MIRZET HALILOVIĆ: Dogodovštine sa maratona u Beču

Nakon nekoliko otrčanih takmičarskih maratona, mislio sam prestati sa trčanjem tih dugih dionica - maratona, te nastaviti sa kraćim trkama do dužine polumaratona, gdje bih davao bolje rezultate.

0
1806

Piše: Mirzet Halilović

To se dogodilo nakon Amsterdama, gdje sam 16. 10. 2016. imao 3:23:27. Razlog zbog koje nisam sebe poslušao je moj drug Senad Kasumović, trkač iz Tuzle. Njega sam ja uveo u sektu (svijet) trčanja.

Senad je nakon nekoliko istrčanih polumaratona odlučio da istrči svoj prvi maraton u Amsterdamu, gore navedenog datuma, za 4:05:00. Tada je on rekao jednu za mene nikad zaboravljenu rečenicu: “Od sada samo trčim maratone”. Bilo je to rečeno hladno kao špricer. Sreća pa ne pije, reklo bi se u rakiji. Šta ću, ne mogu druga sada ostaviti. Uveo ga u svijet trčanja i da ga sada napustim. To ne može tako, drugovi moji. Drug Senad je u pravu. Odmah čovjek vidio da se ne isplati mučiti po kraćim trkama. Ako se već mučimo i uživamo, onda neka to bude na maratonima. Znači ko uđe, nema izlaska. Ima tu neke draži, koju samo razumiju oni koji su ga istrčali pa makar i za 5 sati ili više, ako je to negdje pravilima dozvoljeno.

Niko ne zna šta se dešava na 30. kilometru kada umjesto okrepnih stanica očekuješ da te udari auto i da ti nanese najmanje teške tjelesne povrede, a ti sav sretan kažeš: “Jarane puno hvala, spasio si mi život”. Onda na 35. ili 38. kilometru budu opet filmovi strave. Zato se i ne trči pored pruge ili vijadukta, da neko ne bi sam sebi pomogao. To se dešava dok se trči. Po ulasku u cilj sve se mijenja i traži se novi izazov.

Prijavljujemo se što prije na neki novi maraton. Bogami se i dobra kotizacija plaća. Zauzvrat čak se i majica ne dobije. Besplatan je samo osmjeh od volonterki i pokoji dekolte na izvolte. Ne znaju one da mi nakon 10 kilometra ni polove ne poznajemo. Ej druže, pa ovo je trka. Nije spojivo.

Nastavim ti ja dalje trčati većinu trka u BiH i susjedstvu, trčeći vertikalne maratone uz stepenice i sve ostale trke na koje sam uspio da doletim. Različitih distanci i podloga (trail, itd.), od 800 metara na atletskoj stazi, ulične, planinske…  i naravno maratone.

Na narednom maratonu istrčim Berlinski 24. 09. 2017. za 3:19:04. (lični rekord). To sam istrčao uz pomoć pacemakera. Moj savjet za lošije trkače od mene (ne bih da dajem savjete boljim): Uvijek na većim trkama trčite sa pacemakerom. Jako su ozbiljni. Bude jako ozbiljnih i na manjih trkama u BiH i susjedstvu (Zdravko Mišović, Peđa Knežević, Danilo Vasiljević). Oni vas dovedu na cilj u sekundu. Izvinite ako sam nekoga zaboravio, znam da ih ima još.

Onda je došao maraton u Ljubljani 29. 10. 2017. koji sam trčao 35 dana nakon Berlina i gdje sam trčao sa Amarom Krilićem, da on istrči svoj prvi.

On je odustao na 28. km, tako da sam ja morao završiti sam. Nije htio ni da ga nosim. Grčevi ga poderali. Taj maraton sam završio za 3:36:13. U decembru mjesecu 2017. godine počinju moje pripreme za maraton u Beču, koji je zakazan za 22. 4. 2018. Dovoljno vremena za kvalitetnu pripremu. Beč mi se činio jako zanimljiv, obzirom da znam stazu, jer sam već trčao maraton u Beču 10. 4. 2016. Tu sam ostvario 3:29:03 i popravio rezultat iz Novog Sada, gdje sam na Noćnom maratonu 28. 6. 2014., na mom prvom takmičarskom, imao 3:38:29. Tada je u Beču prilikom održavanja maratona bilo 8 stepeni. Jako fino za trku.

