Karte još nisu kupljene, jer se situacija oko korone mijenja iz sata u sat. Sada su uveli to da se iz zemalja Šengena ne može putovati u SAD. Dobro je da nismo kupili karte ranije. Na ovu trku iz BiH ne ide niko. Sam sam. U Americi me čeka moja sugrađanka Alina Abdurahmanović i Nermina Husejnović Bakalović (porijeklom iz Srebrenice). Obje imaju osigurane startne brojeve. U Americi žive. Alina u New Yorku. Nermina u Iowi. Iz zemalja okruženja, tačnije iz Hrvatske, Osijek, na trku ide Danijel Ikica. Danijela znam zadnjih 7 do 8 godina, pravi smo prijatelji. Radi se o bivšem fudbaleru, koji je stariji od mene godinu dana i ima bolje rezultate na kraćim trkama od mene. Njegovi lični su: 38min na 10km i 1:26 na polumaratonu. Maraton oko 3:12. Iz Hrvatske ide još jedan trkač. Janez Maroević je bio prvak Hrvatske 6 puta. On je sa otoka Hvar. Ima žestoke rezultate. Maraton 2:27:04. U to vrijeme mu je falilo 2 minuta za olimpijsku normu. Janez je inače organizator Oceanman Croatia. To je maratonsko plivanje. Bio je 25 godina u Faros maratonu kao glavni tajnik. To je isto maratonsko plivanje koje se održavalo kontinuirano pune 44 godine na Hvaru. Janez ima 48 godina i osim što bih ja volio imati njegovo maratonsko vrijeme, volio bih imati i njegovu kilažu, a to je 62 kilograma. Za pripadnice ljepšeg pola, Janez nije oženjen. Samo napominjem. Janeza nisam ranije upoznao. Bit će mi drago da upoznam ovu legendu sa pravim slovenskim imenom.

Povreda pred put

Već smo se mi uvezali porukama. Janez nam već kupuje avio karte. Odlučili smo se za putovanje 5. oktobra 2021. u 09.00 sati, let na relaciji Beograd – Istanbul. Onda isti dan, Istanbul – Boston. Još par dana do polaska. Jutro u Tuzli. Po planu je 15 kilometara. Prvi dio 9km lagano na 4:50, onda ubrzati 6km po 4:15. Na ranijim treninzima, kada sam imao ovakav isti plan, uvijek sam sam sebi dao prvo 3km zagrijavanja. Onda 6 x 60m jako istrčavanje, pa onda pristupim realizaciji plana. To jutro sam sam sebi rekao, idem bez zagrijavanja, da što više odmorim pred trku. Krenuo prvi kilometar pace 4:55, odmah nakon toga jaka bol u desnoj preponi unutrašnja strana. Morao sam stati. Žao mi što sam tako naivno postupio. Stanem 5 minuta. Prohodam. Krenem 3km pace 7:00 da se zagrijem. Nakon toga opet bol. Nisam smio istrčavanja 6 x 60m nikako raditi. Onda krenem u realizaciju planiranog treninga, tih 15km. Nisam uspio to otrčati. Trčao sam paceom 7:00 po kilometru i opet osjećao bol do kraja treninga. Obično se ne mogu naljutiti ni na koga, ali ovaj put sam stvarno bio ljut na sebe. Pa šta uradi sam sebi.

Nisi se povrijedio ni nakon 3 hiljade pretrčanih kilometara u ovom planu, a sad se tako naivno povrijedi. Dan prije ove povrede radio sam neke vježbe na vratilu, podizao koljena visoko, možda sam tom prilikom nešto istegao. Uglavnom povreda je tu. Boli me i kada hodam. Nema veze, idem u Boston, hodat ću. Ovaj major moram imati.

