Bečka škola: Jebo li me maraton, da me jebo!

Piše: Hanifa Terzić

Niz neplaniranih koraka koje sam napravila u danima pred utrku su me doveli do maratonskog fijaska koji ću pamtiti cijeli svoj život.

Prvo, krenula na put autobusom. Mora se biti posebna vrsta budale za tako nešto. Drugo, smještaj sam počela da tražim u srijedu, misleći da ću ja to začas naći. Bukiran Beč, jarane. Nema. Ni za koje novce – nema. Počela me glava boliti od muke. Nađem tek u četvrtak nešto u nakoj zabiti daleko od svega, ali daj šta daš.

U autobusu mi od puste dosade pade na pamet briljantna ideja da ja ipak odem u grad kad stignem, i da nađem nešto drugo. I tako… Izađem iz busa, natrapam na podzemnu, uzmem trodnevnu kartu i uputim se u kraj gdje sam vidjela na mapi da ima dosta hotela, a tri stanice podzemnom od centra.

Je li trebam napomenuti da sam prvi put u tom gradu, i da ne znam ništa? Ne trebam? Hvala! Je li trebam reći da ne znam ni riječi njemačkog? …hvala!

Izučila cura mapu, šta će mi više. Vesela krenula, kao da je to sve tu negdje, kao da sam pošla u Žepče, pa ću napitat.

Od hotela do hotela, nigdje ništa. Kažu, za petak veče ima, za subotu jok. Satrana od vožnje 14h, sve sa koferima, noć, 23h, ja tumaram nepoznatim ulicama Beča kao nečitava. Tamnoputi tipovi krajnje sumnjivog izgleda mi se obraćaju usput. Pitaju imam li upaljač, imam li cigaru, jesam li Ruskinja… Svašta pitaju. Izbjegavam kontakt očima, držim pravac kao da znam gdje idem. Lijepe li zablude.

Još me drži entuzijazam, mislim si, ja se uvijek snađem, nema šanse da ne uspijem ovaj put. Postanem pomalo očajna, vratim se na glavnu stanicu, tamo imam Internet… Nađem broj nekakvog hotela, nazovem… Kažu, ima mjesta. Veli lik 300m od moje trenutne lokacije – locirala sam mu se, ja sam napravila jedno kilometar dok sam našla, zavučeni negdje… Na recepciji kažu, greška. Ipak za subotu nema. Ee, ali Bosanka više nigdje ne ide. Prikupim sve što mi je ostalo šarma nakon tog uzbudljivog dana i kažem „ja sam sigurna da ćete vi nešto naći“.

Strpljivo sačekam 10min, i on nađe.

Sve ove dane Igor piše poruke u kojima se uglavnom pojavljuje jedna riječ: rest, rest, rest…

Ujutro opet istraživanje mape i linija podzemne, da skontam kako ću po broj i do stanice da čekiram povratak. Jako loše se orijentišem u prostoru, ali samo zbog moje lijepe osobine da puno pričam i malo gledam okolo, a zapažam ništa. Ali kad mi treba, onda sam to druga ja. Čitanje mapa mi je jača strana, srećom.

Izađem na stanici gdje trebam po broj, nabasam na nakog Švabu (svi koji pričaju njemački su meni Švabe!), upitam gdje je ta sala D, kaže, ne zna. Ali i on je pošao po broj, pa traži. Pitam odakle je, kaže iz Beča. Evo, zijan mi što lik u svom gradu nešto ne zna. Kažem, hajd sa mnom, sad ćemo mi to naći, i povedem ja Švabu. Šta ću, nakav zbunjen. Isprepadao se od trke. Hoće trčati štafetni maraton, njegovo je 11km, pa se uplašio kako će. Tješim ja njega da će to sve biti dobro, da se ne sekira. Ime mu… Evo ne može mi naumpast. Zvuči ko neki antihistaminik, Flonidan, Fenistil… Tako nešto. Dodije mi njegova kuknjava, pa ja njega izgubim kad sam ga dovela tamo.

Uzmem broj, zamolim drugog Švabu da me slika s brojem, i raspametim se po sajmu. Joooj, svegaaa! Uzimam GU energetske bombone, mnogo njih, i jedem usput, kontam, trebaće za sutra. Uzmem gelove, krenem van, kad vidim nakav red svezo do izlaza. Slika se narod sa onom fensi pozadinom. Vala, ne čekala ga ja kad se nikad ne bih uslikala u životu. Odoh u McD da se najedem sladoleda dok mi je još do toga. Posjedim fino, javim se narodu koji sam raspametila svojom avanturom od sinoć, da znaju da sam pod kontrolom, i da sam se opet dočekala na noge. Tu me trener sašije sa još nekoliko „rest“ poruka, kaže, batali skakanje po gradu, idi u hotel i lezi.

