NENAD VELJKOVIĆ: The Maze Up – trka od koje adrenalin curi niz uši

The Maze UP je jedinstven događaj koji se sastoji iz dvije avanturističke trke sa preprekama: Adventure (25 km) i Rookie (15 km). Održava se u Jelašničkoj klisuri (Srbija) i okuplja najsmjelije i najspremnije takmičare koji se susreću sa stazom, izazovima i strašću koja ih tjera do krajnjih granica. Ove godine se više od 550 takmičara iz šest zemalja borilo se za plasman na surovom terenu klisure. Jedan od njih bio je i maratonac Nenad Veljković iz Pančeva (Srbija), koji je na četvrtom izdanju ove trke prešao Adventure stazu, a svoje iskustvo je podijelio za Moje trčanje.

1549

Piše: Nenad Veljković

Uznemirenost na početku trke opravdana, takmičara preko 500, sevaju bicepsi, tricepsi, kvadricepsi i ostali …si.

Sebi sam objasnio da nije frka ako odustanem, ali u startu sam se ubedio da ako se ne povredim, odustajanja nema!

Trka je krenula i odmah gomila zemlje, stepenice i uzbrdica vauuu….

Prva prepreka – daščana ograda visine oko 180 cm. Preskočim je i gledam – neki drže drugima lopovske, pomažu im.

Prvi put uz konopac

Stižemo do rečice, tu je par prepreka i neizbežno penjanje uz konopac. Nikad u životu se nisam popeo uz konopac, pa ni sad. Tu su zamenske vežbe: sklekovi, skokovi, marinac sklekovi – 30 komada, teško idu.

Onda opet prepreke i opet konopac, e ovaj put ako uradim vežbe, umreću, pa se ipak penjem uz konopac.

Euforija konopca je trajala taman da se krene dalje, penjanje na otprilike 30. sprat i onda se setiš da si zaboravio ključeve u autu, ajd dole. Srećom lift  ne radi, siđeš, a onda opet. Priroda nije napravila stepenice nego se hvataš i provlačiš kroz kamenje i tako 3 puta.

Dolazimo do dela kad misliš da nema dalje, okružen si milenijumskim stenama, il’ letiš il’ puziš na sledeće brdo. Kažem ja tu nekim momcima da se ne naslanjaju na stenu kad prolaze, da je ne bi srušili. Fina neka deca, poslušali su me, tako da sam i ja prošao.

Najviše mi se dopao vidik, to kad pukne ne znaš gde se penješ.

Živo blato na kraju spusta

I tako, kao u partizanskim filmovima, stigosmo u pitomije predele. Normalno uzbrdo, i na mesec bi stigli. Prolazimo kroz sela, na žalost i ona kao u onim filmovima – kuće stare, porušene, a groblja velika i nova.

Gorki ukus u ustima pojačan je posekotinama po rukama i nogama, jer su puteljci i staze kojima su do skoro prolazili meštani tih sela, postali pesma “Zarasle su staze moje”. Kroz šumu je verovatno pre nas prošao lik koji stavlja markacije, mada mislim da je to radila neka životinja ovdašnja, jer je baš trebalo porazmisliti kako i kuda proći.

Gledano odozdo, spust kroz blato izgleda kao na snegu, a volonter upozorava učesnike da je na kraju spusta živo blato i treba naglo skrenuti levo i proći pored jezerceta da ti ono ostane levo, pa dalje uz brdo kroz potok, čas s vodom, čas bez nje. Normalno da kamenje klizi kao da je led, ali važno je da adrenalin još uvek curi niz uši, bar meni.

Lepota je u upoznavanju ljudi i razgovoru s njima dok prolazite kroz neverovatne predele, naročito u potoku, gde svakog trenutka moze da krene voda pa kao u Indiana Dzons filmovima,  odnese te ko zna gde.

Hoćeš okrepu – uradi vežbe!

Preživesmo i to, na 16. km poslednja okrepa pre reke i prepreke. Logično, hoćeš okrepu – uradi vežbe! I sad hit, al ono baš – nakon 15 zgibova sudija nam pruža Rubikovu kocku, kakav fleš. Momci, pa ja to nisam složio ni kad sam je rasturio u delove. Pristižu takmičari i svi traže zamenske vežbe za kocku. Laknulo nam jer je sudija rekao da je dovoljno sklopiti jednu stranu. Dobro je pa su spustili kriterijum, da nisu, mnogi bi bili još tamo, pa i ja.