Pozitivan na koronu

Ikica mi javlja da uradim PCR test, jer će to trebati za putovanje. Test ne smije biti stariji od 72 sata. Ja sam ranije vakcinisan, u Osijeku, imam i Covid pasoš. Već sam spakovao sve stvari. Puno stvari sam ponio, jer se u Beograd vraćamo 18. oktobra. Baš puno stvari. Dvije majice sa zastavom BiH, plus još dvije zastave koje ću sa ponosom da razvijem. Sve duplo stavio, da budem siguran u slučaju gubitka kofera. 03. 10. 2021. u Tuzli, dajem bris nosa, da uradim PCR test, jer sutra ujutro, busom, treba da idem u Beograd,  da noćim tamo. Da mogu lagano 5. oktobra, ujutro, u 06.00 sati otići na aerodrom i tu sačekati Janeza i Ikicu. Let je planiran u 09.00 sati. Nakon datih uzoraka za PCR test, rekli su me obavijestiti isti dan popodne o rezultatima testa. Dok čekam rezultate odlazim u Živinice kod roditelja i tu je već kuhinja u punom kapacitetu. Moja majka Nezira sa sinom Malikom već za mene sprema dvije velike tepsije gurabija. Moje je samo da prije stavljanja u rernu stavim logo na iste. Jako odgovoran posao. Tek kada sam upisao slovo B, zvoni mi mobilni, vidim da je neki ženski glas: “Alo, je li to gosp. Halilović”. Da ja sam. “Vi ste pozitivan čovjek”. Da da, kažem, to znam. Volim ljude, bavim se sportom i oženjen sam gospođo. “Pozitivan na koronavirus”. Rješenje o izolaciji. Čitav svijet se srušio. Pa je li moguće da sam na pragu odlaska, i opet mi se ne da.

U prvi mah sam pomislio da je riječ o neslanoj šali, ali mi se javio opet isti glas. Nema veze, idem to podići, tek tada ću biti siguran da nije riječ o šali. Brzo završavam natpise na gurabijama. Kažem svima koji su bili samnom da imam Covid, a ja sa dvije maske idem u cijenjenu zvaničnu laboratoriju, gdje su mi stvarno saopštili da su uzeti uzorci konstatovali Covid. Ja im kažem da nemam nikakvih simptoma, te da sam prije na 2 dana imao jak trening koji sigurno ne bi mogao odraditi da sam Covid pozitivan. Gospođa mi reče: “Možda nemate simptome, ali ste nosilac korone”. Šta sam mogao nego da joj odgovorim: “Draga moja, ja znam da sam nosilac startnog broja Bostonskog maratona i avio karte, ako mi je sišlo u pluća, vadite ih, ja odoh bukvalno pješke”.

Sa njima dogovorim da ponovimo testiranje sutra ujutro. Tu noć puno mojih prijatelja je bilo tužno, svi smo čekali taj sutrašnji nalaz. Neke noći traju zaista dugo. 04.10.2021. Valter je u uredu za testiranje. Vidi ovo, tek sada vidim da imam i prednost jer spadam u rizičnu grupu penzionera. Testiranje obavljam u istoj laboratoriji. Nakon 90 minuta, kamen što se njim pritiska kupus nije više na mom srcu. Stvarno sam se iznenadio kada mi je gospođa predala nalaz i rekla: “Vi ste negativan čovjek”. Na putovanje se moglo krenuti. Prijatelji me odvoze do Bijeljine, te na samom izlazu iz stanice, brzo se ukrcavam u bus koji je već krenuo za Beograd. U Beogradu me dočekao prijatelj i nekoliko fanova, pravih prijatelja. Avion je na vrijeme poletio. U Istanbulu smo bili za oko 2 sata. Čekanje oko 5 sati na istom. U 15.00 već smo se ukrcali u avion za Boston. Prije ukrcavanja prošli smo masu Covid kontrola, te smo čak dali i adresu gdje ćemo boraviti u Americi. Sam smještaj u Americi sam našao preko Udruženja New England of Bosnia and Herzegovina. Njih sam našao na internetu. Lejla Arapčić je ta koja mi se javila. Rekla je da poznaje Alinu. Nju sam pitao da li ima mjesta za nas sve. Želim da budemo skupa svi.

