Brainfucked, u 30 hiljada koraka (1. DIO)

Piše: Hanifa Terzić

Navukla sam se na traku prije tri godine, u fazi oporavka od napuknuća ahilove tetive.

Bila sam istraumirana od ideje da bi moglo da me zaboli negdje daleko od kuće. Zato sam odlučila da trčim u teretani, tako da mogu prestati bilo kad, ako me nevolja natjera.

Pošto nisam od ljudi kojima baš sve mora biti zabavno, meni je u ovoj priči važno da li ta stvar radi, tj. da li donosi rezultate. Ima i toga da ja imam toliko sadržaja u glavi, da ponekad uopšte ne znam kako mi prođe 90 minuta trka, gledajući u jednu tačku.

Da ne lažem, nekad je stvarno slom živaca. Takvim danima, u onim posljednjim minutama tempa, gledam kroz prozor i brojim aute koji prolaze. Nakon izbrojanih 50 pogledam koliko još imam, i onda ispočetka. Moraš se nekako snaći, jbg.

Prije nego što iznesem vlastito iskustvo s pokretne trake, osvrnuti ću se na razloge “za” i “protiv”.

Dobre strane treniranja na traci:

• Traka je, kao podloga za trčanje, najmekša koju možeš naći u gradskoj sredini. Da, mekša je i od tartana. Štedi naše zglobove od manjih ili većih trauma koje oni neizostavno trpe dok trčimo. Ova prednost je vrlo značajna, ako radiš veće sedmične kilometraže. Ako vas često bole koljena, a već ste mijenjali patike, možda je vrijeme pokušati s novom podlogom.
• Zahvaljujući ovakvoj podlozi, trebalo bi da budete brži 1-2 sekunde na asfaltu, u odnosu na pejsove koje trčite na traci. Lično nisam primijetila da sam nešto brža, ali znam dosta ljudi koji jesu.
• Ne moraš razmišljati o pejsu. Naviješ traku, i ideš kako moraš, nema popuštanja. Nekad ti dođe da padneš na nos, pa moraš popustiti. Ali to već vidi s trenerom, nagazio te je previše. Ili si nagazio samog sebe. Ili ti prosto nije dan.
• Ta stvar ti silno jača volju. Ako možeš izdržati da gledaš u jednu tačku 2-3 sata dok trčiš, nema toga što ne možeš. Trčim na traci čak i dužine 30km. Kad dođem na trku poslije ovakvih priprema, meni je i asfalt zanimljiv. Osjećam se kao u crtanom filmu. Auuu! Vidi, ljudi! Vidi, cesta! Vidi, voda ! U ČAŠI! Raspametim se od euforije.
• Kakvo god da je vrijeme napolju, ne moraš nositi puno opreme. Sluđivalo me je prije, kad bih sa zimskog trčanja morala oprati sve, od patika, dugih gaća, dvije majice, jakne, pa do kape i rukavica. I onda to sušiš, dok je vani minus 20. Treba ti jedno pet kompleta svega, da pokriješ sedmicu. Na traci nosiš majicu, i šorc/helanke. Čak i kad je vani snijeg do struka.

• Trčanje po mraku, na zaleđenoj cesti, prosto izaziva sudbinu. Ne bih dalje.
• Gaženje lokvi i blata neće donijeti harmoniju u tvoj dom. Koliko god su ljudi s kojima živiš tolerantni, fakat su neke stvari fuj, i smetaju svakome ko nije peksin iz kataloga. Ne podnosim ni sebe, kad trapam blatnjavim šapama do stana. Skidam se pred vratima. Helanke umlatim do guzice, ali to baš ne mogu skidati napolju. I tako komšiluk misli da nisam čitava.
• Ako se spremaš za proljetne trke, treniranje u toku zime u zagrijanoj prostoriji ti daje veliku prednost, u odnosu na trkače koji trče na nižim temperaturama.
• Kad si već u teretani, pri ruci ti je da odradiš vježbice snage, onim danima kad radiš lakši trk. Nemoj da ti je mrsko. Makar 15 minuta, 3 puta sedmično, dugoročno pravi ogromnu razliku.
• Nema semafora, saobraćaja, šetača koji ponekad “pijano” skrenu čovjeku pred noge, ljudi sa ljubimcima koji vole da se druže i skaču po nepoznatom trčećem subjektu… Nema ništa. Samo ti, podloga koja juri ispod tebe, i glava koja treba da izdrži.
• Imaš prostor za kvalitetno istezanje. Iskreno, kad trčim vani, nikad se ne istežem. Trčim do haustora, i onda mi mrsko da se takva valjam po kući, idem pravo pod tuš. Poslije mi se ne da. Kad siđeš s trake, nađeš svoje mjesto, i lijepo se “popraviš”, koliko god ti treba.
• Ako imaš hmm… hitnu situaciju s wc-om, to ti ovdje nije nikakav problem.
• Konačno, ako si iz bilo kojeg razloga slab/a, i oporavljaš se, traka je sigurnija od trčanja vani, jer se nećeš mnogo udaljiti od automobila koji te vozi kući. Ja sam baš zbog toga počela.

NASTAVLJA SE (2. DIO)…

Vaši komentari