Piše: Džejna Ćeremida
Već tad smo znali da od planiranih trka ima samo maraton, a ja sa svoja dva, “onako” istrčana polumaratona, idem samo turistički. A i tome se mnogo radujem.
Odmah po povratku u Sarajevo, formirana je grupica za dopisivanje i krenule pripreme. Suprug kupio startni broj, još jednom provjerio da li slučajno želim trčati maraton, ipak se dešava nakon zimskog perioda, avio karte, hotel i pravimo plan za obilazak Barcelone u onih par dana što preostane nakon trke.
Sticajem poslovno – privatnih okolnosti, kao i činjenice da smog i moja pluća nikako ne idu zajedno, nakon ljubljanskog polumaratona i par trka u Atletskoj rekreativnog ligi do novembra 2016., moji treninzi su bili svedeni na gym. Od trčanja cijeli januar i februar samo par kratkih dužina kroz Vils.
Barcelona, mart 2017., skupila se ekipa koja je finalno ostala za naš put u Barcu, a koju sam kasnije prozvala “ekipa do pakla i nazad”. Trkači: Sabina i Haris Jordamović, Ismar Ćeremida i Mirsad Kličić, i tri turistkinje: Elma Pašić, Nisveta Beba Huskić i ja. Putna atmosfera je od samog starta bila genijalna, raspoloženje na nivou, slikanje, snimanje, smijeh. Stigli smo u Barcelonu u petak, 10. 03. planovi razrađeni, kupljene ulaznice za sve i svašta, čini mi se isplaniran pomno svaki minut našeg puta. Od dolaska u hotel, odmah smo krenuli u istraživanje i grada i okusa, oduševljavali se svim i svačim.
Moj plan je bio da u nedjelju, dok ostali budu trčali maraton, odradim jedan trening od 10 – 15 km, čisto da u Mostar na polumaraton u aprilu ne dođem bez treninga. Na Expo, vidim da Haris ima dva broja. Pitam šta je to, kaže on: “ej vidi, ti bi mogla trčati sa ovim brojem”. Brojem koji je platila Nudžejma Softić, koja sticajem okolnosti nije došla sa nama u Barcu. Super ideja, ja odmah želim, ali da pitamo Nudžy, znam da skuplja brojeve, ona se oduševila idejom i odmah rekla: “ma daj ženo, istrči taj maraton, kad ćeš imati priliku? Oporavićeš se brzo, a imati nezaboravno iskustvo”. Ali plan od 10 – 15 i ovih 42,2km, nikako nisu bili spojivi u mojoj glavi.
Jutro trke, sve spremno večer ranije, ali nismo baš pazili na hodanje, hranu i odmor, na startu trke, sve sama euforija, a ja nisam nimalo rezistentna na te stvari. Ismar i Mirsad odlaze u traku predviđenu za brže trkače, ja sa Sabinom i Harisom u “ljubičastu” liniju. Nervoza, smijeh, masa ljudi, iščekivanje da krenemo, a sa zvučnika ide Barcelona od Freddieja Mercuryja. Da se naježiš. U tom momentu kaže Haris: “vidi, hajde ti probaj taj maraton, bićete drugi bračni par maratonaca nakon nas. Ma hajde, trči, hodaj, puži radi šta god, možeš doći za šest sati”. Motivacija na kvadrat, brza računica, treba pace biti max 9min/km.
OK, krećemo, svako svoj tempo trči, sa svih strana muzika, konfete, navijači… Kod mene osmijeh od uha do uha, momenat me ponio i počinjem brzinski planirati. Plan u glavi: trčim 15km, vidim kako ide. Ako sam OK, istrčim polumaraton, ako bude OK tu, idem na 25km, nakon toga 30km i poslije toga nema odustati. Strategija: samo da nekako doguram do kraja. Imam dva gela i malo vode. OK, na 22. km dijele gelove i neke energetske stvarčice. Ako baš prigusti, ja ću da sjednem, legnem, šta god, pa ću da nastavim.
