Mirzet Halilović: Moj lični rekord na 44. Berlin Marathonu

Četrdeset četvrti Berlinski maraton je bio moj peti po redu. Krenuo sam redom sa Novim Sadom, Ljubljanom, Bečom, Amsterdamom i Berlinom.

0
1568

Iz Berlina: Mirzet Halilović

Kada sam imao tačno 5 godina Berlinski Maraton se počeo održavati. Traje i danas i poželio bih da traje mnogo, mnogo godina. Da i oni koji danas imaju 5 godina istrče isti, puno mlađi nego moja persona.

Sve vezano za učešće na Berlinskom maratonu je počelo prošle godine, negdje u jesen, kada sam se prijavio i dobio putem lutrije pravo da nastupim na istom. To je jedan od načina. Drugi je da imate jako dobar rezultat. To je već rezervisano za elitu iz Kenije, Etiopije i još neke što trče maraton na treningu možda za 2:20 (naravno lagano). Treći način je da idete preko neke turističke agencije koja dobije određeni broj startnina. Pa ako na trci vidite nekoga ko vam ne liči na trkača nemojte da se iznenadite. Ja razmišljam da iduće godine preko turističke agencije povedem babu Abdulaha i da mu mati zavije gurabija, pa kad on sjedne na okrepnoj stanici i ko čovjek odmori, valjda će i ti afrički trkači (elita) vidjeti da nije sve u jurnjavi. Možda i oni sjednu. Mi bi produžili trčati, što nama običnim smrtnicima daje makar malo bolju ciljnu poziciju. Nikad se ne zna ko kada može zavoliti maraton.

Prolazim na lutriji, dobivam startni broj

Dobro je, učestvujem na jednom od najvećih svjetskih maratona na kome trči oko 50.000 trkača iz preko 150 zemalja. Moji prijatelji Suad Suljić i Evel Imamović preko Agencije osiguravaju startne pakete i film počinje.

Jesen je 2016. godine. Počinju maratonske pripreme. Zima -20, izaći trčati, ne smije se odmarati. Istina, nije to neki tempo, ali samo da se trči. Ako izgubimo kontinuitet, obrali smo zelen bostan (što bi rekli Kinezi). Do kraja godine odlazak na nekoliko polumaratona i tako… trenira se bez odmora. 2016. godinu zaključujem sa pretrčanih 2.700 kilometara i oko 25 zvaničnih trka različitog tipa i dionica. Par treninga po 51 kilometar lagano, 6 maratona na treningu, plus 2 takmičarska. Solidna godinica.

Ulazim u 2017. i razmišljam o Berlinu

Treninzi non stop, ali radim brzinu zbog Atletske rekreativne lige koja ima trke na 800m, 1.609m (milja), 3.000m, 5.000m, 10.000m i 21,1 km. Ne uspijevam odraditi dužinu, osim polumaratona. U aprilu u Gradiški na polumaratonu trčim 1:29:36. Smatram da mi je i to dobro za maratonske pripreme. Prvu jaču dužinu Jahorina ultra trail, 35km, odrađujem u julu. Čitavo ljeto se trče takmičenja: polumaratoni i ostale kraće trke. Nema boljeg treninga od trke. Početak septembra (tri sedmice pred Berlin) trčim 30km u tempu 4:45. Taj dan sam imao plan da idem 32km, ali bez okrepe nisam uspio. Temperatura je bila 31. Dvije sedmice pred maraton radim dva dana uzastopno po dvije desetke na 4:25 i 4:30 tempu. Ide glatko.

Deset dana pred maraton

Na Tušnju na tartanu radim trening dionice po 1 kilometar, 18 x 4:18. Teško ide, nisam sve uspio odraditi radi mraka. Tako da nisam siguran da li bi uspio. Sedam dana prije maratona održavao se Sarajevski polumaraton. On je jedini koji mi se boduje za Rekreativnu ligu. Imao sam opcije: 1. trčati 300%, 2. trčati što laganije, 3. trčati 4km maksimalno. Uzimam zadnju opciju, jer se to preporučuje u mnogim planovima. Zadnjih 7 dana sam strogo lagano trenirao 7 do 10km tempom oko 5:30 uz masaže i lediranje nogu što dosta pomaže.