Kemal Čolakhodžić iz Blagaja je gazdin drug, nas je sačekao na aerodromu pri dolasku u Boston. Odveo nas na večeru, a dan poslije trke ugostio u svojoj kući ispekavši nam prekrasnu pitu od bundeve. Mislim da je tog dana mirisalo kompletno susjedstvo, jer je pita bila super. Osim mirisa, komšije su bile začuđene. Sigurno su se pitali: “ko su oni ljudi sa čudnim hodom”. Naša upala mišića poslije trke je uticala na to, da smo hodali kao pingvini. Tog dana BiH je igrala utakmicu koju smo između zalogaja pite gledali slasno. To ti je Amerika. Na poluvremenu sam Kemi pregledao pčele. Da da, čovjek ima nekoliko košnica pčela. Kaže da njegova, već zaposlena supruga, više brine o pčelama. Ide na kurseve koji vrše obuku o pčelarstvu, na kojima ima više osoba ljepšeg pola. Super. Eto ideje za vas sve, kako da gledanje španskih serija, zamijenite brigom o pčelama. Naravno sve na dobrovoljnoj osnovi. Gazda Azem Dervišević ima 3 kćerke. On je njima pričao da ja dan prije trke, za večeru jedem 6 jabuka. One su otišle na obližnji voćnjak i kupile svježe jabuke za nas.

“Rolling start”

Busevi su nas dovezli u gradić Hopkinton. Velika je gužva tu. Trkači se zagrijavaju. Puno policije i vojske osigurava ovaj događaj. Mnogo različitih uniformi, čak ima i sa šeširima. Neki su i sa službenim psima. Tu, u naselju, se zagrijavamo 2km. Onda 6 x 60m prilično jako, ali ne prejako, kako sam uvijek trčao na treningu. Dobro je, povreda se ne javlja. Valjda bude sve po planu tokom trke. Temperatura je super, oblačno, oko 15-ak stepeni. Mada bih ja volio da je još hladnije, makar od 0 do 4 stepena. Ne možemo birati. Znam da je Tomo Cvitanušić pisao, kada je trčao ovaj maraton, da je bio takav pljusak kao nikada do tada, koji ih je pratio tokom čitave trke. Bukvalno poplave. Valjda su im tenkovi prokisli tada. Stara oprema ili jaka kiša. Znači ovo vrijeme je jutros itekako dobro. Stajemo na start nas trojica. Maraton foto nas fotka nekoliko puta. Valja krenuti u boj. Moj Garmin mi se znoji. Valjda je predosjetio da mu valja u proboj. Dok čekamo da sami sebe “objesimo”, tj. da sami sebi damo START, kroz glavu mi prolaze svi oni silni treninzi kada sam ustajao rano i trenirao za ovaj događaj. Žalim što još više nisam trenirao, jer kada dođem ovdje, nazad se ne može. Samo goni naprijed, pa makar bez noge. Imam ja prilično iskustvo na trkama, jedem ja za doručak neke distance (ove do 21 km), ali ovo je nešto drugo. Ova trka je jedna neizvjesnost, zbog konfiguracije staze. Ja sam uvijek imao više razrađenih planova. Tako i za ovu trku. Prvi rezervni plan mi je bio, da u slučaju bilo kakvog bola, tj. povrede, nastavim bilo kako i da u limitu, makar to bilo i hodanjem, završim ovaj major maraton. U toj opciji bi mi bilo žao što bi pokvario kontinuitet napredovanja u mojim Major maratonima. Svaki maraton mi je sve bolji i bolji: Berlin 3:19 – New York 3:16 – Chicago 3:11. Nema veze, krenut ću kako mi je trener napisao i pokušat ću se držati prolaza. Samnom je odlučio da trči i Janez.

On ima povredu lista i kaže: “Ako budem trčao ispod 3 sata, bit ću prezadovoljan”.

Način starta je tzv. “Rolling start”. Kada dođete na start, krećete po želji, kada god želite, jer svaki broj ima čip. Taj način starta je jako dobar, radi korone i radi sprječavanja gužve.

Jagnjad Day

Na ranijim trkama prvih par kilometara baš sam se probijao kroz gužvu, tako da bi ovdje, u slučaju masovnog starta, izgubili dosta na brzini, baš na mjestu gdje trebamo jako krenuti, jer je kasnije uzbrdo. Znači odmah na prvom kilometru se stvara zaliha. Mjesto starta u Hopkintonu se nije promijenilo čitavih 125 godina. Ovo je jedini maraton koji je uvijek u trećem ponedjeljku u aprilu. Tada je ujedno i praznik koji se zove Patriots Day. Samo što je sada, zbog korone, datum Boston maratona pomjeren za 11. oktobar 2021. Opet je ponedjeljak i danas je također poznati praznik, a to je Columbus Day i isto je neradni dan. Amerikanci imaju još samo par dana kada ne rade. Dan Nezavisnosti 4. juli i možda još par nekih dana. Nisu oni kao mi da jedva čekaju 1. maj. Oni za 1. maj rade. Dobro je da ne slave, obzirom da ih ima preko 300 miliona stanovnika. Koliko bi jagnjadi tom prigodom nestalo. Bilo kako bilo, Jagnjad Day kod njih nema.

