FOKUSIRANJE NA DAN TRKE: Dio “slagalice” važan koliko i trening

Gledam neki dan dokumentarac o Schwarzeneggeru Arnoldu. Nije to, fakat nije moj tip. Nego, lik je trenirao zvjerski. Volim ja željezo, makar na filmu, ako sam batalila u životu.

1321

Piše: Hanifa Terzić

Privuklo mi je pažnju kako opisuje dane pred takmičenje, i govori o fokusiranju na cilj. Njegov primjer će se svima učiniti blago “pomjerenim”. Zato smo mi rekreativci, a on je Schwarzenegger, jebi ga.

Priča Arni, s osmijehom na licu, kako nije otišao na sahranu rođenom ocu, jer nije htio da dozvoli da privatni život utiče na njegov trening. Nema šanse da ću ikad to razumjeti, ali gospodin očito zna da se fokusira onako kako je nedostižno nama rekreativnim trkačima. Kako god, ovaj moment je primjenjiv na svaki sport, i počela sam da razmišljam o fokusiranju na dan trke.

Onaj ko trči samo da završi, nema mnogo iskustva s psihičkim stresom koji često prati sportiste i rekreativce u danima pred takmičenje. Probala sam i tako trčati, i bilo mi je pravo lijepo. Mirno sam spavala, nisam gledala sat na trci, samo je bilo beskrajno dosadno, jer se prilično oduži ako se ne boriš za rezultat. Kad imaš cilj, bilo da je on visoko na postolju, neka lična mala pobjeda, ili samo završiti u time limitu, pritisak zna biti neizdrživ.

Ustvari, što sam više spremna, to me više “pere” neka muka pred trku. Već u ponedjeljak počne da mi bude loše. Valjda kako manje treniram zadnju sedmicu, pa mi teže zaspati, jer nisam umorna. Tako se redaju dani sve do vikenda, i svaki put kad pomislim “to je TA sedmica”, malo mi ružno u stomaku. Toliko se izmučim do subote, da na kraju pregorim, i “kao” bude mi svejedno.

Ovaj dan će svakako doći, i dobro je znati šta se tačno odvija “u pozadini” naše svijesti, dok pakujemo kofere, pokušavamo zaspati nakon propisnog rolanja noć prije, dok vežemo patike tog jutra, ili stojimo na startu čekajući znak.

Razlozi za nervozu mogu biti razni. Možda se takmičiš protiv nekoga, i pitaš se u kakvoj je on formi. Možda ti je plasman baš na ovom takmičenju jako značajan. Možda se vraćaš prvi put nakon povrede, i brineš da li će sve proći dobro. Možda je u publici neko jako važan, i želiš se pokazati u najboljem svjetlu… Razloga je koliko i ljudi, a posljedica ista: kad dozvoliš da nervoza preuzme kontrolu, tvoji mišići postaju kruti, i ne možeš dati najbolje od sebe.

Kaže Arni, nebitno je šta se dešava oko tebe, važno je samo ono što se dešava u tebi – ti samog sebe činiš nervoznim, i samom sebi uzrokuješ stres.

Dala sam si truda da istražim šta savjetuju veliki treneri različitih sportova u kriznim momentima samog nastupa, i  u danima pred takmičenje.

Ovo je “best of” preporuka koje sam našla, i koje sam prilagodila situacijama koje se dešavaju u našem dragom sportu, pretežno bazirano na vlastitom iskustvu.

1. Fokusiraj se na SADAŠNJI TRENUTAK

To znači, zaboravi na prethodnih pet kilometara, to ne možeš popraviti. Nemoj brinuti o brdu koje dolazi na tridesetom. Brini samo o SADA. Šta možeš u ovom trenutku napraviti da izvučeš najbolje od sebe. Briga o proteklih 30 minuta ti ne pomaže da popraviš rezultat. Briga unaprijed o kilometrima koji dolaze te može samo usporiti. Budi prisutan. Sad i ovdje.

Normalno je da ćeš razmišljati o svemu. To je “ljepota” našeg sporta – daje nam vremena da razmišljamo o raznim stvarima dok trčimo. Važno je da ne dopustiš da briga o kilometrima iza tebe, ili o onim koji dolaze, preuzme kontrolu nad onim što SAD radiš. Vježbaj da se vratiš u “sad”, kad misli krenu da te ruše.