Banner

Polazak za Berlin 22. 9. 2017.

Dolazak u Beograd i spavanje u autu, jer smo zakasnili za smještaj. Neka, i ovo je trening. Avion iz Beograda ujutro oko 7. Dolazimo u Berlin oko 9. Njemačka, obećana zemlja. Kod nas se nekada govorilo “Odo gore”. Tek sad vidim šta je to. Na aerodromu “Tegel” već nas čeka naš prijatelj Hasan. Nekako uspijevamo ugurati sve silne kofere. Mi se natovarili kao da idemo snimati  film “Sve džabe”. Moj sin i ja odlazimo kod Hasana, a Suada i Evela smo odvezli u hotel koji su preko agencuje dobili u sklopu startnog paketa. Petak je popodne. Mi se već smjestili. Onda je uslijedio odlazak na mjesto za podizanje startnih paketa. Ogromna gužva bez gužve. U Bosni dva čovjeka naprave gužvu, npr. na ulazu u bus. Ovdje je sve tako organizovano. Masa je ljudi, ali nema gužve. Nigdje ne čekaš više nego kao da ulaziš autom u kružni tok. Nakon podizanja broja obilazim štandove sa opremom i kupujem neke gelove kojih ima toliko vrsta da se ne može odlučiti. Na nekima piše: Za polumaraton 1:34:15. Bravo za naše Nijemce. Mjesto na kojem se podižu brojevi, Expo, je na velikom lokalitetu, tako da je potreban čitav dan da se to sve obiđe. Korida u Čevljanovićima je nešto slično tome, ako bi baš tražili da se to uporedi sa nečim. Samo se miris jagnjetine nigdje ne osjeti. Kažem našem domaćinu: “Vodi me u stan, pozlit će mi od ljepote”. Napuštamo raj za sportiste.

Petak popodne

Odmaram za trku. Nema hodanja. Nedo bog ganjati neki ribolov ovdje. Neke igre bez granica. To nije preporučljivo prije trke. Da se ne izražavam pravo (ovo čitaju i djeca). Samo odmor. Pijem puno vode. Vani kiša ubi. Idealno vrijeme, ali za one što su posijali rižu.

Subota 23. 9. 2017.

Ujutro oko 8 sati, u lokalnom parku odrađujem svoj redovni jutarnji trening. Nakon toga lagana šetnja u parku oko 60 minuta. Razgibavanje. Doručak žitarice. Subota čitav dan odmor. Samo lezi i konzumacija vode.

Noć pred trku

Gazdarica, supruga od domaćina, pita mene šta želim za večeru. Moj odgovor je bio: “Makarone”. Oni se čude, šta će mi to, ne tražim meso, pečenje, itd. Čudan neki gost. Samo leži, nigdje ne hoda, ne pije, ne puši. Samo vodu nam popi. Ja još dodajem “Napravi makarone za tri osobe”. Kaže ona meni: “pa nećemo mi to jesti”. Ja sam ti te tri osobe. Makaroni su legli kao šargi motka (ovo se ne može prevesti na engleski). Odlični su bili. Tri osobe site kao nikada. Makaroni najbolja hrana pred jaku trku. Ko bi to rekao. U Bosni kažu: “Jarane, samo se ti najedi janjetine, pa da vidiš kako ćeš trčati. Ako želiš bolje vrijeme, onda neka bude vruća”. Tu noć sam kasno otišao na spavanje, oko 19 sati. San je glavni doping. Prije odlaska na spavanje popio sam drugi po redu magnezijum, spakovao sve stvari za ujutro, postavio startni broj na majicu, napunio sat za trčanje.

Nedjelja 24. 9. 2017.