Ljuti brko na startu

Nakon 27 minuta od starta elite, mi se odlučujemo da sami sebi damo znak za start. Oko nas je masa trkača koji takođe sa nama startaju. Jedan brko, puno stariji od mene,  zapitkuje nas, šta ciljamo. Kažemo mu, da trčimo oko 3 sata. Brko ljutito reče da je to jako sporo i ode sam punim gasom nizbrdo. Naša profi oprema je brkajliju prevarila. Valjda je mislio sa nama trčati. Nisam ga više vidio. Start je bukvalno nizbrdo. Na našem putu dugom 42.195 metara, mi trebamo protrčati kroz gradove: Hopkinton, Ashland, Framingham, Natick, Wellesley, Newton (njega se svi boje, jer su tu prva veća brda i on je na dijelu trase maratona, od 25. do 33. kilometra. Zatim, dalje trebamo protrčati kroz gradove Brookline, da bi dotrčali u Boston, na cilj, koji je u centralnoj ulici koja nosi naziv Boylston street. Krenuli smo. Skupa smo sva trojica. Po uputama trenera prvi kilometar je trebalo pretrčati za 4 minute. Slušam trenera, usporavam, kočim, kočnice škripe, čuju se pakne. Nizbrdo prvi kilometar završavam za 3:50. Znam da me putem aplikacije prati puno ljudi. Od brata u Njemačkoj, trenera u Osijeku, fanova, prijatelja u Srbiji, Aline u New Yorku (još nekoliko prijatelja u Americi), i naravno najviše pratilaca je u Bosni i Hercegovini. Šta li su oni rekli kada su vidjeli 3:50 prvi kilometar. Deremo lagano i non stop pratimo pace. Ikica je ostao iza. Janez je tu, skupa smo. Na samoj toj prvoj hiljadi, moj Garmin je sam prebacio te mi počeo sve mjeriti u miljama. Nisam se zabrinuo. Znam prolaze napamet. Plus imam papir na kome sam sve to zapisao, da ako treba, da mogu da se podsjetim. Trčimo dalje. Čitavim dijelom od starta do cilja bili su ljudi uz stazu. Ovo je spektakl. Trčimo pored prekrasnih kuća. Ljudi roštiljaju i navijaju žestoko.

Gore  – dole

Staza je jako specifična. Non stop valovita. Gore dole. Brda nisu velika, ali mi trebamo pratiti pejs da ne bi preforsirali, jer je ipak više nizbrdo, nego uzbrdo. Sve ide jako dobro. Često gledam na sat i vidim da je pejs 4:00 do 4:08. Ne treba nam tako jako. Prvi kilometri trebaju da budu oko 4:15. Mi usporavamo i završavamo ih na oko 4:12. Čekam prolaz na prvih 5 kilometara. Trener je rekao da treba biti 21:10. Prođe prva distanca od 5 km. Sat je pokazao da smo je pretrčali za 20:40. Malo smo brži, ali šta je tu je. Ne mogu sporije, imamo još samo nešto malo više od 37 kilometara do cilja. Lijepe nizbrdice i masa je ta koja nas tako podiže da je nemoguće sporije trčati. To želimo  iskoristiti na početku, jer je drugi dio staze puno teži. Dalje trčimo i pokušavamo da budemo u pejsu 4:15 po kilometru. Na svakih 5km pijem po jedan gel. Na 7 km nailazimo na prvu veću uzbrdicu, pejs brzo pada na preko 4:30. Šta je ovo? Ja pojačavam, jer hoću po planu da trčim što duže. Prvu tačku u glavi sam prošao na 5 km. Sada su mi misli sve fokusirane na prolaz na 10 km koji mora biti 41:00. Janez kaže da će sporije. Ja pojačavam i 7km završavam po planu za 28:50. Čak sam malo i bolji. Prolaz na 10 km bio je 41:36. Janeza još nema. Znam ja da je on tu negdje. Na 14 km me sustiže. Veliki je pravac. Čini mi se da je najveći tokom čitave staze (osim ciljne ravnine). On odlazi u pejsu 4:12, a ja se držim oko 4:15 i završavam 15 km za

