Razgovarala: Ljilja Lukić
Goran je bio je organizator i suorganizator mnogih trka u Srbiji, a zahvaljujući tom iskustvu sada je dio velikog tima ljudi koji organizuje trke u New Yorku.
Ovaj maratonac i ultramaratonac, počeo je kao sprinter. Dugoprugašku karijeru započinje trkom na 5 km na Noćnom maratonu u Novom sadu, a prvi polumaraton je trčao u Koceljevu i završio ga kao deseti, za sat i 38 minuta.
Slijede mnoga postolja na polumaratonskim i maratonskim trkama, a uspješan je bio i na ultrama.
-Atletikom se bavim od malih nogu, a duge pruge i ulične trke počinju da se nižu od 2010./2011. Trčanje me relaksira, najviše volim kada imam opušten dan, kada mogu da trčim nekom totalno nepoznatom rutom, s toga mi moje trenutno prebivalište (Brooklyn, New York) mnogo prija, jer stalno mogu da istražujem nove rute. Zašto trčanje? Prije svega da bih ostao u fit formi, da izbacim svu nepotrebnu lošu energiju iz sebe i da bih bio zdraviji. Kroz trčanje sam upoznao mnogo ljudi, iz raznih sfera. S obzirom da sam završio za turizmologa, to mi daje još veću draž, da kroz maratone na mnogim svjetskim destinacijama upoznajem razna mjesta na drugačiji način, da obiđem svaki kutak u koji sam došao kao turista, a uz to i da istrčim još neku trku.
Prije trčanja dugih pruga Goran je bio sprinter, a kao klinac kratko je trenirao karate i išao na par časova plivanja.
-Trčanje vam jako brzo uđe u krv. Neko krene da bi smršao, neko da bi pomjerio neke svoje granice, a neko da bi se dokazao drugima. Svi mi imamo neku svoju priču. Smatram da kroz trčanje možete na trenutak pobjeći od realnosti, a i može vam otvoriti neka nova vrata, jer nikad se ne zna na koga ćete naletiti. Ja sam se trčanju vraćao nekoliko puta da bi smršao, jer se poslije svake povrede udebljam, sklon sam gojenju, a i ne pazim mnogo na ishranu, volim slatkiše i nerado ih se odričem. Čokolada je moja pasija.
Gotovo da ne postoji trkač koji ne pokušava da ljude oko sebe nagovara da počnu da trče, a često su uzori drugima koji tek ulaze u svijet trčanja.
-Ne mogu reći da nagovaram ljude da trče, ali nekima sam postao uzor. Sjećam se da mi je jedna djevojka prišla na trci i rekla da sam je ja svojim objavama na facebooku inspirisao da i ona počne da trči. Skoro sam Marka, dečka koji je u invalidskim kolicima, motivisao i završio je svoj prvi polumaraton u Beogradu. Spreman sam svakom da pružim savjete, da ih uputim u sve tajne trčanja. Moj brat mi je u početku bio vozač na trke, a poslije je počeo i on da trči, jer mu je lakše da trči, nego da me čeka satima u cilju. Snajka mi se danas zahvaljuje, jer je zbog trčanja ostavio cigarete, ranije je bio jako nervozan, a sada je potpuno druga osoba.
Nekada je trčao svakog dana, u toku priprema i dva puta dnevno.
-Danas je to druga priča, jer i moj trener, Elvir Rakipović, smatra da se sa pet puta nedeljno mogu ostvariti odlični rezultati, a na Olimpijske igre neću ići, tako da nema potrebe da se ubijam svakodnevno i po dva puta dnevno. Ipak, kad se sve sagleda, ja sam jedan rekreativac kome trčanje nije sve u životu. Uglavnom volim odmah ujutro da odradim trening. Ponedeljkom je to neki lagan trening, utorkom i četvrtkom su dionice ili neki teži treninzi, petkom rastrčavanje, dok je nedelja dan (ukoliko nemam trku) namijenjen za dužinu. Srijeda i subota su mi dani za odmor, što se trčanja tiče. Kada imam loš dan desi mi se da preskočim trening, mada gledam da se natjeram, jer kad završim poslije kažem dobro je što sam otišao, jer umijem da se iznenadim dobrom trčanju.