Došao je dan u kome ću trčati Berlinski maraton. Kako vrijeme brzo prođe, od prijave do starta. Ustajanje u 4:29 sati. Jutarnja ness Gold caffe sa gurabijama od pekmeza. Made in Bašigovci, Živinice, BiH. Prije svakog treninga godinama pijem samo kafu sa nečim slatkim bilo šta: keks, gurabije, hurmašice, đulbastije, tulumbe ili baklave. Ne oblizujte se.

Idem na trku. U nekoj trkačkoj literaturi se spominje da se u zadnjih 21 dan pred trku može jesti sve što se miče tzv. “loženje ugljikohidratima“. Ja lično ne vjerujem u to i nisam to praktikovao. Normalna ishrana kao ranije. Kilaža mi je uvijek ista: 83.450 grama. Nakon jutarnje kafe odlazak do hotela u kojem su smješteni naši trkači. Trkači sa prostora bivše Juge. Prepoznajem dosta drugova. Zadar, Banjaluka, Ljubljana, Beograd… Doručak je u toku. Svi jedu. Tri sata je pred start. Nakon toga odlazimo podzemnom do mjesta starta (grad je već blokiran). Moji prijatelji lagano idu, fotkaju. Staju. Piju kafu. Ja ih ubrzavam. Idemo ljudi. Moram ući u startnu zonu. Crnci već pričaju: “nema ga”. 40 minuta prije starta mi lagano ulazimo u zonu. Sigurnost na nivou. KDZ itd. Opet ide glatko. Prijatelji ostavljaju opremu koju će kasnije presvući, a ja nisam ponio ništa. Ljudi misle ovo je neka izbjeglica. Nema čojk. Prva moja greška je to što nisam ponio garderobu koju ću kasnije obući. Treba opremu ponijeti da se možete kasnije fino presvući. Na nekim ranijim trkama ja parkiram auto blizu cilja i tu mi je suha garderoba, ali ovo je nešto drugo. Nema veze. Preživljavanje. Ulaz u moju E zonu je bio tako lagan kao da nas trči samo nekoliko. Na nekim ranijim trkama prije starta znao sam doći prije na 4 sata, samo kako bih ušao u što bolju zonu starta, što bliže vrhu. Start na Istanbulskom maratonu se puni bez ikakve rejting zone i ako nisi dobro poranio staješ zadnji i pretičeš one spore non stop. U mojoj startnoj zoni puno Meksikanaca. Ima ih ove godine izgleda puno. Zagledaju zastavu Bosne i Hercegovine na mojoj majici i čujem komentare “Edin Džeko”, neki čak kažu “Šaban Šaulić”. Valjda ih na to asocira. Mada i ostale nacije poprilično dominiraju na trci. Obzirom da je jutarnja temperatura oko 13 stepeni, odlučio sam se da trčim u majici kratkih rukava, bez kape i naravno šorc. Sve miriše na kišu.