1:02:43. Prvi polumaraton tačno za 1:29:00. Znao sam da je to brže (po planu sam trebao za 1:30:05). Tu je to. Za sve vas koji budete nekada trčali ovu trku, moj savjet je da ovaj prvi dio protrčite malo sporije od ličnog rekorda. Za one koji trče oko 1:30 (oni mogu za 1:33). Ja sam mogao oboriti i lični na ovom dijelu, jer je nizbrdica. Vrlo lako se krećemo oko ličnog. Ako protrčimo prvi dio dobro, stvorili smo dobru zalihu za dalje. Ja nastavljam dalje i  na 25 km prolaz mi je 1:46:04 (trebao sam za 1:47:40). Glavni dio trke mi je od 27 do 33 km. To jedva čekam jer je tu najteže.

Kreću uzbrdice

Ulazim u 27. kilometar i već su uzbrdice duge po 800m. Znam da je pad pejsa velik, ali ne mogu da izračunam koliko je (Gledao sam, na Stravi, jednog profi trkača, koji je trčao

Boston za 2:08:00. Puno kilometara je trčao pejsom 2:50 po kilometru, a samo par kilometara po 3:00. On kada je naišao na ova brda, kilometar je završio za 3:20. Znači pao je sa 2:50 na 3:20. To je oko 30 sekundi). Meni je pejs pao na 5:20, ali sam ga ispeglao i ubacio ispod 5:00. Puno uzbrdica na ovih narednih 6 do 7 km. Glavni cilj mi je sada doći do 30. kilometra. To je za mene 90 % trke. Na 30 km sam bio za 2:08:47, pejs 4:18 (trebao sam po planu biti za 2:10:10). Znači brži sam od potrebnog za oko 83 sekunde. Moj lični sa treninga u Tuzli na 30 kilometara je 2:07:35. Trčim dalje prema cilju. Navijača sve više i više. Puno trkača hoda na ovim uzbrdicama, a nizbrdo trči.

Ja uzbrdo smanjim dobro pejs i trčim na oko 90 %  snage, nebitan mi je pejs. Po dolasku na prevoj, slijedi blaga nizbrdica koja je kraća. Nju pojačam maksimalno, na oko 95 % snage. Prolazim ta sva brda i konačno sam na 33. kilometru. Prije trke sam gledao da je na ovom dijelu profil staze nizbrdo. To međutim na terenu nije tako. Ja tu nizbrdicu nisam vidio. Opet je talasasta staza, samo su ti talasi puno kraći. Dolazim na 35 km za 2:32:48, pejs 4:22 (trebao sam za 2:32:20, znači kasnim 28 sekundi za planom). Ukupni trenutni pejs je 4:22. To je taj pejs koji mi je rekao trener da ganjamo, da nam bude on ukupni i to bi nam donijelo rezultat 3:03:30.

Završnica trke

Nakon 35km nisam mogao da ubrzam nikako. Baš na tom dijelu staze osjetio sam veliku žeđ, mada sam, tokom trke često uzimao vodu na okrepnim stanicama. Od pola staze na okrepama su bili i energetski gelovi. Trčim i non stop samo gledam ukupni pejs. On je opadao sa 4:22 sve više i više krećući se prema 4:26. U tom dijelu staze pokušavam da krenem još jače, da idem 300 % jer je još oko 4 kilometra do kraja. Jak bol na velikom prstu desne noge me je odmah prikočio, primorao me da usporim. Sjetio sam se, da mi je u Tuzli, prije polaska otpao nokat sa tog velikog nožnog prsta, tako da je to sada gola rana koja je počela zarastati. Obzirom da sam tokom ove današnje trke na svakoj nizbrdici trčao jako, možda pejsom negdje i 3:50 po kilometru, nožni prsti su trpili veliki pritisak, tako da je došlo do oštećenja istih. Na 40. kilometaru sam bio za 2:57:20. Pejs 4:26 (trebao sam za 2:53:10). Nakon toga sam htio baš da ubrzam komplet sve do cilja, ali nisam mogao zbog većih uzbrdica ispod podvožnjaka. Izlazak na ciljnu ravninu koja je duga oko 600 metara je nešto što sam zadnjih nekoliko godina baš sanjao. Taj dio sam ubrzao pejsom oko 4:05 i završio svoj četvrti major – Boston Marathon sa ličnim rekordom 3:07:49, pejs 4:27.