Odem čekirati kartu za povratak, i vratim se u kraj gdje je hotel. Hoću uzeti neke vode i šta mi sve treba da se nalijevam do kraja dana. Nabasam na neki restorančić, zvuči egzotično, neki tamnoputi likovi rade. Otkrijem tamo falafel za umrijet od miline, nekakvih ludih salata i 20 vrsta sosova, sve ljući od ljućeg. Osoblje fascinirano mojim damskim apetitom. Mora da je u njihovoj kulturi cijenjeno kad žena može dobro pojesti. Prinosi jaro svega, i kad me vidio kako začinjavam, kaže,

-Lady, like it hot?

-Like hell, odgovara lady, a ne zna šta bi prije maznula sa stola.

Nastavim dalje prema hotelu, kad mi se ukaza Sarajevo. Kafić, ćevapdžinica, restoran… Šta li je, ne znam, ali ja tu moram svratiti da popijem kafu. Sve naša raja unutra. Ja se pravim Englez, fora mi. Slušam šatrologiju i tipkam s Jasom kako ćemo se sutra naći da idemo na start.

Kad sam krenula, na čistom našem kažem, Harise, de mi, Boga ti, reci kako ću do hotela.

Ook. Pojela i popila sve što mi je došlo pod ruku, a ono što nije, dala sam si truda da nađem, pojedem i popijem. Vrijeme je da se malo misli o maratonu. Meni listovi u grču već tri dana. Uopšte ne znam šta mi je. Nisam trenirala, trebala bih biti odmorna potpuno. Ahilova koja me ušinula na milji vikend prije je prošla nakon dva dana, pa se opek potkočila u putu, ničim izazvana. Usput, tužna sam. Ovo je prvi put da idem na trku bez mojih drugova iz Elite. Nedostaju mi, ali se pretvaram da mi je super.

Osjećaj u nogama kao da sam upravo sad završila jak trening. Nije to dobro nikako. Masiram listove, nema šanse da razbijem grč, i to me već jako brine. Kontam, možda se ujutro desi čudo, pa budem ok. Čuda nije bilo ovaj put. Zamolim neljubaznog recepcionera da mi pozove taksi da dobacim do Jase.

Ispred hotela grupa Koreanaca, grupa Španaca, sve neke grupe. Ja sama gazim ponosno ko Nikoletina Bursać, samo mi mitraljez fali na ramenu. Sve ja mogu sama, šta će mi ko!

Oni Španci mi se zaletili na taksi. Rekoh, odbij, zovi sebi!

Nađem se s Jasom, i krenemo na start. Tamo sretnemo Škandru, Jasminu, Mimu i ekipu. Pošto sam ja krenula na trku gola, najnormalnije, spasi me Jasmina s onim najlonskim pokrivačem. Bih crkla da mi nije bilo toga. Hladnooo, vjetar… sve se sastalo.

Meni još uvijek teške noge, i još uvijek imam grčeve. Više me ne brine, sad ZNAM da neće biti dobro.

Krećemo. Dogovorili se pokušati da držimo 5:05-5:10, pa dokle izguramo. To bi trebalo biti lako, ali nije mi toliko lako koliko bi trebalo, i osjećam da će ići do polovine, dalje nema šanse. Pustim Jasu da ide nakon 6km, kontam, moram čuvati snagu, dug je put ispred mene. Pokušavam podijeliti trku na šestine. Da osvajam sedam po sedam. Pokušavam uživati dok mogu. Slabo mi ide. Naumpade mi Štulić, kad je ono išao u Viennu. Pa mi naumpade balada o Lennonu i Yoko. Kaže, išli u Vienu da jedu čokoladni kolač u krevetu. Bem ti mene budalu, mogla sam i ja tako, što se prije ne sjetih. Sad mi valja gonit još… pet šestina. Mislim si, svi pametniji od mene. Sve mi pred očima one slike Johna i Yoko. Negdje kontam da ništa ne valja što mi se na javi ukazuje pokojnik i gospoja mu, koja je još živa, i možebit živjeće ko kornjača, a tako i izgleda otkako je omatorila.

Te misli o kornjači me podsjetiše na moj pejs. Prekucala četrnaesti, i još se držim na prosjeku 5:07. Pitam se dokle ću. Kalkuliram da bi bilo fino još 14 tako. Dream on… Oko osamnaestog počinje sasvim tiho da svira Linkin Park, In The End. Utišavam muziku u glavi, i nastojim se fokusirati na dešavanja oko sebe. Borim se za svaki kilometar da bude ispod 5:10. Zasad to nije teška borba, ali je zajeb što još nije trebalo da počne borba, trebalo je još uvijek biti lako. Na 22km idem 4:55, sve u meni vrišti, kidam sebi noge, kidam psihu, i idem.  Oko 24-og znam da će ići pucanje, samo je pitanje kad i koliko. Nisam dugo čekala odgovor. Već na 25-om kreću ozbiljni bolovi. Aktivira se povreda lože još iz februara, počinje da zateže. Listovi su u grču, pa gazim jako ružno, i povređujem stopala da bih ublažila te grčeve. Počinju me boliti palčevi na stopalima od grčenja u patikama. Boliti jako! Osjećam da bi nokti mogli da se obnavljaju narednih mjeseci. Pijem na svakoj okrepnoj. Znam da sam u problemu, i pokušat ću makar da ostanem hidrirana. Bole me i pokosnice, ustvari, sve od koljena do stopala je u grču i boli. Plus desna loža. Do 28-og sam već slomljena fizički i psihički. Ali… To je četiri šestine, dvije trećine… A prosjek još uvijek dovoljan za ispod 3:40. Ni jednog trenutka ne razmišljam da stanem. Kad sam došla na start, odlučila sam ići do kraja. Trčati do kraja, najbolje što mogu. Odlučila sam ne hodati niti jedan metar, jer trka je da se trči, ne da se hoda.

