BELMA KARAJICA: Moj prvi polumaraton u najljepšem šeheru

Piše: Belma Karajica

2023. godina. Ja sam u stanu kad zazvoni telefon — zove me rodica i kaže: „Trčim s nekom SRC ekipom, hajde i ti.“

A ja u fazonu: „Ne znam, nisam sigurna da bih ja to sad, nema šanse.“ Kaže ona: „Ma hajde, ja ću te prijaviti, samo dođi.“ Tako sam krenula u avanturu zvanu trčanje.

Prvi trening. Istrčala sam nekih 4 km. Trener Sead, iznenađen, kaže: „Ide to tebi lijepo s obzirom da nikad prije nisi trčala.“ Taj dan sam kući otišla sretna i ponosna na sebe.

Nizali su se treninzi jedan za drugim, a zadovoljstvo je kod mene raslo iz dana u dan. Od svih treninga najdraži su mi bili intervalni treninzi. Osjećaj nakon njih je neprocjenjiv!

Jednog dana dolazim kući, a tamo me dočekuje rodica sa novim tenisicama za trčanje – sreća je bila ogromna! To mi je onako dalo još veći podsticaj za dalji napredak.

Nažalost, kada sam stigla do treninga od oko 8 km, pojavio mi se problem s koljenom što me je spriječilo da nastavim dalje. Oporavak je trajao dugo, ali sam nakon fizikalnih tretmana i mnogih pregleda odlučila vratiti se snažnija i odlučnija da pređem tih 10 km.

Javila sam se svom treneru Seadu i rekla da dolazim opet, da želim ponovo pokušati. Prvi trening — april 2025. godine. Moja ekipa i ja krenuli smo u jednu početničku avanturu. Minut po minut, kilometar po kilometar, približavala sam se svom cilju — 10 km.

Trener kaže: „Ima sarajevski noćni cener — vrijeme je da zajedno obilježimo naš trud i zalaganje.“   29.06.2025. – kreće utrka, uzbuđenje raste. Ogromna podrška od trenera i ekipe pomogla mi je da ostvarim svoj cilj i postignem jako dobar rezultat za početnika! Istrčala sam cener za 01:07:40. Nikad ponosnija nisam bila.

Eh, sad kad sam istrčala 10 km, šta dalje? Naravno, novi cilj – jača glava, borba sa sobom i pripreme za 21 km.

Pripreme su išle po planu, školski. Euforija i nervoza su rasle, a strah zbog bola u koljenu također. Utrka kreće u 08:30. Plan je bio pratiti pejserku 2:30. Krenuli smo za njom. Sve je išlo po planu. A najljepše od svega bilo je ugledati majku kako me željno iščekuje. Mahanje, osmijeh, poljubac i idemo dalje. Valja stići do cilja!

Negdje na 15. kilometru pojavio mi se bol u koljenu, ali to me nije demotivisalo. Nastavila sam hrabro i odlučno završiti taj polumaraton, pa kako god. Pred sami kraj, nažalost, zbog bolova u koljenu morala sam i prohodati, ali to me i dalje nije spriječilo da nastavim do cilja.

Približavala sam se cilju, a tamo su me čekali trener, ekipa, moja rodica i svi su me bodrili. Moj prvi polumaraton završila sam s vremenom 02:35:00. Iskreno – meni jedan od najljepših rezultata.

Drago mi je da sam za par mjeseci uspjela istrčati svojih prvih 21 km. Naravno da to ništa ne bi bilo moguće da nije bilo prvenstveno moje rodice koja me je upisala u klub, a onda i predivnih ljudi koje sam upoznala i smatram svojom malom, ali odabranom trkačkom porodicom. Veliko hvala mom treneru Seadu i Tuni – bez vas ovo ne bi bilo moguće.

Nastavljamo dalje zajedno, bolje i jače!

Vaši komentari