I tako nakon okrepe na livadi, ponovo na istu tačku s gumom. Vučeš veliku traktorsku  gumu dole – gore, posle je okrećeš uzbrdo, pa je vučeš nizbrdo, a sudija neki naloženko, pa sve mora u milimetar. E tu se jedan genije (sreća meni nije uspelo) setio da kotrlja gumu i ona otišla u pm i to tri. Naravno,  morao je da je vrati.

Sudija se toliko primio da ako nisi došao sa svojom flašom vode, njihovu ne možeš da nosiš, a to je zadnja okrepa, ostao je još samo potok.

Lagani pokret, fino društvo, jer se tu spajaju velika i mala staza, pa do cilja zajedno.

Valoviti predeli, i to je trajalo 500 m. Sad jbt se treba spustiti s onolikog penjanja, ne znaš da li letiš ili hodaš. Ako klizneš postaćeš Ikar iz grčke mitologije.

Malko kočiš, više klizaš, kad ima grana da se uhvatiš, to je premija. Svi nešto idu lagano, a ja ko Bojan Križajslalom, sve vetar u kosi. Jedan lik se toliko zajurio da je promašio markacije.

Eto nas u reci Jelašnici. Ko pliva, džaba mu…

Sigurno je da je organizacija ovakve trke veoma zahtevna, pa bih posebno pohvalio organizatore, a naravno i volontere, bez njih ova jedinstvena avantura sigurno ne bi bila to što jeste.

Klizavo kamenje u reci izaziva grčeve, pri padu samo biraš meko kamenje. Stvorila se grupica nas što ispadosmo s Nojeve barke, pa idemo rekom da zavaramo tragove. Reč po reč i promašismo markaciju za izlaz iz reke, strah izaziva paniku, no idemo dalje. Kolona se osipa, reka postaje surovija, dublja. Sunčevi zraci ne dopiru do nas. Kolega s kćerkom od otpriike 13 godina i ja ostajemo sami. Krivudav tok nas razdvaja. Nastupa ključni moment, konstatujemo da ovuda ljudska noga nije kročila. Tražimo izlaz, dozivamo druge, nema odgovora. Šta drugo nego hrabro napred. A sve bi to bilo super da uz obalu nisu gomile smeća. Naša sramota u parku zaštićene prirode.

Konačno u blatu

Nakon desetak minuta ozbiljnih rečnih prepreka, ukaza se mogućnost za napuštanje ove lepote ukaljane ljudskim (ne)delom. Iskočismo kao medvedi na proplanku. Promašili smo izlaz oko 500 metara, pa sad ‘ajd nazad gde je prepreka – dizanje gume, čučnjevi i kupanje u kontejnerima s vodom. Valjda za drugo i nismo. Sve je više trkača, pojavljuje se i malko asfalta. Čuje se vriska iza krivine i konačno blato kao nagrada za pređeni put. Količina radosti za puzanje po blatu je nemerljiva. Ide prvo jedno blatnjavenje, pa prolazak kroz bazen sa vodom (tačnije vodom koja je postala retko blato), pa provlačenje kroz još veće blato. Osmesi na licu učesnika govore milijardu reči, a kad izlazimo iz blata svi smo isti. To je osećaj koji mi se urezao u dušu.

Radost proživljenog je dotakla vasionu, osmeh domorodaca i njihov komentar: “Aj’ ova deca, al’ ti  matori!?” E pa i ja sam dete. Blatnjavimo se, a  još smo i platili za to, kakva slikovnica života.

Ne možeš ljude odvojiti od blata, baš nam se dopalo. Okreneš se da vidiš markacuju, ali nema potrebe. Samo pratiš trag prethodnog uživanja. Krajolik pitom, malko kroz šljivike i livade, a meni se baš trčalo. “Odakle snage rođače?” pitam se. Odgovora nema u praznoj glavi.

I sad ono što je karakteristično za trke – zvuk i tišinu prirode iz daljine napada muzika na struju. To znači da je cilj blizu.

Na ovoj trci me taj zvuk koji označava kraj uskoro nije obradovao kao na drugim trkama, no sve što je lepo ima kraj. Treba ovo ponoviti obavezno.

Nema ciljne ravnine, nema publike u špaliru, ali u glavi tutnje hiljade zvukova radosti i zadovoljstva. Silazak strminom – tri kamena, četiri drveta i tu si.

Stadoh, pogledam u nazad, vratio bih se. Iz cilja viču: “Ajde još malo, stigao si!”. Znam rođaci, znam. Nisam hteo da stignem.

 

Vaši komentari