Piše: Edina Harbinja
Do tada, par crtica s mog prvog iskustva službene pejserke na maratonu.
Možda će se sad moja 3:30 družina iznenaditi, jer im nisam rekla da mi je prvi put. Nisam ih htjela uplašiti, da pomisle da ne znam šta radim. Njihovo je bilo ‘samo’ da trče i tako preko 42,2 km.
3:45 ili 3:30 – pitanje je sad
Poslije PBa na maratonu u Frankfurtu malo sam razmišljala da li da prijavim Boku i idem full ili da guštam lagano. Prije Frankfurta, Boku sam čuvala kao rezervu za slučaj da ciknem (čitaj: umrem i ne ostvarimo željeni PB). Ipak, PB je pao, možda je moglo i malo bolje, ali sam razmislila i shvatila da ne želim nastaviti full trenirati još 7 sedmica i da je dosta PBova za ovu godinu. Uz to, u novembru mi je uvijek baš ludilo na poslu. Također, krajem mjeseca i početkom decembra počinje praznično ludilo u UK, pa smo Ersan i ja konačno uspjeli i šta popiti na Božićnom marketu i u Cotswoldsu s rajom.
Na poziv za pejsere, javila sam se Kristijanu i predložila da budem pejser na 3:45. Narednih sedmica sam održavala formu, trčala 2 parkruna, par dužina i ne više od 80-90k sedmično. Nakon priprema za Frankfurt, ovo je bilo lagano. Radovalo me i što ću pejsati Ivicu Delića, legendu splitskog trčanja i trkačkog geeka poput mene (i još više). Ipak, spontan kakav jeste, javlja se Kristijan i pita mogu li ipak pejsat 3:30 jer su svi navalili na 3:45 (kasnije skontam da su triatlonci, šta drugo od njih i očekivati, hihi). Opcija je i 4h. Konsultujem se s Ersanom i odlučim da ipak prihvatim 3:30. Četiri sata nisam nikad trčala, 3:45 bi bilo laganini, a za 3:30 se ipak moram fokusirati. Ok, mogu ja to. Pa i Boston, onako brdovit i na vrućini sam trčala 3:28 ove godine. Idemo jako!
Put, šećer i TiTo
Put ka Tivtu je trebalo proći lagano, preko Pariza i Beograda. Nakon trke je plan bio da nastavim ka Sarajevu s svojom ekipom iz Trčanje i to. Međutim, došlo je do prilično nagle promjene vezane za posao pa sam se morala vratiti u UK i promijeniti letove i ostati malo duže u Tivtu. Boravak u Tivtu je bio predivan! Hvala organizatorima što su dogovorili povoljnije cijene smještaja. Hotel Astoria je bio baš lijep i na super mjestu. I vrijeme je bilo uglavnom lijepo, osim subote kada je padalo poprilično.
Legendice iz TiTa su došli u subotu (zamalo Nijaz, aka Nix, da zakasni na 5k). Nix i Ermin odradili 5k uz Nijazev cik, pa smo se uputili ka Kotoru gdje smo bili smješteni prije trke. Navečer neizbježni carbloading uz pizzu, pastu i palačinke. E da, ja sam opet odradila svojski carbloading, iskoristila priliku, ali mi je na kraju postalo muka od svog tog šećera i jedva sam čekala da se vratim na režim. Na večeri zezancija, standard za našu grupu. Bili smo pametni pa je svako otišao u svoju sobu nakon večere. Ja sam zaspala do pola 12 i ok spavala do 6. Dogovor je bio da nas Tarik Vukas, kolega pravnik, dohovita legenda i naš privatni taksista, odveze u Tivat, vrati se sa stvarima i onda kupi raju u turama na cilju i vozi nazad u smještaj.
Kike Design jesen/zima 24./25.