Borim se, sad već ozbiljno. Borim se za svakih 100 metara, uprkos bolovima. Još uvijek pokušavam držati pace. Prelazim u zonu 5:25, nisam sretna, ali to je najjače što mogu, i ulažem svu mentalnu snagu da se natjeram da idem naprijed. Dvadeset deveti. U glavi i dalje Linkin Park, sad već… dere se ko magarac, veli, „I tried so hard, and get so far…“

In the end it doesn’t even matter. Ma, mrš!

Još 3-4km se on pojavljuje s tim refrenom. Sve pregovaram da batali poemu, al jok. Kontam, mamicu ti, možeš početi  Crawling, vrijeme je odavno. Držim se oko 5:30, ali svaki korak boli. Jecam malo usput, počnem da plačem, pa se zagrcnem, onda kašljem… Skontam da je nezgodno trčati kad se plače, pa se sabiram, tako oduzeta.

Boli me sve, i vene na rukama. Kad me neko od trkača slučajno okrzne, osjećam da bih mogla pasti. Sve i da hoću sad prohodati, ne smijem. Ne bih mogla nastaviti. Čvrsto sam odlučila trčati do kraja. Trčati bilo kako!  Hana ne hoda na trkama. Do or die! Od 35-og pucam epski. Više ništa ne mogu da uradim. 37-mi uspijevam na 5:37 svim snagama koje su ostale u meni. Znam da je ostalo još malo, ali nakupilo se patnje, pa je to malo jednostavno previše. Onda opet padam. Borba je ostati na nogama i kretati se bilo kako. Pace ide na 6:07, na momente preko. Na 38-om počinjem lijepo da plačem. Jasno i glasno plačem i kidam se. Više me nije briga za vrijeme. Kalkuliram da mogu pokušati sekundu ispod 3:50. Preteško je. Posljednji trzaj na 42-om i maksimalno što sam mogla 5:54. Prokleti Garmin mi pokazuje skoro 400m više, a to znači još 600m. Mrzim tih 600m koliko čovjek može nešto da mrzi.

Prvi put u životu, ne radujem se finishu. Kažem sebi, hajmo okinuti taj čip, pa da idem svojim poslom.

Prolazim pomalo dezorijentirana, uzimam vodu i krenem tražiti kamione sa stvarima. Pitam momka koji dijeli vodu, on ništa ne konta. Kažem, for God’s sake, dali ste nam vrećice da stavimo stvari i predamo u kamione, gdje su kamioni??? Ne zna. A ja sam već izgubila toplotu, tresem se.

Skontam da moram obući onu kabanicu, neću ubrzo doći do stvari, a prehladno je. Zapetljam se u kabanicu i opet počnem da plačem. Kažu, moram skinuti čip sa patike i ubaciti u kantu. Meni je to preteško sad da uradim. Odvezujem mrtvi čvor na patikama i plačem neutješno. Ne znam ni gdje sad trebam ići, ni šta trebam raditi. Samo znam da ne smijem sjesti, jer neću moći ustati. Poznato lice,

-Hana, jesi dobro?

-Nisam.

Svi koji me poznaju odlično znaju da ja uvijek kažem da sam super, čak i kad nisam. Ako slučajno kažem da nisam dobro, to znači zvati Bakije da budu u pripravnosti.

Imala sam sreću što me je takvu našao Škandro. Legenda, spasilac, čudo od čovjeka.

Ja sam njemu valjda rekla da tražim kamion. Poveo me, našao mi stvari i pomogao da se obučem, iako sam ja opet gunđala da ne treba. Čovjek zna sa budalama, očito. Nije me poslušao, nego me fino vodio kao dijete.

Čim sam se utoplila, bilo je puno bolje. Nogice malo bole, to je OK. Momenat kad stojim ispred pokretnih stepenica i čekam pravi trenutak da budem spremna da nagazim, jer nisam sigurna da li će me noge poslušati… I to je OK.

Emotivna bol koju prolazim nakon ove borbe… Trajaće neko vrijeme. 3:51 je poraz. Ali mi nije žao. Naučila sam jako puno iz ove avanture.

Vaši komentari