“Pucaj sve gige za Bosnu”

Tradicija sklekova se nastavila i ovaj put, uz prisustvo ljekara, koji su kupili sve koji su iznemogli ulazili u cilj. Mene nisu dirali. Nisam ja njihov pacijent.

Nakon sklekova preuzimam prekrasnu medalju koja je ove godine nešto veća od uobičajene. Stvarno je prelijepa. Vrijedio je sav ovaj trud tokom priprema i na samoj trci. Lični rekord na ovoj zahtjevnoj stazi je nešto što me posebno raduje. Preuzimam svoju garderobu, uzimam zastavu Bosne i Hercegovine, razvijam je i kažem službenim fotografima: “Pucaj sve gige za Bosnu”. Analiza je zadnja faza u svim operacijama.

Finalna analiza

Nisam uspio otrčati kako je trener nanišanio za 3:03:30. Staza je preteška i za ovu stazu se baš posebno priprema. Možda sam mogao u zadnjih nekoliko kilometara ubrzati makar  samo 1 minutu i bilo bi 3:06 (mala razlika). Tada bi se sigurno dobro povrijedio. Ovako je ispalo super dobro. Dobio sam veliku upalu mišića u predjelu kvadricepsa. Upalu su dobili Janez i Danijel. Upala nas je držala narednih 5 dana. Uglavnom dobro je prošlo. Opet sam ostvario kvalifikaciju za naredni maraton u Bostonu, koji je na programu iduće godine 18. 4. 2022. Norma za mene je 3:25. Ali ove godine je bio smanjen broj učesnika, pa je bilo potrebno imati 6 minuta još bolju normu od one koja je predviđena tablicama. Što se tiče mog plasmana: 2.305. mjesto, od oko 16.000 finišera. Bilo je prijavljeno 20.000 trkača. U starosnoj kategoriji 50 do 54, zauzeo sam 118. mjesto od 1.116 trkača. Ovaj zadnji podatak, zauzeto 118. mjesto, je za mene jako bitan, ovih 1.116 trkača su sigurno veoma dobri trkači, koji su zaslugom, tj. ispunjenom normom upali na ovo takmičenje.

Da na ovom maratonu trči elita pokazuje činjenica da je čak 1.555 trkača imalo rezultat ispod 3 sata. U mojoj starosnoj kategoriji, trkač sa rezultatom 2:42 je zauzeo 17. mjesto od 1.116 koliko ih je bilo.

Što se tiče ostalih rezultata; Nermina Bakalović Husejnović je trčala malo preko 4 sata. Fuada Velić je imala povredu na 7. milji, tako da je bila primorana da hoda do kraja trke. Na kasnijem pregledu, liječnik joj je zabranio trčanje 6 mjeseci. Janez Maroević bez nekog jakog treninga je trčao 2:58. Danijel Ikica je prešao prvih 21 km za 1:36, kasnije je bio prinuđen da dobro uspori radi povrede noge, pa je završio za 3:36.

Četiri major maratona su gotova. Ostaju još London i Tokio. Naredne godine, u okviru London major maratona održat će se Svjetsko prvenstvo po starosnim kategorijama. Trka je na programu 2. 10. 2022. Obzirom da imam ispunjenu normu, očekujem poziv od World Majors Maratona kod kojih sam registrovan. 2019. sam imao poziv od navedene asocijacije, koji su mi osigurali povlašteni startni broj, ali se trka nije održala zbog korone. Moj cilj je i dalje maraton 2:59:59, pejs 4:14, koji ću ganjati u narednom periodu. Plan je da polumaratonsku distancu spustim ispod 1:24:59. Naravno i 30 km bih trebao dobro da spustim, makar ispod 2:05:00. Moj idol, Etiopljanin Kenenisa Bekele, ima PB 2:01:41 iz Berlina 2019. godine. To je samo 2 sekunde lošije od svjetskog rekorda u maratonu, kojeg drži Eliud Kipchoge. Imamo iste ciljeve. On želi ispod dva sata, a ja želim ispod 3 sata. Ko će prije do magične brojke, vidjet ćemo u narednom periodu.

Vaši komentari