Pripreme za Beč maraton

Počeo od 1. 12. 2017. Odabrao plan za maraton iz knjige Jeffa Galowaya: Od jogginga do maratona. Htio sam da oborim svoj lični od 3:19:04. Po mojim rezultatima koje imam na polumaratonu, 10km i 5km ja bih treba da mogu otprilike ići oko 3:15:00. Pa ako bude i koja minuta lošije, opet sam u novom rekordu. Uzeo sam plan za maraton, za rezultat 3:10:00 i po njemu sam trenirao. Jači plan sam odabrao da imam što jače treninge, da mogu u slučaju neispunjenja istog imati vrijeme makar malo bolje od ličnog. Po navedenom planu trčao sam svakih 14 dana dužinske treninge. To sam radio uglavnom vikendom u tempu 5:20 – 5:30. Drugi vikend sam trčao milje počevši od 4 milje – svaka po 6:45. Svaki naredni trening gdje sam radio ove milje sam planski dodao još po 2 ponavljanja. Na kraju trenažnog procesa otrčao sam 12 ponavljanja po 1 milju (1.609 metara sa pauzom od 2 minuta između ponavljanja), svaka u prosjeku po 6:26. Puno brže od planiranog. Sve treninge dužine otrčao sam po planu do 42 kilometra. Maraton na treningu dužine za 3:36:00, tempo: 5:07. Zadnji trening dužine bio je 17. 3. 2018. godine, a to je 35 dana prije maratona. Trebao sam još jedan odraditi po planu i to dužinu od 45-50 kilometara. To nisam svjesno odradio, jer sam između ostalog trenirao sam za Atletsko rekreativnu ligu koja se održava u Sarajevu, gdje sam ove godine trčao na tartan stazi kraće dionice. To je druga vrsta treninga, gdje se brzina radi dosta. Ove godine sam na ligi imao, po meni, dobre rezultate, jer sam uporedo sa maratonskim treninzima odrađivao i treninge čak i za trke na 800 metara. Rezultati na ligi: 5km za 19:10 (lični mi je 19:08 na tartan stazi); milja 5:14 (lični rekord), 800m za 2:17 ( lični rekord). U mojim pripremama prije ovog maratona u Beču, trčao sam i dva polumaratona: 17. 2. 2018. Beograd noćni,

2018. godina

Kilometraža

Januar: 357 km/ 31 trčanje

Februar: 273 km/ 24 trčanja

Mart: 402 km/31 trčanje

rezultat: 1:32:25 i Split 25. 2. 2018. za 1:30:21. To su mi bili dobri treninzi i kontrole. Da vidim gdje sam. Mjesečnu kilometražu sam od decembra 2017. odmah podigao sa 330 na 375 kilometara otrčavši 28 treninga.

Treninge nisam propuštao. Vanjsku temperaturu sam gledao kada se vratim sa treninga. To me nije interesovalo. Znam da nije preko minus 20, jer tada ne trčim. Znači Bože (što kaže Ramiz Zmaj, inače moj komšija), trčalo se i po kiši, po snijegu i po ledu.

Petak, 20. 4. 2018.

Dolazak iz Tuzle avionom za Bratislavu oko 21:00 sat (uskoro će biti direktan let za Beč). Avionska karta povratna od 20 eura, gotov džabe. Ako bi putovali nečim drugim, sa tim novcem možeš doći možda do ulaza u Srebrenik. Nakon polijetanja, u avionu dogodovština. Poslužuju nam kafu.

“Sa mlijekom ili bez gospodine”.

“Naravno sa mlijekom, ako je od čiste žene”, odgovaram.

Dok se mi razjasnismo koju ću kafu, pilot govori: “vežite pojaseve, slijećemo”.

Let je trajao oko 50 minuta. Osta kahva zalivena. Znači film je počeo. U Bratislavi imamo doček, a to je Igor Brandalik, brat od trkača Eduarda sa kojim putujem u Beč i koji će da trči polumaraton. Samnom je i moj sin Malik koji mi je podrška (ali u shopping centru). Daj stari novaca i nemoj se forsirati na maratonu. Trebaš ti nama još. Čudna ova omladina danas. Još mi je on ko fol u ulozi podrške, a samo ga shopping centri interesuju. Po tome se uvijek ravna. Šta god se priča, npr. gdje će biti start maratona i gdje će biti Expo, on dobaci: “to je blizu onog shopping centra, znam ja”.

