Piše: Alina Abdurahmanović
Zvuči poetično, ali razumijete o čemu pričam jer toliko stvari može krenuti naopako.
Sve što se dešavalo prije, i na dan trke u Berlinu, je potvrda ove tvrdnje.
Pripreme i cilj
Trenirala sam već po isprobanom programu NYRR VT od 16 sedmica, od kojih je u zadnje tri sedmice smanjena kilometraža. Program je dinamičan i prilagođen cilju koji sebi postaviš, ne trči se previše, u špicu treninga možda 65km sedmično. Dovoljno da ti se trčanje ne zgadi i dovoljno da možeš napraviti neki pristojan rezultat. Plan je miks treninga, pet – šest puta sedmično, koji progresivno završavaju dugim trčanjem od 35km na kraju trinaeste sedmice. Obzirom da aktivno rekreativno trčim tek tri godine, ciljano vrijeme za Berlin od 3:40 činilo se razumnim (maraton tempo od 5:12min/km). Za sve ozbiljnije poduhvate ova sedmična kilometraza nije dovoljna, već tu govorimo o sedmičnom prosjeku od 80km i više, za što ja i mnogi od rekreativaca, nemam vremena.
Većina treninga poklapala se sa godišnjim odmorom, uključujući i dva duga treninga od 29km i 32km koje sam trčala na moru i u Tuzli. Znam da postoji dosta debate o dugim treninizima i tempu, ja ih uvijek trčim u maraton tempu jer mi je pejs podnošljiv.
New York – Tuzla – New York
Dolazak kući poklapao se sa Tuzlanskim polumaratonom (1:42:46), profesionalna organizacija i lijepa priča lokalne zajednice (trkačkog podzemlja kako kaže Miči). Sve ide po planu do povratka u New York, kada mi dva dana nakon dolaska, jos friška od zavoja Majevice i dva leta, pada najduži trening od 35km. Možda je razlog bio jet lag, možda viroza koja me držala jos od Tuzle, možda 94% vlaga i vrelina New Yorka u augustu, ali taj trening je bio pravi fijasko. Što bi rekli “raspad sistema” na 27km, istrčala sam 32km i fizički nisam mogla više. Bilo je posebno frustrirajuće jer sam istu tu dužinu trčala u Tuzli dvije sedmice prije. No sve je ovo dio paketa, maratonski trening je proces uspona i padova. Zadnje tri sedmice pokušavam da se saberem i vratim, dok me mama na direkt liniji kao inspektor provjerava pijem li limun, jedem li med, kašljem li, dišem li i tako…
New York me brzo usisava u svoju četvrtu dimenziju, ‘back to the grind’, što bi rekli. Vraćam se starim navikama – ne koračam ulicom nego ‘letim’ sa armijom programiranih kao i ja. Dugi sati na poslu, djeca kreću u školu, svi se uhodavamo. Održavam trening plan, mada sam i dalje kilava. Berlin se približava.
Frka pred put
Vikend je, još 7 dana do Berlina. Letim za 3 dana. Naravno, fabula se zapliće do momenta da na dan leta za Frankfurt nisam bila ni spakovana. Kad ti se razboli dijete (to će razumijeti sve mame, naravno i tate) sve ostalo pada u drugi plan. Kome je uopšte do maratona, relaksacije, stavljaj sirće i mjeri temperaturu. Iz ove perspektive se dani prije puta za Berlin, sa sat – dva sna, puno brige, trčanja po hitnoj i ljekarima, čine kao ružan san. Srijeda je i još nisam sigurna da li da idem ili ne. Sinu je malo bolje, odlučujem da ipak letim to isto veče. Jer Berlin je za samo 4 dana.