Doručkovala sam Fatine famozne kiflice, popila Maurten Drink Mix 160 i lagano. Morala sam svratiti do Opštine Tivat i uzeti pejserski balon prije trke, a majicu sam već imala na sebi. Da, i to nam je Kike završio. Vesna Ćavar i ja završile smo odjevene u posljednji krik maratonske mode: pamučna crvena majica (plava za Vesnu), M muška, dakle haljina! Ispod sam obukla omiljenu Soar majicu i odlučila baciti majicu u more ako mi nakon 30k do…sadi (htjedoh opsovati). Uzela sam balon i uputila se ka startu. Ekipa se već slikala, pridružila sam se, pa smo Muha i ja otišli u wc i onda ka svojoj zoni.
E Muha… kralj WOD-a (čitaj: workout of the day), lik koji trči u 5 ujutro (dok Bekele i Kipruto spavaju, a Miči već jede famozni shake nakon dužine u tempu 4:15). Trenirao je super pod nadzorom Jasmina Harbinje i išao na 3:30. Nažalost, Izradila sam Ivicu kao pejser, ali se Muha obradovao i krenuo sa mnom. Tamo su me ostali pejseri super prihvatili, divna jedna vesela ekipa! Zlatan Lizde me savjetovao da zavežem balon za ruku, što sam i uradila. Našoj grupi se priključila i Klara ultrašica, te još nekoliko maratonaca i polumaratonaca koji su htjeli ići na 1:45. Rekla sam im da idemo ‘even split’, da ne stajem na okrepama, malo usporimo i to je to.
Gas, gas! Ili ‘Ajde, ajde nije to od vina’
Krenuli smo i do polumaratona je sve bilo pjesma, bukvalno i metaforično. Grupa je bila velika, nakon 10k nam se priključio i Semir koji je rastrčavao štafetu, zezali smo se, ja pjevala (Seve, Brenu..) i savjetovala da se maratonci štede jer znamo da trka počinje nakon 32k. Citirala sam i Valtera par puta, pozirali smo, vrijeme idealno, delfin, milina…staza malo valovita, ali brza i prelijepa. Prestizale su nas neke zgodne žene pa momcima nije falilo ni inspiracije. Klara i ja smo bile jedine žene u grupi, pa zato kažem momci… Nakon okreta na halfu slijedi razrjeđivanje, mimoilaženje s preostalim polumaratoncima i onda ponekim maratoncem, jer ih nije bilo previše ispred nas. Grupica je utihnula, a i ja sam se smirila jer sam znala da ide najgori dio. Hrabrila sam grupu na malim uzbrdicama, savjetovala da izdrže i da mi to možemo!
Nakon 25k, a posebno 30 i 32k, grupa se počela polako osipat. Očekivano, ne treniraju svi jednako. Muha je ostao tik uz mene i na 36. sam pitala želi li pojačati, kaže ostaje sa mnom. Ipak, na posljednjoj okrepi je ostao i on iza, Klara malo ranije, a i ostali. Jedan momak je uspio ubrzati. Ostala sam nakratko sama i na 40. stigla dva momka. S jednim od njih, koji je krenuo kasnije, sam i završila trku, ja na 20ak sekundi ispod 3:30, on nekoliko minuta dodatnih minuta ispod. Željela sam posljednje kilometre još ubrzati, ali nisam htjela ispast papak i istrčati mnogo ispod 3:30. Ovo ipak nije bila moja trka, nego ekipe koju sam pejsala. Muha je izvukao super i trčao 3:30 prvi maraton, Klara 3:33, PB i BQ, a mislim da su i ostali trčali solidno. Klara mi je rekla nakon trke da sam je smirivala i širila pozitivnu energiju. Bolji kompliment kao pejser nisam mogla dobiti!
I tako, zabavan, zanimljiv put pun prijateljstva i podrške. Boka je sada u srcu, definitivno! Niko nije savršen, pa se i ovdje organizacija može popraviti, ali cjelokupni dojam je divan, bar meni! Prvo iskustvo pejsanja ću pamtiti ko PB! Trema kao pred svoju A trku. Ipak, za normalnog čovjeka velika odgovornost leži u vođenju bilo čega, pa i vesele maratonske 3:30 družine!
Vaši komentari
