Kako sam izvojevala tromjesečnu poštedu, iliti opasnost ignorisanja povrede (2. dio)

Piše: Hanifa Terzić

Sad otkrivam čari hodanja na jednoj nozi, koja je također povrijeđena. Navikavam se na gips, i spoznajem da odlično drži laptop na krilu. Inače je beskoristan.

Noć prije sam rekla drugovima da ću napustiti trku ako mi prolaz na 12k ne bude ispod 60min.

Sve je bilo OK, ali meni nije bio dobar osjećaj to jutro. Znala sam da griješim. Dok smo čekali start, nisam imala onu ushićenost, nervozu, ništa. Imala sam strah, jer sam znala da ne trebam biti tu. Da se protivi zdravom razumu otići na trku, kad ne treniraš mjesecima, i povreda se još negdje osjeća. Krenula sam bez forsiranja, bar sam tako mislila. Ispostavilo se da to „bez forsiranja“ znači tempo od 4:30 min/km prvih 5km. Nisam ni osjetila. Na treningu bih crkla…

Jooj, super je bilo! Čak ni stadion mi nije teško pao (mrzim trčati onaj dio stadiona, ne znam zašto). Na trolejbusnoj preko puta arhitekture stoje ljudi.

Kaže neki trkač,
-Hajmo malo podrške!

Odgovara građanin,
-Hoću, k****!

Meni bi drago.

Kad smo krenuli silaziti, kaže Che,
-Šta će ti 4:30, ako ideš na 5 prosjek.

Ne znam ja šta će mi, ali drukčije ne mogu.

Srećem poznate ljude, bude mi puno drago što im dobro ide, pa dozivam, mašem, i super mi je. Ustvari, nikad mi nije bilo ovako dobro. Sretna sam što vidim da su ljudi koji su mi dragi daleko naprijed. Sretna sam i zbog onih koji su prvi put na trci, i vidim da su dobro, i da idu…

Naka mi se Amerikanka svezala, vidjela da dobro idem (ne zna ona da ću ja pući totalno u drugoj polovini, ja znam), pa u priču. Reko, koliko ćeš ići. Ona meni nešto u miljama, ne dade mi se računat… Reko, koliko ćeš u totalu? Kaže, ona bi oko 1:40. Reko’, haj ti živa bila, ja toliko neću moći.
Ode mlada.

Meni super i dalje. Vils furam bez problema. To je moja trening staza, tu sam na svom. Na okrepnoj stanici na okretanju su me nešto iznervirali, ne sjećam se šta tačno bi, neko je nešto glupo dobacivao. Stižem razmišljati o onom nesretnom zatvorenom muzeju, sve mi to smiješno. Kontam još, dobra sam, kako sam debela.
Prvo veće nerviranje je bilo na povratku kroz Vilsonovo. Oni što su tamburali. Nacalili se na sred staze, i tamburaju. Još su super raspoloženi, a to me nervira. Ja nisam super raspoložena, jebote! Trčim j***nih 21km, što bih bila dobro raspoložena?! Na M. Dvoru osjećam da gubim snagu, boli. Više se ne može ignorisati.

Prošla 12k dobro ispod 60min, naravno. Potrgala se da prođem, to je bio prešućeni dio plana. Sad idem do kraja, šta god bude.

Sretna sam, kiša pada, i nema puno prokletih navijača. Mogu ko čovjek malo da plačem usput. Više mi niko ne dolazi ususret, mogu fino okinut ko curica. Sve je dozvoljeno, samo da držim ritam. Ali ne držim, padam, i osjećam da je to to, bolje ne može. Računam koliko sam uštedila prije, i mislim da će biti dovoljno. Ljudi me pretiču, i ne pokušavam da se borim. Znam da ne mogu bolje sad.

Osjećam treperenje u tetivama, bukvalno osjećam kako rade, kako „stružu“ unutra. Boli, jbg. Jedino što je bitno sad, je da ne popucaju. Bol je privremen, izdržaću.

Ne znam šta ću sa suzama, gutam ih, brišem, nemam ni maramicu, a ne bi mi bila od neke koristi, ni da je imam. Grč u grlu, strah od povrede nakon koje nema nazad, i bol, strašna. Zahvalna sam što sam u svom gradu ovakva, bar se neću izgubiti, jer već pomalo gubim pojam o vremenu i kretanju. Kažem sebi da sam dosta tulila, i da se moram sabrati, sjetim se da sam borac. Slabo pomaže, ali više ne plačem. Mislim da bih trebala pričati s nekim, tako ću se malo pribrati. Grupica nekih likova je u blizini, stižem ih i pitam koji nam je prosjek. Nema on pojma, Nijemac. Šta li sam mislila, da je naš, lik iskvarcan u pedesetim, i trči. Zna engleski, dobar čiko.:) Kaže, njemu je 5 dosta, ali će probati malo ispod, ako bude dobar. Kontam, sad ću se ja svezat njemu, samo da mi je u vidokrugu, i pokušati da pratim. Usput se tješim da je sasvim pošteno da trčim ovako slabo, kad nisam mogla trenirati cijelo ljeto. Moći ću se pogledati u ogledalo sutra.
Na stanici preko puta Vijećnice nekakvi dobacuju,
-Džaba trčite, neki se već vraćaju.

