Hajdi u šumi

Nema se tu šta puno mislit. Odeš i trčiš. Ko misli o trailu, ako ima imalo pameti, neće ni otići. Naperila se ja ići na Vučka. JUT neću moći, imam nekih porodičnih obaveza taj vikend, pa hajde da probam kakav bilo trail ove godine, krajnje je vrijeme. Imam tog iskustva u planinarenju dvadeset godina. Imam i nekog trčanja iza sebe. Kombinirati to dvoje, ne bi trebalo biti nemoguće. Normalno da nemam patike za trail. A gdje ću u gojzericama, razvaliću i ovo malo tetiva što mi drže skočni na okupu.

851

Piše: Hanifa Terzić

Te ja odlučim ići u patikama za po cesti. Kasno se sjetila da mislim o tome, nije više bilo šanse da se kupe pape i razgaze do trke.

Note: kupiti pape za trail. Uskoro.

Mislila sam da mi je najveći uspjeh koji mogu očekivati da se ne izgubim, čitava dođem do cilja, i da budem sposobna sutra trčati drugu trku. Više od toga bi bilo neskromno. U veselom raspoloženju kao na lakim drogama (kod mene se to prirodno sintetizira u tijelu, iz slatkiša). Sa drugovima trejlašima, koji su, priznat se mora, bolja raja od većine ovih asfaltnih pojava, meni dobro pravo. Kontam, ovdje je legalno hodat. A isto kontam, nećeš mi hodat dok baš ne rikneš. Trči, kozo brdsko-planinska!

Cirkus živi na startu. Isto MontyPython scena. Gomila na livadi, vjetar puše, onaj se Red bull balon nakrivio i kontam koga će poklopit u startu… Lik nam pokušava nešto objasnit, niko ga ne sluša, svi dobacuju, i svima ono ludo dobro. Meni mnogo paše ova atmosfera, jer sam totalno riješila da ću se zajebavat. Bilo bi neozbiljno biti ozbiljna na prvom trailu, jel.

Nemam ja ništa sa sobom. Neku flašicu soka ponijela, skoro čitavu popila dok smo došli do starta. Smije mi se raja. Isto da sam na plažu krenula. Al ne volim ja puno prnja na sebi, minimalizam Tito. Kontam, 13 km na treningu radim čak i bez vode. Šta može biti toliko gore ovdje, preživjet ću, jebavat ga. Ide znak za start, razbi se gomila po livadi, isto raspuštena djeca. Valjda taj svijet cikne psihom u planini, podjetinje i postane im sve svejedno. Bolan, nije šala ovi što su išli skoro 40 km, ili ovi, gluho bilo, preko 60 km. Valja to napravit. Ali oni izgledaju cool. Na cesti sam viđala raje dosta unezvijerene na startu trke. Ovdje svi regularni. Ne znam, ali nije moguće da se svi drogiraju, da ga jebeš.

Izgleda da to brdo nešto uradi od ljudi. Uglavnom, gotivni su pravo, i baš mi je super bilo s njima. Riješila ja da trčim, do crknuća. Uzbrdo – trčim. Dva dana prije pričam s Mirsom, i kažem, ja ću trčat uzbrdo. Makar ću poskakivati kao da trčim. Kaže Mirso:

– Dobro, važi!

Negdje blizu četvrtog vidim, momčine ispred mene – hodaju. Jest velika uzbrdica, a meni neki đavo ne da, ja se borim. Batalim kad sam njih vidjela. Mislim, hajd da i ja malo prohodam. Ali sve mi muka što sam tako kilava, i čim malo poravni put, ja opet u nekakav jadni trk. U tom jadnom trku izvrćem zglobove, proklizavam u onim cestovnim papama. Kad u travi nagazim na nevidljivi kamen, ligamenti me zabole direkt u malom mozgu, i tako gonim i brojim te kilometre. Mapa je pokazala da je u drugom dijelu staze sve nizbrdo. Vidim da mi pravo super ide ovo uzbrdo, pa kalkuliram da ću završit prije nego što sam mislila. Al se zajebah s tim mišljenjem, malo je reći.

Foto: Mirsad Kličić

Usput me sreću i govore da sam prva cura. Kontam da su se oni nešto zajebali, nemam ja pojma koja sam, samo da mi se kutarisat ovoga, pa da pružim noge. I dalje izvrćem zglobove, u mozgu lajt-šou od bolova kad se to desi, i razmišljam o svojim bolnim tetivama kojima i inače malo treba. Mislim si, sjebaće me ovaj trail za života. Moram li ja baš na svaku budalaštinu nasjesti. Svako malo poletim da padnem. Da je ko snimio, isto scene iz crtanog, usporeni snimak. Potpuno van ravnoteže, nešto mlatim rukama i nogama, i uspijem se dočekati na noge i vratiti u ravnotežu. Lijepo me čudi da ni jednom nisam pala. Čekam tu okrepnu, usput me neki lik stiže i poče nešto pričat. Kažem mu, mojne, ba. Ne volim ti ja pričat kad trčim. Pristojno čeljade, odmakao od mene i nije me više ništa pitao. Tersam na sve što vidim. Ko mi se obrati, bolje mu je da ga je guja ujela.

