Miloš Milanović: Kako sam postao maratonac

Šta da kažem... Povređeno levo stopalo me ipak nije sputalo da kažem, ja to mogu! Ali pre svega bih se zahvalio nekim ljudima koji su uticali na moju odluku da uopšte poželim da trčim u Ljubljani, a zatim i da se sve sprovede u delo.

761

Piše: Miloš Milanović

Dragan Ćela Milić mi je noć uoči Trke legionara u Kostolcu pričao o svim blagodetima Ljubljanskog maratona, ali sam tada rekao, eto mene tamo sledeće godine.

A onda je Nada Živković krenula da me čika jer se ona prijavila i dodala je dovoljno ulja na vatru. A u međuvremenu se pojavila ogromna želja, ali moja finansijska konstrukcija za ovaj mesec je govorila, ne, neće moći. I kada sam skoro odustao od maštanja, Vitaminka Zrnić mi je poslala link u kojem je pisalo da Marko Nikolić poklanja startni paket za maratonsku trku. Kako je Marko svoj broj već prosledio na drugu adresu, tada su se moje nade ugasile. Ali pošto sam ipak rođen pod srećnom zvezdom, sledećeg jutra me je čekala poruka od Marka, kako se i njegov drug Dušan Janković povredio i ako želim, pokloniće mi njegov startni broj. Bez razmišljanja sam rekao DA! A onda su na red došli prevoz i smeštaj.

Muke oko prevoza i smeštaja

Pošto sam sporo odreagovao u timu Zdravko Mišović i prijatelji više nije bilo mesta, i cimanje da se obezbedi prevoz je postalo mučno, a i deo oko smeštaja mi nije išao. Tada su na scenu stupili Danijela Simeunović i Željko Graovac, tako da se pojavilo fantomsko mesto u beogradskom busu.

Ali za smeštaj sam se dooooobro namučio. Želela je navedena ekipa da me prošvercuje u hostelu, ali nisam bio spreman na taj rizik. Pokušao sam preko prijatelja koji žive u Ljubljani, preko couchsurfinga, ali niko nije bio u mogućnosti jer sam se prekasno javio. Pošto mi, biciklisti, moramo da se držimo zajedno, Edvard Detiček se pojavio kao magija i još jednom dokazao da su Slovenci sjajni domaćini.

Pamtiću i sve biciklističke trke, i prvi polumaraton, kao i sve ostale polutke, ali ovo čudo će ostati za sva vremena. Sve se odigralo brzo i spontano, gotovo da nisam razmišljao već sam samo prihvatio ponudu i rešio da poslušam Kosmos.

“Odradi to kao pravi Viking”

Par dana pred trku sam saznao da se u okviru startnog paketa može promeniti trka i da mogu da izaberem da trčim polumaraton. Iskren da budem, kolebao sam se, ali na kraju sam rekao sebi: Ispričao si priču velikom broju ljudi, rekao si da ideš da trčiš maraton, ne budi mlakonja i odradi to kao pravi Viking.

Uglavnom da malo skratim priču. Dva dana pred trku sam jeo kao da hranu nisam video, naročito one silne đakonije u subotu u Expo-u. Plus se moj domaćin Edvard potrudio da imam i supersoničnu pasta žurku pred spavanje, tako da sam, što se ugljenih hidrata tiče, bio punog rezervoara.

Ujutru smo doručkovali musli, spremili se, a onda mi je rečeno da nećemo kolima nego u šetnju, tako da je to malo narušena homeostaza. No dobro, doživeo sam to kao zagrevanje za noge i trening za ruke jer sam imao dva podjednako teška ranca. Po dolasku u hostel, usledilo je brzo presvlačenje, par fotki sa drugarima i na nagovor druga Fiće, odlepršali smo do ŠTARTA, kako bismo zauzeli što bolju startnu poziciju. Pošto smo se šetali celih pola sata ranije, odradili smo fino zagrevanje i rastezanje, pokrenuli karike i nestrpljivo čekali start. Što se kaže ušli smo u pucanj i u prvih nekoliko stotina metara smo se borili da ne poginemo, onakvu reku ljudi treba doživeti.