New York – Berlin
Stižem u Frankfurt dan poslije, hvatam voz za Berlin i dovlačim se kao avet do
3 stvari koje čine Berlinski maraton posebnim
‒ Staza je odlična, kao što Miči reče, ravna kao tepsija, brza i za ličnog rekorda;
‒ Berlin je prekrasan i fantastičan osjećaj je proći kroz Brandenburšku kapiju;
‒ Startno selo je u centru grada, te za razliku od Njujorškog maratona, ne moraš ustati u 4h ujutro, voziti se sat i pol busom ili trajektom, i onda opet čekati dva sata do starta.
prijateljicinog stana isto veče. Ne znam je li me hvata slabost od umora ili je to ipak viroza prešla od sina. Pijem TylolHot i budim se nakon 12 sati sna. Petak je. Nisam u dobrom stanju, gori mi u prsima, preznojavam se, ali bodrim se da imam jos PUNA dva dana da se posložim. PUNA dva dana. Prijatelji i familija poručuju možeš ti to, pa tako i ja sebi ponavljam (osim mame čije poruke počinju sa: “Nina, hoćeš li moći…”). Stiže i Ersanov recept: “Ako dobro odmoriš sljedeća dva dana, biće opet kako treba”. U planu mi je da pokupim što prije startni broj na Berlin Expo i odmah nazad da se liječim. I jedem. Kasnim sa carb-loading. Kroz glavu mi prolazi da nisam potrčala od prošle subote. Moram se malo istrčati, ko zna šta je sa nogama. Nakon prvih par metara razmišljam da možda to i nije dobra ideja jer noge kao da su od plastelina, puls jako visok, kašljem te nakon 5km frustracije idem kući. Još uvijek se bodrim da imam, istina malo manje, još dva dana do maratona da se desi neko čudo.
Posljednje pripreme
Subota je, u Berlin stiže i suprug Kristijan. Prvo što čujem od njega je “O Bože, pa ti nisi baš u dobrom stanju”. Šta je tu je. Prijatelj, inače bivši olimpijac i elitni trkač, mi šalje poruku da sutrašnju trku gledam kao 20 milja (32km) dugi trening, da trčim po osjećaju napora, a ne po tempu. Te da ne brinem za onih preostalih 10km, to ću znati sutra. Dobar plan.
Subota prolazi u fokusu, carb-loading, hidraciji. Pasta, dosta kruha, puter od kikirikija i marmelada, datule, zobena kaša. Drugi dan je kako me muči stomak i ništa ne ostaje duže u stomaku od sat dva. Mala izvidnica staze, Kristijan i ja dogovaramo gdje da se tačno nadjemo na 21. km i 37. km. Lijep sunčan dan u Berlinu, ja sa kapom na glavi kao manijak zakopčana do grla. Trkači zuje oko nas, svi izašli u pregled i lagani trening pred sutrašnji maraton.
Spremam opremu, punim Garmin. Pakujem pet gelova Huma, Salt Sticks tablete i Stinger gumene bombone. Od flašica pakujem dvije male od 330ml sa Nuun tabletama (elektroliti) koje ću da nosim. Preferiram što manje stanki na napojnim stanicama i navikla sam trčati sa flašom u ruci. Kristijan pakuje logistiku: tri flašice sa Nuun tabletama, koji gel ako zatreba, bananu za zadnje kilometre i dosta pozitivne energije. Pakujem stvari za startnu zonu, uglavnom staru odjeću koju ću da ostavim iza sebe. Zadnji obrok paste oko 21h, magnezij i krevet. Muči me kašalj i konačno san pada na oči nekad iza jedan u noći.
Dan maratona
Svanula je i maratonska nedelja u Berlinu, dan kad su vanzemaljci i Eliud Kipchoge
3 stvari koje bi se mogle poboljšati
‒ Način na koji je postavljen Maraton Expo – moraš proći svu gužvu i štandove da pokupiš broj;
‒ Startna zona je bila prilično haotična, bez organizacije i koral sistema kao u Njujorškom maratonu, gdje uprkos 55.000 ljudi nema gužve i čepova na stazi zbog kojih moraš da usporiš;
‒ Plastične čaše po stazi na napojnim punktovima su me izludile. Trčati po mokroj stazi i plastici je opasan sport.
posjetili Zemlju. Prva poruka koju čitam: “Dallas Luca je bolje, mirno spava” te osjećam olakšanje (u New Yorku je ponoć). Nije više ni bitno kako sam, šta sam. Tu sam, u Berlinu, i idemo to odraditi 075TZHC. Ustajanje u 6h, kafa, par parčeta tosta sa marmeladom i puterom od kikirikija. Na S-bahnu sam u 7:30h, u maraton selu već u 8:15h. Nalazim se sa prijateljicom Norom, zajedno ćemo da startamo. Naš blok F kreće u 9:25h. Velika je gužva, prilično haotično, svi se guramo da uđemo u svoju zonu. Naravno obje poredimo cijelu organizaciju sa Njujorškim maratonom gdje trka ide u 4 talasa i 30-ak korala (blokova). Nas dvije u čudu od gužve, zar je moguće, pa u Njemačkoj smo!?
