Piše: Ljilja Lukić
Nije dobro na početku biti patetičan, ali moram – da mi je neko prije 10 godina rekao da ću pisati tekst za Moje trčanje posvećen deceniji postojanja portala, bila bih sumnjičava.
Nije da nismo počeli sa puno entuzijazma, ali je malo onih projekata koji pokrenuti ovakvim “gorivom” potraju, a ne sagore u prvim godinama u silnoj želji da izguraju nešto novo.
Ali ekipa, čiji sam dio bila, znala je kako “gurati” i onda kada nema vremena i motivacije.
Kako sam se ja našla u ovoj priči?
U to vrijeme, svježe zaražena virusom trčanja, a već dugo u novinarskim vodama, poslala sam upit da napišem tekst o najmasovnijem trkačkom pokretu u mom gradu – Bijeljina trči rekreativno. Svidjelo mi se što postoji sajt koji posvećuje pažnju rekreativcima, ljudima koji su odlučili da gule kilometre po komšiluku, druže se na trkama, pričaju o istegnutim tetivama, upalama mišića, ličnom PB-u…
Ubrzo sam na trci u Banja Luci i upoznala Nidžu, Profu i Ersana i dobila zvaničan poziv da se pridružim redakciji.
Teme su se nametale same, a sada kada je trebalo osvrnuti se na početke, pretraživač na sajtu me iznenadio i izbacio preko 300 tekstova – intervjua, recenzija, izvještaja sa trka i tekstova sa različitim ozbiljnim i manje ozbiljnim temama vezanim za trčanje, iznad kojih stoji moje ime kao autorke.
Moje trčanje me gradilo i profesionalno i trkački. Prvi put sam kao novinarka bila dio sportske redakcije, a biti dio takve redakcije, a ne trenirati i ići na trke, bilo je nemoguće. Iako sam u posljednje vrijeme tu samo kao podrška redakciji, ljudi me i dalje prepoznaju i vežu za MT.
Zahvaljujući portalu protrčala sam kroz trkačku zajednicu u regionu.
Mnogo je imena koja su prošla kroz moje novinarsko pero, tj tastaturu – prvo pojavljivanje Mirzeta Halilovića na MT bilo je u audio intervjuu koji sam uradila sa njim (LINK) sada već davne 2017., bila sam “lični hroničar” pohoda na duge staze Mladena Stevanovića (LINK), sagovornice su mi bile legendarne olimpijke Olivera Jevtić (LINK) i Lucija Kimani (LINK), ali i veliki broj rekreativaca koji su podijelili svoje iskustvo i prvi put imali priliku da široj publici ispričaju zašto su počeli da trče.
Trkače i trkačice smo motivisali ne samo tekstovima, nego i različitim izazovima. Bitke kilometrima za majicu sa logom MT vodile su se do posljednjeg minuta izazova. Moje trčanje je gradilo i podizalo trkačku zajednicu u BiH i regionu i prvi put se neko (Ersan) prihvatio tog velikog posla i bilježenja rezultata bh. maratonaca i polumaratonaca.
Moram priznati da, kada mi je Ersan javio da treba da napišem nešto povodom MT-ovih velikih 10, nisam mogla da se posložim u kom pravcu da krenem. Mnogo toga smo prošli zajedno, trkačka scena je sada drugačija, masovnija, ozbiljnija. Svemu tome, sigurna sam, doprinijeo je ozbiljan rad i profesionalan pristup MT redakcije.
Počela sam sa patetikom, pa tako i da završim. Drago mi je što sam sa ekipom započela nešto ovako veliko i važno za trkačku zajednicu. Već sam napisala, neko vrijeme sam samo podrška, nadam se da će neke konstelacije da se promijene, pa da se moje ime ponovo češće nađe među autorima na portalu.
Vaši komentari