Mislim si, smiješan si ko dženaza.
Neki ga trkač posla u p.m. Neka je, vala.

Malo sam utrnula, ne boli više tako strašno. Valjda se više navikla. Ali ubrzat ne mogu. Utrnula sam i u glavi, ne kontam šta se dešava oko mene. Samo još da dobacim do Denisa, pa onda sve nizbrdo, i gotovo. Postaje mi nebitno kako ću završiti. Trčim jer moram. Neću valjda sad stati. Pokušavam razmišljati o nečemu, fokusirati se, da se ne onesvijestim. Sjetim se da je Same noć prije spomenuo da nisam opisala put od Vijećnice do Kozije ćuprije. Kontam, ništa se ne dešava, šta da pričam… Prisjećam se nekih sretnih vremena kad sam trčala tim putem. Moji prvi koraci u trčanju, davno nekad. Zauvijek volim tu stazu.

Stiže me pacemaker na 1:45. Iritantno stvorenje dozlaboga! Ide on, ide grupica oko njega. Nema šanse da sam ispod 1:45, ali on me prestiže, i ide dobro brže. Preispitujem sebe, sat, i kontam da je lik upravu, on bi morao biti. Ali jok, samo malo iskompleksiran, izgleda. Regularno na onom uskom putu prelazi na kontra stranu, i ljudi koji se vraćaju moraju da koče, i da izbjegavaju njega i njegovu grupu. Nervira me lik, ali mnogo.
Nisam više mogla to gledat, kažem im,
-Zaboga, sklonite se na svoj dio staze!

Pustim budalu da ide. Među ljudima koji se vraćaju su ovi moji. Baš sam sretna zbog njih. Ide Srle, i nešto mi izgleda tužan. Trčim dalje, i opet mi se plače, zato što je Srle tužan. Nemam ja pojma kakav mu je prolaz, ni sebe više ne vidim. Denis stoji prije ćuprije, i slika. Ko Denis, uvijek raspoložen, dobacuje nešto, ne sjećam se šta, ali dovoljno da mi da energije za dalje. Okretanje, nizbrdica, sreća neviđena. Što se mene tiče, već je kraj. Sad će sve biti ok. Više ne mjerim, ne znam, i ne zanima me. Ali bih baš voljela da budem makar malo ispod 1:45. Da ne bude baš veliki poraz. Zbunio me onaj sa zastavicom. On ode ispred, đavo ga odnio, pa ne znam dokle sam.
Poslije Vijećnice dolazi Same. Kažem,
-Daj mi 4:30!
Ide čovjek. Pokušavam, i nakon 50m kažem,
-Neću ja ovo moći.
-Ideš. Nizbrdica je sve.
-Ne mogu.
-Šuti i trči!
Gura me, doslovno. Čovjek–mašina.
-Još 400m, trči!
Vidim kraj.
-Još 300!
Pred sam finiš, odvaja se u stranu, ja prolazim. Nisam pala ni ovaj put.
1:44.
Jebiga!Svašta sam maštala… U maju. Od maja se svašta desilo, i sad mi je ovo OK. Nisam zadovoljna, samo sam sretna.
Znam da ću jednog dana napraviti ono što želim. Ali taj dan izgleda ipak ne određujem ja. O, da, znam! Ja nikad neću biti odličan trkač. Prekasno sam počela. Ali ću biti dobra. Za to uvijek ima vremena. Moji dragi prijatelji koji su ljuti na mene što sam se dovela u gips bi voljeli da prestanem.
Neću prestati. Ne još. Prestaću kad misija bude završena, a tek sam počela. Prestaću kad ja budem zadovoljna, a to je još daleko. To je vražja stvar u mom karakteru, nikad ne odustajem. Ali isto tako uporno volim svoje ljude. Isto tako uporno i divljački branim sve što je njima važno, i u stanju sam zaratiti sa cijelim svijetom zbog njih. Zato me vole, uprkos svemu.

Trčanje nije život. Nije ni toliko važno da se bez toga ne može živjeti.

Znam, jer sam veći dio života živjela super bez toga.

Ali to je nešto što sam odlučila da radim, dok ne uradim kako treba. Ponekad mi treba puuuno vremena da odlučim, ali onda je to stvar za koju se gine. Mučenje tetiva je baš smiješna stvar, koliko sam ja u stanju da podnesem.

* Pročitajte prvi dio priče.

Vaši komentari