Adrenalin je tu. Ja i moja viroza startamo u 9:30h. Pozdravljamo se Nora i ja, želimo si sreću. Ona kreće ispred mene, a ja trčim laganijim tempom i oprezno se osluškujem. Prvi kilometri su haotični, neki trkači padaju preko drugih, gomile ljudi me koče, što i nije tako loše. Pejs mi je prilično lagan, 5:23/km.
Prvih 10km je zagrijavanje, ignorišem ribanje u prsima i fokusiram se na disanje. Prvi gel. Na napojnim stanicama pokušavam da izbjegnem stotine plastičnih čaša od kojih se vidim kako letim u zrak i završavam trku kao DNF. Mokro je, čaše po svuda krckaju pod nogama, kližemo se. Stomak me muči i kako se približavamo 18. km znam da moram stati. Prvi pokušaj bezuspješan, toaleti zaključani. Volonter viče da su toaleti za 2km. Trka za toaletom je stvarna, par trkača i ja ciljamo već iz daljine koji će toalet da se otvori prvi. Prva pat pozicija za mene, mala stanka, bolje se osjećam i nastavljam dalje.
Prolazim kroz 21km sa sporijim vremenom od 1:51:00. Drugi gel. Očekujem Kristijana na dogovorenom mjestu, preuzimam dvije flaše. Otišlo je više od litar tečnosti. Cilj je da se dovučem do 32km, a onda ću vidjeti šta dalje. Garmin poludio pa se sračunavam koje mi je prolazno vrijeme. Trčim iza jedne žene, odgovara mi njen pejs. Stižem grupu sa pejserom 3:45 negdje oko 26km. Prestižem ih i ne razmišljam puno, nema raspada sistema, trčim milju po milju. Prilično je toplo, 24 – 25 C. Curi mi stalno nos, ali to su nijanse kad sam mokra do gaća. Još jedan gel.
Prolazim 30km sa 2:38:00
Znam da dolaze najteži kilometri. Osjećam težinu u nogama i kukovima. U glavi čujem glas trenera moje grupe u NY, koji me uvijek podsjeća na pravilan rad ruku i dobru formu, te se okupiram time. Prolazim 35km sa 3:03:37. Četvrti gel.
Moj cilj je 37km gdje se nalazim sa Kristijanom. Uzimam bananu i treću flašicu. Još uvijek sam u dobrom stanju, bez grčeva. Prilična je gužva kako prolazimo kroz Potsdamer strasse, dosta ljudi na ulici, cilj je blizu. Zadnjih pet kilometara idem na sve, pojačavam tempo jer nemam šta izgubiti. Ako počnem da pištim od kašlja, tu je hitna pomoć.
Odbrojavanje je počelo
Idemo jako 075TZHC. Prolaz na 40km 3:29:13 i ako održim pejs oko 5:00/km prolazim ispod 3:40:00. Prestižem dosta trkača, pratim plavu liniju i držim formu. Još samo malo do Brandenburških vrata i onda stotinjak metara do cilja. Neopisiv momenat prolaska kroz cilj. Zaustavljam sat na 3:39:47, zvanično vrijeme 3:39:43 (5:10/km). Pre-pre-sretna da sam završila.
Fred Lebow, trkač i osnivač Njujorškog maratona, rekao je jednom prilikom: “few things in life match the thrill of a marathon” (samo nekoliko stvari u životu nose jednako uzbuđenje kao maraton). Svi koji su osjetili magiju maratona će se složiti sa ovom izjavom. Vraćajući se početnoj izjavi, ipak sam imala dobar dan uzimajući u obzir sve okolnosti. Hvala sazvježđu!
Dan poslije Berlina
Dobijam e-mail notifikaciju da sam prošla kvalifikaciju za Boston maraton 2019. Sreći nigdje kraja.
Vaši komentari
