Piše: Goran Livančić
To nam je ujedno bila i prilika da se vidimo i družimo par dana. Oduševljeno sam prihvatio i odmah sam tu veče uplatio startninu i kupio avonske karte.
Pripreme za trku su bili moji uobičajeni treninzi, s tim da sam od septembra zbog povrede kuka i jačanja mišića upisao fitnes. Tri dana u sedmici sam trčao (zona 2, tempo ili intervali, trening dužine ) i četiri dana fitnes. Par sedmica prije trke zove me Ines, govori mi da ona najvjerovatnije neće trčati jer nije spremna. Nagovarao sam je da ipak trči, jer sam zbog zajedničkog trčanja najviše i upisao Liverpul. Sedmicu i po prije trke sam počeo sa taperingom, ali na zadnjem treningu prije trke sam osjetio bolove u listovima. Malo me je to uplašilo jer mi se to odavno nije desilo. Pomislio sam da je početak gripe, jer već duže vrijeme kašljem. U sebi sam rekao: trčaćeš, pa makar ga trčao četiri sata.
Na aerodromu me je dočekao Adam, ostavljamo stvari u stanu i sa Ines smo izašli na večeru u grad. Liverpul mi se veoma dopao, sa svojim starim građevinama i kućama u viktorijanskom stilu. Oni su mi bili vodiči i obišao sam ono što sam i želio da vidim. Najviše naravno me zanimala ulica gdje su Bitlsi počeli svirati. Pored toga sam otišao da vidim Anfield – jer nisi bio u Liverpulu ako nisi otišao na stadion istoimenog kluba. Dan prije trke smo čitav dan proveli u gradu i jedva sam čekao naveče da dođemo kući i da se polako spremam za trku. Non stop sam gledao prognozu vremena, a koja se mijenjala iz dana u dan. Spremio sam se za kišu jer su je najavljivali za nedelju.
Ujutro sam ustao 3 sata ranije, pojeo bananu i dva krekera i sačekao Ines, koja je odvezla to jutro Adama na aerodrom. Kad je došla polako smo se spremili i sa busom “londoncem” u Liverpulu smo krenuli sat ranije, jer sam ja trebao podići broj i startni paket. Prilikom uzimanja broja čuo sam i info da ću majicu dobiti na kraju trke.
Pošto sam mislio na bolove u mišićima stao sam iza pejsera na dva sata. I to mi je najveća greška koju sam uradio. Sljedeći put ću pametnije. Start je kasnio par minuta, a razlog za kašnjenje nisam saznao, ali eto i to se dešava kod prilično tačnih Engleza. Ines i Adam su mi već rekli da ima brda, ali da ništa strašno nije. Tako da sam kao bio pripremljen za kratkotrajni napor. I tu su me zeznuli. Brdo je (za mene) bilo dugo i činilo mi se da mu nema kraja. Sreća da je bilo na početku trke jer sam tad još imao snage i mogao sam trčati sa relativno dobrim tempom. Staza je išla kroz grad, tri parka, jednu kratku sumu i pa se spustiš do rijeke Mersej, a onda se trči šetalištem uz obalu do cilja koji je na istom mjestu kao i start. Na par mjesta staza je bila uska i nisam mogao prestizati sporije od sebe, tako da sam na tim mjestima morao usporiti. Na dva mjesta sam morao prošetati jer je na jednom mjestu staza bila uska i u obliku slova S, a na drugom je bila poveća lokva blata pa smo je svi obilazili koliko smo mogli. To jutro je padala jaka kiša, pa to i ne mogu zamjeriti organizatorima. Manji dio staze uz rijeku je kaldrma i tu sam uspio malo iskrenuti nogu. Nisam bio jedini jer sam vidio par trkača koji su odustali, a držali su se za zglob noge. Želio bih još naglasiti da su prognozeri vremena fulali i da za čitavo vrijeme trke nije pala ni kap kiše.
Što se organizacije tiče, za mene je bilo sve ok. Primijetio sam da nije bilo EXPO-a. Brojeve trkača iz UK su slali poštom (kao u Niskozemskoj na trci DamtotDam), a mi van UK smo morali startni paket uzeti prije početka trke. U startnom paketu sam dobio broj i upustvo sa kartom staze. Okrepe su bile oko svakih 5 km, ili po njihovom – svake tri milje. Publika je bila fantastična. Kilometar pred ciljem je bila tolika gužva da me je to podsjetilo na navijače sa Tour de France-a. Trčao sam i mahao im rukama da se sklone. U cilj sam ušao sa vremenom od 1:53:15 i bio sam zadovoljan. Nije pao PB jer je staza bila (za mene) veoma teška, ali meni je ipak najvažnije da sam uživao i da sam trku završio bez povrede. I da, majicu je dobio svaki finišer, a ja sam kao pravi Bosanac uzeo dvije jer sam jednu poklonio svojim domaćinima. Na kraju sam obećao Ines i Adamu da ću polumaraton Liverpul sigurno opet trčati.
Vaši komentari