Gospodin Igor Brandalik je znači prešao 80km i došao po nas sa suprugom (hvala do neba, jer nas je non stop vozao po Beču i na kraju i vratio do Bratislave).

Subota, 21. 4. 2018.

Podizanje startnih brojeva na Expu. Odlazak na neke velike trke u regionu, za nas trkače ima posebnu draž jer one imaju Expo. Šta je to Expo? To je isto kao kad moj otac ode npr. na stočnu pijacu pa se nagleda stoke koju voli, a ne može kupiti. Makar se napare oči. Ili kada mati ode srijedom na pijacu u Živinice. Joj miline, puno poznatih ljudi. Komunicira se. Nešto se i kupi. Eto to je Expo, ali za nas trkače. Puno sportske opreme raznih proizvođača. Gelovi za trčanje. Predavanje o ishrani, itd. Mjesto gdje ima dosta sportske opreme i koja se može povoljno kupiti jer budu i sniženja. Imajući u vidu da se u Tuzli čak ni opanci ne mogu kupiti original, jer ih Bruce Leeov brat proizvodi, ako i nije sniženo na ovom Expu, onda je sigurno original. Na Expu kupujem patike “Asics gel kayano 24”, jer su mi ove trenutne Mizuno već malo pukle i odradit ću još ovaj maraton s njima. Odluka je pala na “Asics” jer vidim da ih ljudi jako puno koriste (kasnije na samom startu od 10 trkača jedno 7 njih je imalo “Asics”). Ranije sam imao Gel kayano 23. Ove danas kupljene “Asics gel kayano 24 su jako dobre, da ne govorim cijenu, možda otac čita pa će reći: “Dobro sine, daju li one mlijeko, ako već vrijede kao naša koza”. Mislim u sebi, daju one dobre žuljeve i to džabe. Na Expu svi trkači. Dogovara se i taktika.

Subota po podne, u 15:00, po ranijem dogovoru, ručak kod naših domaćina. Zadnji moj jači obrok. Samo ugljikohidrati. Špagete sa mljevenim mesom. Znajući da neću jesti 24 sata, pojedem oko 3-4 tanjira prekrasno spremljenih špageta. Stid me žene. Sigurno su pomislili: “ovaj sigurno napada na Rusiju, i to sam, ili ide večeras u Kakanj u rudnik u jamu”. Punjenje ugljikohidratima završeno. Onda spavanje na vrijeme, u 18:00 sati, sa puno konzumacije obične vode.

Nedjelja, 22. 4. 2018.

Ustajanje na vrijeme u 04:29. Slušam pjesmu meni nepoznatog autora: “dođe i taj dan”. Pije se redovna jutarnja Ness kafa. Razrađuje se taktika. Kako ići. Više varijanti je u opticaju za trčanje ove trke: Jako. Srednje. Sporo. Sa pacemakerom čitavo vrijeme ili do pola. Sa nekim pametnim i sigurnim tempom znam da mogu makar sekundu ili minutu oboriti lični. Onda odlučujem da idem jako pa ćemo vidjeti kako će biti. Cilj je proći prvi dio trke za oko 1:35 i da mi onda drugi dio ne bi trebao puno pasti. To sam odlučio iz razloga što nije maraton svaki dan pa da se može skidati po minut. Dolazak u startni blok jedno 90 minuta prije starta. Obzirom da sam imao majicu sa bh. zastavom, tu upoznajem puno trkača iz Bosne. Između ostalog tu je i profesor iz Sarajeva koji trči skupa sa svojim sinom. Gospodin ima dobra vremena na maratonima. U startnom bloku do nas je i moja kolegica Mima Vasić koja trči polumaraton. Što bi rekao Merlin: “Al nas ima mašalah”. Startam sa našim trkačima. Amar Krilić koji ganja 3:30:00 i Armin Škandrić koji ganja 3:05:00. Za divno čudo na ovoj trci nema pacemakera. Dobro je. Makar mogu reći šteta. Odmah sam krenuo jako sa Arminom. (Amar nije htio da forsira). Jako brzi kilometri su se nizali jedan za drugim. Vidjevši da mi takoreći letimo i da nakon leta bude i pada, odmah sam pomislio: “Žao mi što prije trke ne napisa testament”, možda zatreba.