Odvajanje od polumaratonaca

Dogovor je bio da nam pejs bude 5:00, ali valjda zbog brzih polumaratonaca, ponela nas je energija i dugo smo držali 4:52, kilometri su lagano prolazili, Filip je pričao, i tako mi nije dozvolio da razmišljam o stvarima koje su me mučile, ali sam ipak morao da se borim sa kašljem, više nego sa levim stopalom, koje mi je bilo najveća briga. Na stazi smo upoznali Slovenca, koji je kao i mi želeo da istrči za 3:30, i njemu je kao i meni ovaj maraton bio prvi u karijeri. Posle nekih 15-ak kilometara sam krenuo da zaostajem, ali su mi bili u vidokrugu, a onda je počelo da me boli i desno stopalo, ali sam uspevao da održavam tempo oko 4:52. I sve do razdvajanja sa polumaratoncima sam se osećao više nego dobro. Ali kako smo se razdvojili, tako je mozak krenuo da vodi svoju politiku.

Prvo sam psovao sam sebe, govorio šta mi je sve ovo trebalo, zašto lepo nisam odradio polutku, pokupio medalju i na cilju sačekao ostatak polumaratonske i maratonske družine uz pivo i osmeh. Ali pošto to nisam uradio, počela je borba. Prvo sam na 22. km osetio bol u desnom ramenu. To mi se javlja kada se preforsiram, a imajući u vidu da je to najveći broj kilometara koji sam do tada istrčao u cugu, sve je bilo jasno. Ali koliko god bilo teško, nastavio sam da se borim. I posle dva kilometra, rame se zalečilo.

Naplata bržeg starta

Zatim su me negde na 27. km sustigli pejsmejkeri na 3:30 i tada sam skontao da sam se odlučio za pogrešnu taktiku, ali sam pokušao da ipak nekako održim korak za njima, kako bih na kraju makar dogurao do 3:35. Ali njihovi koraci su bili dugački i lagani, a moji su bivali sve kraći i teži. Jurnjava je trajala ceo kilometar i tada sam odustao. Negde na 29. km su krenuli bolovi u kvadricepsima, ali sam uz razne kombinacije stilova trčanja uspevao da ih učinim što bezbolnijim. A da, u dva navrata sam mogao da skrenem sa staze i popijem malo piva, moja napaćena duša je to žarko želela, ali pošto je odluka bila da jurim vreme ispod 4h, onda sam to stavio po strani i govorio sam sebi, popićeš kada budeš završio trku.

Ako se ne varam, nadvožnjak ili podvožnjak ili šta god, uglavnom za neke je možda bilo brdašce, meni je delovalo kao Pančićev vrh, jedva sam ga izgurao, a onda je došao spust, koji bi biciklista u meni lagano preleteo, ali trkač sa uništenim stopalima nije sa radošću dočekao tu nizbrdicu.

Zahtevna završnica

A onda negde na 34. km, trkač iz Nove Pazove je doživeo takve ovacije da sam se ja kompletno naježio i uz povike Srbija, Srbija, i ja sam dobio dodatnu energiju. Pošto nisam bio u bojama drage nam zemlje, morao sam sam da im zatražim podršku, koju sam i dobio, a pošto sam na začelju kolone naleteo na našu zastavu, pošto sam je izljubio, adrenalin je otišao u beskonačno, tako da sam narednih 500 metara preleteo. Opet brdo, manje nego prethodno, ali mi je svako sledeće sve teže padalo. Negde na 36. km sa smuljio čarape i ona kompresiona čuda, ali tada kao da sam sebi nabacio tegove na noge, ipak sam tako nastavio i gurao do kraja. A na putu ka cilju, kada sam izašao na ravan deo staze, negde na 37. km, mozak je krenuo da urla na noge, da im govori da je ostalo još samo četiri kilometra i tada je krenuo najlepši deo trke. Prvo sam bodrio sebe, urlao, vrištao, smejao se, zatim sam krenuo da bodrim i ostale kolege, ali sam se onda okrenuo i prema publici i slučajnim prolaznicima i zamolio ih da pored šaka, upotrebe i grla i da se to čuje kao da imaju megafone.

Imao sam ličnog navijača

Menjao sam tehnike trčanja na svakih 30 sekundi jer su me kod jedne boleli listovi, a kod druge kvadricepsi. Nastavio sam da urlam, bodrim sebe i druge, zahtevam pomoć od gledalaca i sve je bilo sjajno do poslednja dva kilometra. Zapravo na četiri kilometra od cilja, zahtevao sam jaču podršku od momka na bajsu i od tog trenutka, pa sledeća tri, taj momak me je sve vreme pratio i bodrio, imao sam svog ličnog navijača i gurua.