Ide sad ta najveća nizbrdica. Lišće koje leti pod nogama, patike sa đonom koji ne koči, umorne noge i upaljene ahilove. Kombinacija za slomit vrat. Probala sići hodanjem, odoše mi noge negdje u vražju mater, neće ići. Fino se spustim u sjed, ruke iza sebe, i na sve četiri. Bolje nego slomit nogu. Jebo trail, ako će me koštati gipsa i ležanja. Najsporiji kilometri su mi bili nizbrdice. Toliko o kalkulaciji s početka. Valjda treba znati neku tehniku da se brzo sleti. Ili biti mahnit. Ili da te ništa ne boli, pa možeš. A boli svakoga, nisu ni ostali od željeza. Do mene je, ispitaću ovaj slučaj s nekim stručnim za slijetanje. Poslije ovog fijaska nizbrdo, kad sam vidjela uzbrdicu, obradovah se.

Počeli se redati kilometri poslije desetog, i ja sve čekam kraj. Skapala od žeđi. Napominjem da nemam ništa sa sobom, na okrepnoj popila dva gutljaja. A onu flašicu sa starta, praznu nosim sa sobom sve do finiša. Planinar ne ostavlja flašu iza sebe. Mislim da bi mi ruka otpala prije nego bih bacila to u šumu. Majčin sine, nigdje kraja! Dvanaesti, po osjećaju znam da će ovo potrajati duže nego što sat pokazuje, iako sam u šumi, pa nemam pregled. Markacije su prilično dobre većim dijelom. Na jednoj raskrsnici sam profurala, ali sam se brzo vratila na put. Četrnaesti kilometar, nema kraja, i znam da nije blizu, previsoko sam.

Kontam usput, osim što su me zajebali sa kilometražom, šta je, ba ovo? Trebalo je biti sve nizbrdo. A osim one jedne nizbrdice za slomit vrat, ovo sve neke strmopizdine, samo se penjem svako malo. Već sam jako ljuta zbog svega. Ove me noge bole. Žedna sam pravo. I muka mi, jarane, što ne znam koliko još moram ovako. Srećom, nema nikoga u vidokrugu da me šta pita, nastradao bi nedužan. Počinjem da mrzim kamen, travu, uzbrdo, nizbrdo, sve mrzim cijelim svojim bićem. Da je civilizacija, sad bih sjela i odustala. Ali moram se pješke spustiti, nema taksi ovdje. Trčim fol nešto. Nije meni da sam umorna. Nego mi sve dopizdilo. U prirodi sam, a umjesto da uživam, ja se patim. Gdje je to normalno?

Nigdje žive duše ni naprijed ni nazad. Očekujem da ću čuti ljude, to bi značilo da je finiš tu negdje. Ništa. Al uzbrdo non-stop. Kontam da sam ja luda, ili je neko drugi lud, ali fakat je na onoj mapi bilo da je u drugoj polovini sve nizbrdo. Ne trči mi se, da je malo reći. Izlazim na čistinu, sad znam gdje sam, ali i dalje ne znam gdje je finiš. Markacije nigdje za lijeka. Kontam da ću zajebat nešto, jer ne znam kuda sve moram proći. Nemam ja pojma ni gdje je taj finiš. Dođem do nekih kafanica, pitam narod tamo gdje ću sad. Kontam stati da tražim vode od njih, ali mrsko mi stajat kad sam tako blizu. Usput nailazi nekakav. Trkač. Kaže, hajde još malo. Kad mi neko kaže „još malo“, kunem se životom da bih pucala u njega rafalno, da imam iz čega. Pitam:

– Gdje je finiš?

Kaže, još malo.

– Jebalo te malo, daj mi lokaciju da znam gdje idem i koliko još.

Smije se lik. Meni huja što me zajebava i što priča neprestano. Počnem hodati, to je manje od 500m do kraja, ali mene sad zaboli za sve.

Znači, drugovi, ja hodam ko pitekantrop. Ruke objesila ispred sebe, i vučem se kao posljednji insan na planeti nakon kakve kataklizme. Kaže drugar, hajde, trči, što si usporila.

– Pusti me, jarane. Pičiš mi po živcima.

Opet on nešto…

– Jebote, haveru, jes ti normalan?! Rekla sam da me pustiš, pričaj s nekim drugim, skini mi se. Kontaš?!

Opet lik priča, neviđena situacija!

– Ti si fakat lud. Odjebi, ba, od mene!

Dođem do nekih ljudi, pitam njih gdje je finiš, pošto je ovaj samo šibao nake gluposti. Kažu, u hotelu.

– Jebo ih hotel!

Smiju se.

Pa još uz nake stepenice. Nema čovjek pojma kud goni, markacija uopšte nema, nego nako trčiš bezveze, a oni se zakucali u hotelu. Divotica! Prije finiša mi neke cure daju protein. Ne razumijem ja ovdje ništa. Ko uopšte tako radi? Valjda pustiš ljude zadnjih 100m da trče. Da jebeno trče, ako su u stanju. Kakav protein i klinac i palac 10m od finiša?! Bijesna sam kao divlja mačka. Prvo bih istukla nekoga, pa sve ostalo. Dali mi vode odmah.

Kad sam popila vodu, iznenada sam shvatila da je staza prilično OK, da je organizacija stvarno dobra, i da sam vrlo zadovoljna svime što sam doživjela na ovoj utrci. Vučko tim su divni, susretljivi i ljubazni ljudi, a trejlaše poslije ovoga više ne mogu zajebavat. Veliku muku taj narod prolazi, kad vam kažem. Kakvi god su, nije im se razumit.

I tako sam pobijedila na svom prvom trailu.

Vaši komentari

Banner