Sa Škandrom “vozim autoputem” blizu punog gasa, prvih 5 kilometara i prolaz je 21:40,  veoma jako. Prosječan tempo 4:20. Nastavljamo dalje i zajedno pijemo okrepu. Druga petica je ista u pejsu 4:21. 10km je bilo oko 43 minuta. Vidim da je to prilično brza vožnja, jako jer je najbolja bila šesta hiljada: 4:14. Prosto nismo mogli usporiti. Kao da nam je neko zapisao. Usporimo mi, ali sat pokaže da smo samo sekundu usporili. Donosim odluku da ga pustim dalje, da ga ne pratim, jer on ganja 3:05:00 i da bih ja mogao slomiti nogu ako nastavim dalje sa njim, ali da je ovo dobar prolaz. Nastavim sam dalje, vratim tempo na 4:30 i tu sam se držao do oko 19. km kada su mi noge jako otežale. To mi se nije nikada dogodilo. U kasnijoj analizi pomislio sam da možda nisam trebao naglo obarati tempo, te da je to moglo uticati na jak udar mliječne kiseline. Možda to stručnjaci bolje znaju. Polumaraton je bio oko 1:35:00. 24 kilometra otkucava pace 5:12. Loše je to. Od 25. do 30. km noge teške kao nikada. Svaka je preko 5 min, čak i do 5:30. Borba je bila da se stigne do 30. kilometra za oko 2:15:00 – 2:17:00 jer sam tako ranije bio planirao. To je bilo u svim mojim kalkulacijam. Mislim da sam previše forsirao u startu, loša lična okrepa, magnezijum itd. (grčevi na kraju). Na 30. kilometru vidim loš prolaz. Kasnio sam preko 4 – 5 minuta i to nisam nikako uspio da stignem, a tempo mi je još padao. Obzirom da sam odmah vidio da neću imati lični rekord još smanjujem tempo i od 33. do 34. kilometra sam malo prohodao (možda kilometar). Ne znači mi 10 minuta gore – dole ništa. Onda do kraja istrčao i završio da imam zvanični. Nisam mogao sustići izgubljeno, da se dalje ne kidam džabe, završim srednjim tempom. Na kraju grčevi kao nikada u životu. Malo me je i sunce opalilo u cilju. Žao mi je što nisam uspio oboriti svoj lični rekord. Mada sam, po mom mišljenju sve uradio da to ostvarim. Samo sam prvih 10km jako trčao i na to sam mogao uticati. Za ostalo ne znam. Zašto su noge postale kao olovo i zasto su se grčevi pojavili na kraju (drže me još par dana nakon trke). Da li je loša lična okrepa bila? Možda nedovoljno magnezijuma. Koristio sam po prvi put za okrepu Salt stick (magnezijum, kalcijum, so) koja se uzima bez vode i pije se po 2 komada svakih 15 minuta. Možda nisam u prethodnim danima jeo puno ugljikohidrata. Na svakoj okrepnoj stanici sam pio po 2 čaše vode i nije mi bilo dovoljno. Da li je bilo jako toplo, ne znam, mada se trčalo i po hladovini. Vanjska temperatura je bila preko 25 stepeni, a dan prije preko 30.

Ovom prilikom čestitam Arminu Škandriću, zvanom “Gringov Najmladji”, mom drugu  na postignutom rezultatu. Zahvaljujem se Emiru Haskiću koji radi za Vienna Marathon i koji je me je dočekao u cilju, na isti način kao  sve ostale naše trkače. Ljudina je to. Posebno se zahvaljujem Deniju Stankoviću koji je došao iz Iraka da mi bude podrška. Naravno čestitke i mom klupskom prijatelju Amaru Kriliću koji me je pobijedio za 45 sekundi i koji je postavio svoj lični rekord.

Sve u svemu rezultat 3:34:15 možda i nije loš, jer nemam ja odliku dobrog vina da sa godinama postajem bolji. Ako ja nisam ništa naučio iz ovoga, možda neko od vas izvuče bilo kakvu pouku koja mu može biti od koristi u daljnjem trenažnom procesu. Da bi se napravio dobar rezultat mora se puno, puno stvari poklopiti, a ako izostane samo jedna, može doći do lošeg rezultata. Nije svaka trka predviđena za lični rekord. Ovo je moj 7. zvanični maraton. Primjera radi imam 38 zvaničnih polumaratona i samo sam mozda na 3 – 4 ganjao lične.

Pozdrav sportisti i lagano kroz sport!

Vaši komentari