2. Zadrži fokus na SEBI

Ako dopustiš da bilo ko, ili bilo šta odvuče tvoj fokus, to znači da radiš sa oslabljenom snagom. Nema veze što te je pretekao neko ko je uvijek bio sporiji od tebe. Nema veze što ćeš možda završiti koju sekundu/minutu sporije od očekivanog vremena, i nema veze ko je u publici. Razmišljanje o bilo čemu od navedenog te čini nervoznim, a to u konačnici znači, i sporijim od onoga što možeš. OVO JE TVOJA TRKA. Samo ti možeš da se dovedeš do finish linije. Bilo čija očekivanja i eventualno razočarenje ti u ovom trenutku ne pomažu. Ne poredi se s bilo kim! Sam(a) si. Trči kako najbolje možeš, i potrudi se da ne razmišljaš ni o kome, osim o sebi, dok ne pregaziš prag.

3. Zabavi se

Znam, užasno je teško vidjeti nešto lijepo i zabavno u trci na kojoj imaš velika očekivanja od sebe. Boriš se, patiš, grizeš naprijed. Trgaš se preko granice, i boli. Naravno da već znaš trasu, i znaš koji kilometri će biti izazov. Napravi igru od toga. Izazovi samog sebe da na teškim dijelovima trase izguraš dobar tempo. Svaki put daj sebi “high five” u glavi kad uspiješ. Budi svoj navijač, svoj trener, i prijatelj. Pomaže, provjereno.

4. Podijeli cilj na “porcije”

Ako startaš (polu)maraton s ciljem da ostvariš neko određeno vrijeme, to može biti ogroman pritisak veći dio trke. Krajnji rezultat je tako daleko na dugim prugama. Znaš tačno kakvi prolazi ti trebaju. Ako ne znaš, konsultuj MT kalkulator. Podijeli trku na porcije od 5 kilometara. Bori se samo za svoje petice. Za svaku dobru peticu, nagradi sebe velikom pohvalom. Ima ih samo osam i nešto malo na maratonu, brže će proći.

5. Okupiraj se netrkačkim temama u danima pred trku

Mi smo socijalna bića, i prirodno je da kad o nečemu intenzivno razmišljamo, želimo o tome što više razgovarati. Ponekad nas ti razgovori relaksiraju, a ponekad nam podižu nervozu na nivo nepodnošljivog. Ako su vaši drugovi trkači skloni panici, možda je bolji izbor u danima pred važnu trku čitati knjige, gledati filmove, ili voditi opuštene razgovore s porodicom i prijateljima koji ne trče. Što se tiče treninga, sve je već završeno. Ostaje vam samo da se opustite, i čekate važan dan, bez tema koje vam uzrokuju stres.

6. Ne razmišljaj o stvarima na koje ne možeš uticati

Temperatura će biti takva kakva će biti, uzalud provjeravaš 12 puta dnevno u sedmici trke, i padaš u depresiju ako ti se ne sviđa. Trasa je takva kakva jeste, tvoje je da je pređeš.

Ima tome dvije godine, bila sam jako povrijeđena zbog “nerazumijevanja” mog trenera. Kažem mu, biće 28 stepeni na trci, umrijet ću. Kaže on, “just run”. Kažem, treneru, debela sam. Odgovor, “just run”. Napišem cijeli esej od kojeg bi se mogle sastaviti tri sevdalinke, bolne paćeničke, kako mi je teško u životu. Odgovor – možete pretpostaviti. U to vrijeme, mislila sam da ga nije briga, i da samo hoće da me skine s dnevnog reda. Danas znam da je “just run” najbolja formula koja postoji. Imamo period priprema, i tad možemo i trebamo uticati na stvari. I ima dan trke, kad trebamo jednostavno trčati najbolje što možemo. Sve ostalo je traženje izgovora, i bespotrebno okupiranje svojih misli stvarima na koje ne možemo uticati.

Sedam dana pred trku si spreman koliko si spreman. Stvarno, pojavi se tamo, i samo trči.

Vaši komentari