I tako, bez obzira na kilometre i kilometre trčanja uz brdo, niz brdo, sunce, vjetar …dođem OK do 20. km. Grad divan, dionice kojima se trči prepune historijskih znamenitosti, navijači bodre na sve strane, svakih par kilometra osvježenje. Pratim sat, skoro 2:30 trčim, u redu sam, ocijenim da mogu dalje. Prvi selfie: na ½ maratona. Kao i wc i mali predah na odmorištu. Ja na 16. km potrošila oba gela, i računam da ću na 22. km uzeti novi, ali vraga, dok sam ja dogurala do 22., svi gelovi već pojedeni, a možda i potrošeni, užas, kako ću dalje?! Uzimam banane, narandže, izotonike, sve što se nudi. Na 26km, ne ide dalje. Kao da sam u glavi bila baždarena na taj polumaraton i sve preko je blokada. Dobro kažem sama sebi, sad malo hodaj, već sve boli, noge, prepone, leđa, stomak… kombinacija trčanja i hodanja par kilometera prolazim 30. km i više nema odustajanja. Obala, trčimo uz more, vrijeme za drugi selfie. Sad samo računam koliko još, odbrojavam i unaprijed i unazad, upitam nekog policajca koliko još traje trka. Kaže on, još maksimalno 1 sat. Panika, žurim, jurim, al nikako ne ubrzavam. I na 32. km vidim gelove GU. Mojoj sreći nikad kraja. Uzmem još dva i mislim da je to dovoljno do kraja. Odmah i objasnim da uzimam dva jer na predhodnom stopu nije bilo, idem ja kao sa nešto nove energije, ali noge otkazuju svako malo. Polijevam ih vodom, uradim par čučnjeva, samo da otkočim listove. Ostatak tijela mi djeluje da može izdržati. Tu se javim suprugu i kažem mu da provjeri mogu li tim tempom da stignem ili da odustanem. Kad je čuo gdje sam, kaže nema odustajanja, samo naprijed, mi te čekamo na 35. km i već mislim: “bože, što si ljudi ovo rade, ovo je stvarno grozno, teško, i šta mi bi da dođem u takvo iskušenje hahahahaa”. Kukakam sama sa sobom i tu malo i počnem pričati, jer već satima šutim. Dobro, nije fer da sad razočaram samu sebe i tolike ljude: cijela ekipa sad zna da pokušavam, Nudžy sigurno prati progres, dva maratonca u kući, moj trener Ćera kojeg planiram da iznenadim… hajde, guraj još malo Džejna, kad si dovde došla, nema sad odustati. Još mi u glavi naš plan da idemo u Picaso muzej poslije trke, preuzeli smo i neke karte… e baš nije red da razočaram ljude.
Jedva se dovučem do 40. km, tu vidim djevojku koja je sivo – zelene boje, povraća, zovnem policajca i hitnu i nastavim dalje. Rekoh sama sebi, samo da mi ne zatreba hitna do kraja. Noge teške kao olovo i tu se pridružim porodici trkača, mama, tata i sin. Već se čuje muzika i spiker sa cilja, bubnjevi, basovi, ljudi bodre, sve odjekuje u glavi. Ali zadnja 3km uzbrdo na par stotina metara do cilja, Ismar se pribio kroz ogradu i trči sa mnom. Pogled nejvjerovatan na Magične fontane i zdanje iznad, osjećaj još nevjerovatniji, osmjeh ne silazi sa lica, a ništa više ni ne boli, svejedno je sve utrnulo. Medalja, kabanica, ekipa do pakla i nazad, zagrljaji, čestitanje, puno emocija, puno adrenalina i dobre energije. Najbolja ekipa me čekala do kraja. Proslavili smo u argentinskom restoranu, kako smo i željeli.
Za mene je ovo bila fantastična i iznenadna prilika, odradila sam to za ove sve drage ljude and for fun!
Vaši komentari