Start trke je u 9:15

A, B, C, D i E zona tada startaju. To su trkači koji bi trebali da mogu da trče do oko 3:30. Onda ide druga grupa koja starta 15 minuta poslije. Zvuk sirene označio je start 44. Berlin Maratona. Prilikom starta uočavam pacemakera koji nosi oznaku 3:15. Odlučujem, idem sa njim. Na početku trka jako sporo ide. Gužva na stazi kao nikada ni na jednoj mojoj trci. Potrebni tempo je oko 4:40 po kilometru. Jedan kilometar nam ide preko 5 min. Sporo je. Naredni ubrzavamo, probijamo se kroz gužvu, završavamo ga za 4:10. Prvih 5K je 23:00. Super ide. Na 6. kilometru počinje kiša. Lagana je. Već po asfaltu ima malih bara, patike mokre, toliko da su i čarape također. Duž staze puno muzičkih bendova. Stvarno ljudi su se potrudili da se stvori štimung. Čini mi se da sam Sinana Sakića čuo negdje. Nemojte mi vjerovati, jer kad trčite maraton, 42.195 metara, mnoge stvari vam se priviđaju, pogotovo Cilj. Na 8. kilometru gužva malo smanjuje. Dobro je. Ulica je preširoka pa se masa razlila. 10K: 46:30. Po planu. Pacemaker radi dobro svoj posao. Isti je kao Ersan Bijedić. Kao blizanac. DNK nije skup. Okrepne stanice posjećujem kao jedan moj drug kladionice (prijavio adresu u kladionici). 15K: 1:08:00. Super ide, obzirom da napamet znam kada trebamo biti na kojem kilometru. Prolaz na prvih 21 kilometar po mom jaranu Garminu je 1:36:30. Bravo za Švabu pacemakera. Bogami sam se zarekao ako me izvede na pravi put tj. na 3:15:00 da ću mu pokušati srediti BiH državljanstvo. Šta će čovjek u Njemačkoj da se pati. Za prva 2 sata trke prelazimo 26.500 metara. Dobro je. U Amsterdamu sam bio na prva dva sata 200 metara iza. Znači već jedan lični: trčanje na 2 sata. Idemo dalje.

Noge pomalo klecaju

Javlja se prvi problem kako pratiti Švabu. Ode čojk kao da smo na Sutjesci. Cilj mi je bio da se sa njim dovučem do 30. kilometra. Onda bi ja časkom što kažu Bosanci. Jer ako imaš dobro vrijeme na 30 kilometara, može se kasnije kalkulisati i već računati završni rezultat. Dolazimo na 30. kilometar. Okrepne stanice pune gelova i raznih čuda. Tvoje je samo da sam sebi uzmeš dušu sa osmjehom. Opet lični rekord na 30. kilometru. Pacemakera sam izgubio. Nisam ga mogao više pratiti. Ranije na trkama, pacemakera koji trči 3:15:00 sam uspijevao pratiti samo do 28. kilometra. Ovo je uspjeh. Namjeravao sam malo popustiti tempo. Vidim ide dobro. Neću još popuštati. Trčim bez pacemakera. Ovo je jedina trka na kojoj je iscrtana plava linija na asfaltu. Prateći tu liniju vi zapravo trčite idealnom putanjom. Tako trčim par kilometra, radeći ubrzanja i prateći non stop tempo. Gledam da mi svaki kilometar ne prelazi 5:00. Za 3 sata prelazim 39 kilometara. Raniji rekord je bio 38 kilometara. Tu sam vidio da sam blizu ličnog rekorda. Dalje idem, opet kriza, noge odbijaju saradnju. Puno ljudi staje, šetaju.

Ja neću stati

Teško je, ali zato se i zove Maraton. Zato što je teško. Neću stati. Bole me listovi i to jako. Ići ću bez noge. Sada treba ubrzati. U ovoj završnoj zoni se može prestići preko 500 ljudi i to vrlo brzo. Svakih 20 minuta kroz cilj prođe preko 6.000 ljudi. Duž čitave staze su gledaoci, po objavama organizatora bude ih oko milion. Ulaz u cilj… zadnja dva kilometra se trči pravo brzo. Ovacije, ljudi navijaju, dižu te. Čupaš zadnje atome snage, prolaziš kroz puno kapija od balona. Ne znaš koja je ciljna. Prolaz kroz Brandenburšku kapiju i ulaz u cilj. 3:19:04. Trčao sam 42.600m. Prezadovoljan.

Sa ovim ličnim rekordom kvalifikovao sam se za Bostonski Maraton. Moj stari rekord na maratonu je bio 3:23:27 (Amsterdam). U cilju nešto malo sklekova, da se potroši preostala snaga, jer se je moglo makar koja minuta nabrati. Neka, bit će još Berlina. U cilju dodjela medalja. Kabanice. Okrepe. Erdinger, itd. itd. Sve u svemu, platiš da se mučiš, ali sve se to zove SPORT. Hvala Njemačka.

Vaši komentari