Njegova poruka je da nikad ne treba odustati, čak i ako ne ostvarite zacrtane ciljeve.
-Što se trka tiče, desi se da padne moral i te kako, ali to ne treba da vas brine, jer jedna loša trka ne znači da ste loše trenirali. Jednostavno dođe vrijeme kada vam nije dan, vremenski uslovi loši, loše ste spavali ili jednostavno vam ne ide, ali sve to je i dalje u vašim nogama i kad tad se kockice slože.
Kada su u pitanju povrede, kaže da ih je sve apsolvirao.
-Prije svega gledajte da vam patike budu udobne. Od suplemenata uzimam svako veče magnezijum, prije i poslije treninga glutamin za oporavak, jedem dosta voća i povrća, trenutno pijem gvožđe jer mi je u minus fazi. Ne treba se forsirati, treba slušati tijelo, kada dođe do povrede, jednostavno se tijelo umorilo i dalo vam je taj znak da stanete. Početnici prave greške jer već u prvoj ili drugoj godini krenu da trče maraton, treba ipak postepeno, kako bi se tijelo adaptiralo, vremenom će sve doći na svoje.
Prije nešto više od godinu dana odlazi preko okeana, i sada u Americi ima priliku da proširi svoja iskustva u organizaciji velikih trkačkih događaja.
-Amerika je totalno druga priča. Ja kao organizator trke u Novom Sadu i pomoćnik ostalim organizatorima u Srbiji sam se zaposlio, da li slučajno ili ne, u najvećoj trkačkoj kompaniji. Oni organizuju preko 50 trka godišnje – od kratkih trka do ultramaratona na 60 km, kao i najveći svjetski trkački događaj – NYC marathon. Ovdje na svakom događaju imate oko pet i više hiljada ljudi. To je čitava mašinerija. U samom gradu New Yorku nekad se desi da bude i po pet, šest trka u jednom vikendu u različitim organizacijama. Ovo je grad gdje možete non stop vidjeti da neko trči. Ima mnogo zanimljivih lokaliteta.
Goran je do sada trčao na mnogim zanimljivim destinacijama.
-Proputovao sam dosta, od Amerike do Kine, svakako mi je cilj da završim šest svjetskih major maratona, od kojih sam trčao Chicago, New York, Boston i Berlin, ostali su mi London i Tokyo. Jako je teško reći koja mi je najbolja trka, jer treba sagledati mnoge kriterijume. U Kini sam imao najbolje gostoprimstvo, Valencia mi je bila najljepša ruta kojom sam trčao, Chicago mi je drag zbog ličnog rekorda u maratonu (2:59:38), New York zbog vrhunske atmosfere duž cijele staze… Polumaraton u Pragu ima fenomenalnu stazu, jer je sam grad staro zdanje, volim i Bijeljinu jer sam tu postavio lični rekord u polumaratonu (1:20:10), onda naravno Apatinski i Kovačički polumaraton jer je tu uvijek predivno druženje. Ovdje u NYC volim da trčim za NYCRUNS organizaciju jer imaju fantastične finišerske medalje, ja ih volim, one su mi lijepa uspomenu na svaku trku. Posebno mi je u srcu beogradskih 100 km koje sam istrčao za 9 sati i 14 minuta.
Nakon major maratona planira „neku egzotiku“.
-Vjerovatno Havaje, to mi je san još od malih nogu da posjetim, tako da je taj maraton siguran. Posvetiću se više ultramaratonu, al svakako da neću prestati da trčim, iako nekad poslije neke trke napišem da idem u penziju, al to više kroz šalu kažem, jer budem nezadovoljan rezultatom. Sigurno neću nikada prestati da trčim.
U vrijeme kada je počinjao sa dugim prugama, trčanje u regionu nije bilo masovno kao danas.
-Radujem se što sve više ima trka i trkača u našem regionu. Do prije samo nekoliko godina dok sam trčao ljudi bi mi dobacivali sarkastične i podrugljive komentare, na koje se inače nisam obazirao. Danas, kada više nismo “manjina”, to je druga priča, čak sam mnogima inspiracija i mnogi su počeli da trče i drago mi je zbog toga. Trčite ljudi dok vas vibracije nose i kroz trčanje će vam se možda otvoriti neke nove šanse, neka nova poglavlja.
Vaši komentari
