Koji sam ja konj!

Evo, nimalo mi ne ide u prilog što svjedočim vremenu kad oko nas raste snowflake generation. Oni ti kažu stvari tipa „ne smiješ za sebe reći da si konj, ti si divna osoba“. Nabit nogicom. Njih i političku korektnost.

1182

Piše: Hanifa Terzić

Konj, to se kod nas kaže kad je insan veliki hajvan. Ne možeš reći vjeverica, nije to isto. Oprostite snowfleke i ljubitelji konja.

Konj sam jer opet sebe zavlačim svim stranputicama svijesti da treninge prilagodim ne optimalnom, nego minimalnom režimu, uz maksimalna očekivanja rezultata. Nisam si ja ništa obećala, ono… Od prvog januara i ta sranja. Ma, ne. Znam ja sebe, nema od toga ništa. Počela sam još u novembru, kad sam ono pokisla u Zagrebu, pa jedno 10 dana kasnije. Skontam se, ići ću na stazu. Raditi intervale. Da, da. Prave intervale, i bez zajebancije. Čekam subotu, da budem odmorna i razdragana, da mi ne padne teško. Pijem onu kafu ujutro ko da mi je zadnja. Ne ide mi se, ba. Koji ću klinac, evo snijeg pada. Još ću se okliznuti, slomiti nogu, pa i taj belaj. A što ja mrzim zimu! Pa, to ni Merlin ne bi znao opjevat ni pođonit. Moje psihičko stanje na minusu je više kao Massimo, onako umiruće, a nikako da pravo rikne. 6 x 1000m. Al u k… (najluđim snovima!). Prvi idem, tegoba mi disat, ali idem. Na drugom one pozitivne misli na temu pušenja. Samo na intervalima se sjetim toga, inače ne. Sve si mantram, puši, dabogda se napušila više! Na trećem kontam, stradaću psihički, zatvoriće me, jarane, poslije ovoga. Na četvrtom samo jedna misao, čista kao ledeni stalagmiti na Bjelašnici: skidaće mi pluća lopatom s tartana. Kisnem sirota, ko niko moj. Žao mi mene. Onako, na vrh mi jezika da izgovorim pozdrav suncu na balkanski način. Al nisam ga vidjela, ne pamtim. Krenem peti, nešto neće. Skontam, zajebi. Hajde ti jarane kući. Može naići ko poznat. Ako te pita koji trening radiš, gdje ćeš od bruke reći intervale 1000m, a trčiš na 4:35.

Hajd dobro, neće me ti intervali. Odoh probat tempo. Noć prije zaglavila u kafani. Došla kući u 4am, sašivena ko haljinica. Šta ko haljinica, ko cijela kolekcija proljeće/ljeto 2017. Tempo je završio kao kratka spora dužina. 3km kratka. Mislim si, nećeš se izvlačit, ima da treniraš, kad bi crkla. Tu se ja odlučim ići u brdo. Ima kod mene u komšiluku brdo Mojmilo, 500m cestom, fina uzbrdica. Opremim se kao ovi novopečeni trkači. Sve dreči na meni, kakav modni guru bi se izvrnuo i mjauknuo for good da je naletio na mene tako drečavu. Roza štucne, sunce ti poljubim! Kapa crveno-roze (ne ponosim se, samo dočaravam prizor)… Srećom po gurua, nije ga bilo na cesti. Nikoga živog nije bilo. Poneki auto prođe, vozač se prenerazi od budale koja po minusu to nešto pokušava… I tako dobacim do Mojmila. Hoću ja 5 puta gore-dole, mjera. U dječjem parku na početku pomenute staze leže džukci. Njih desetak. Vidim etiketiranih su ušiju, pa kontam, ako me ujede, valjda neću krepat. Čujem, slabi su s vakcinama na Koševu, valja zagledat paščad po gradu, da znaš hoćeš li baš pravo najebat ako te mazne. Kuliraju me, ni njima se ne pravi belaj, nadam se. Počnem ja te svoje brdske intervale, treći put na povratku, ide pseća delegacija. Formacija kao ptice laste kad krenu na dalek put. Ma, šta ja znam kako idu laste, uglavnom, neka zejebana formacija. Vidi ti stoke pseće, oni su mene mislili presresti gore u brdu, da me rastave na faktore gdje nikoga nema. Bi se najeli, u vražiju mater! Napravim se da ih ne vidim, i polako prođem pored njih. Kad sam zamakla, nabrala sam sigurno lični do stana. Da sam imala HR monitor, pregorio bi 100%.

Hajd, dobro. Ne ide to po zimi. Trčat ću na traci, jebavat ga. Odem u teretanu gdje sam trčala prethodne dvije zime, namjerim se na tempo, nakon sat vremena mi prilazi međed (oprostite snowflekice), kaže, ne možeš koristiti cardio duže od 40 minuta. U teretani trčanje na traci zovu cardio (op. ja). Kako sam bila već završila tempo i radila rastrčavanje, jedva dočekah da ukinem onu traku i demonstrativno napustim prostor. Inače, međed nije hajvan kao konj. On osim što je hajvan, obično je neotesan i priglup, te mu se teško šta da objasniti (op. opet ja).

Sad trčim na drugom mjestu. Gledam kroz prozor i malo se samosažaljevam. Pretoplo je. Ljudi koji hodaju na trakama oko mene bi nešto pričali. Ja ne mogu da pričam, jer jako patim. Mrzim ih. Mrzim i to što kad krenem na posao moram nositi stvari kao da idem na dalek put. Svaki dan. Teglim torbetine, kao da radim na pijaci. Samo još da po firmi krenem tušit gaća i čarapa. Kažu, dodaj 1% nagib za realniji osjećaj. Sjetim se Splita, i kontam, ni 5% ne pomaže, tamo ću da riknem svakako. Kad izađem na minus 20 tako sređena, sve čekam kad će mi se „usta okrenut“. Time mi je nana prijetila veći dio života, zbog moje lijepe navike da „mokre glave“ izlazim napolje. Sve tipične trkačke povrede sam prekucala. Sad samo još ta usta da se okrenu.

Slike s treninga nemam. Ja se ne slikavam po treninzima. Nisu to lijepe slike. Ko bi me vidio kakva sam kad završim sa sobom, ne bi ni dušmanu poželio da trči. Imam samo slike iz kafane. Tu sam dosljedna i držim pravo dobar pejs. Kontinuitet je čudo, kad vam kažem! Vidimo se u Splitu!

 

Vaši komentari