I sve je bilo OK do 41. km, a onda je krenula agonija, ne znam da li su me više boleli kvadricepsi ili listovi, čak je krenulo da me probada levo plućno krilo i iako sam se bodrio, govoreći sam sebi i navijačima da sam Viking iz Srbije, iako se sa jednog prozora čula pesma Eye of the tiger, iako je Anđela Vještica bila uz mene sve vreme, noge su jedva uspevale da se vuku, a i u glavi mi je bila žurka.

Poslednji kilometar

A onda se i umesto asfalta pojavila glupa kocka i taj poslednji kilometar mi se toliko odužio da sam mislio da ću poslednjih 200 metara da hodam na rukama, poput Ajvara, sina čuvenog Ragnara iz serije Vikinzi. Bodrila me je publika, bodrio sam i ja njih i sebe, u glavi su mi se smenjivali svi voljeni ljudi. Ponavljao sam u sebi da trčim za sebe, za njih, za Kruševac, za Srbiju, ali energije gotovo da nije bilo, jer sam verovatno prerano ušao u finiš. Moj sat je odavno pokazao 42,2 km i mislio sam da sam poludeo jer cilja nije bilo na vidiku, a onda sam čuo huuuk, iza ugla sam uvideo plavi tepih i pošto sam gotovo uvek imao običaj da samo proletim kroz cilj, prvo sam krenuo, ali sam zastao, pa sam stao, bolelo me je uvo za vreme, cilj je tu, kraj je tu, plavi tepih je tu, osetio sam se kao da sam kralj, kao da sam plave krvi i okrenuo sam se prema publici, nadam se da će negde da ispliva taj snimak jer ga ne mogu najbolje opisati, ali doživeo sam fenomenalne ovacije, prekrstio sam se i krenuo da uletim u cilj poput tornada. Mnogi su mi rekli da neću imati snage za to, ali pogrešili su, za to sam iscrpeo snagu iz Ahilovih tetiva. Kada sam prošao kroz cilj, vreme me nije zanimalo, želeo sam tu medalju jer da sam istrčao polutku i da sam dobio onaj medaljončić, verovatno bih se smorio, a i ona majčica mi se sviđa, možda baš ona bude moj motiv da postanem ludi maratonac, maskota, dvorska luda, zabavljač, kralj asfalta.

Ne usuđujte se trčati maraton na ovaj način

Na kraju sam imao i peh, nadula mi se noga, valjda od kompresionih čarapa, pa sam završio u prvoj pomoći, a do tamo su me nosili pripadnici obezbeđenja, kršni momci. Iskren da budem u tom trenutku, iako me je bolela noga, osetio sam se posebno, osetio sam se kao onaj galski poglavica kojeg dvojica najjačih Gala nose kad je trebalo sa nekim da se pregovara. Samo što ja nisam išao na pregovore, nego na oživljavanje.  Doduše kada sam se našao u onom šatoru i kada sam video nekoliko ljudi na infuziji, rekao sam sebi, najedi se lepo, neka ti stave led, pa beži, ne zauzimaj mesto pravim ranjenicima.

Vreme mi je bilo 3:48:38. Dakle, bez treninga dužine od makar 30 km, bolje se ne usuđujte da krećete u borbu sa maratonom ili makar ne jurite vreme ispod 4h. I ako imate i najmanju povredu na nogama, iskulirajte, biće prilika. Ja sam lud čovek, i nisam mazohista, iako to možda tako ponekad izgleda, ali eto, tako su mi se otvorile karte i tako se završilo, a kod nekog od vas bi možda moglo da se završi neželjeno.

Još jednom – pripreme, pravi tajming, dobra taktika, bez žurbe za prvi put, po mogućstvu neki dobar sat, dobro društvo, preporučujem Ljubljanu ako ste u mogućnosti, jer imaju sve: publiku, sjajnu okrepu, masažu na stazi (koju je možda trebalo da iskoristim), muziku, finu stazu, i puno ljudi svuda oko vas.

Dok ovo pišem, u gornjem delu tela je fenomenalan osećaj, dok donji deo tela i dalje boluje i psuje, počev od kvadricepsa, preko kolena, do listova i stopala. Ali kada se sve sabere, nije mi žao, sve bih ponovio, samo za nijansu drugačije. Živi da smo uz vetar u leđa i lake noge!

Banner

Vaši komentari

Banner