MIRZET HALILOVIĆ: Jedan maraton, tri medalje

Piše: Mirzet Halilović

Već sam odavno punoljetan što se tiče broja mojih maratona. Nakupilo se poprilično. Trideset i tri nije mali broj.

Ne mogu u penziju, jer nisam još trčao ispod 3h. Pejs 4:12. Baš taj pejs treba, jer na maratonu se nakupi još 400 do 1.000 metara. U dogovoru s mojim trenerom Elvirom Rakipovićem iz Osijeka odlučujem se na novi maraton. Biće to zvanični 34. maraton. Valencia 07. 12. 2025. Trčao sam ja 2024. navedeni maraton, ali sam bio povrijeđen i jedva ga završio za 3:17. Ima još 6 mjeseci do starta. Treneru kažem da neću ići po trkama, jer gubim fokus sa plana. Samo ću trčati jedan polumaraton na kraju priprema, da mi to bude kao kontrola. Oko 01. 06. 2025. počinjem sa pripremama. Realizacija plana bila je uspješna 99%. Najteži treninzi su mi bili 5 x 5 km pejs 4:10, između petica je 1 km trčanja na 4:30. Bude na tom treningu 29 km u pejsu 4:12 (trčim ja petice po 4:08, pa je ukupni pejs puno bolji). Da bih dobio brzinu, trčao sam uzbrdice. Uspon je oko 10–15%. To je trajalo 2 mjeseca, svaki utorak. Zadnji trening na uzbrdicama bio je 11 x 200 m, pejs od trke na 5 km, pauza jogging 200 m do ponovnog starta. Taj trening je toliko zahtjevan da je po težini žešći od maratona. Ovaj trening, kao i ostali, nadograđivao se postepeno. Na prvom je bilo samo 4 komada. Osim navedenog, četvrtkom su bili isto jaki treninzi: 4.0/5.0 x 8 (16 km), zatim 10 x 800 m po 2:50 tj. 150 sek, pauza 3 min, pa 8 x 1 km po 3:35, pauza 3 min, te 1.600/400 x 8 (4.0/5.0). Znači trčim 1.600 m pejsom 4:00, onda nastavim trčati još 400 m pejsom 5:00. Na takav način, bez stajanja, trčim 16 km.

Vikendi su bili određeni za dužine. Njih sam trčao na specifičan način. Npr. zadnji je bio: 25 km po 5:00, onda 20 km po 4:40. Ukupno 45 km. Ovi treninzi kreću 20 + 3 pa se grade. Pejs je uvijek isti, samo što ga Valter uvijek doda: prvi dio 4:57, onda završni jači dio pejsom 4:35. Na Tuzlanskom maratonu, kontrola na 21 km. Treba trčati ispod 1:25. Sedam dana prije navedenog polumaratona u Tuzli sam imao dužinski trening. Trener napisao 42 km na opisani način. Ja sam tada trčao 50 km u komadu, prolaz na maratonu 3:20 (nisam smio brže). Na kontrolni polumaraton sam došao sa teškim nogama. Jedva sam ga trčao za 1:26 i nešto sekundi. Znam da je to loše i da se čak i s 1:24 teško može trčati maraton ispod 3 sata. Smatrao sam da su teške noge razlog lošeg rezultata u Tuzli.

10 dana prije starta Valencia maratona jako bitan trening – kontrola na 10 km. Taj dan pada sitni snijeg. Hladno je, s vjetrom. Temperatura idealna, oko 3 stepena. Svi treninzi su mi na hladnoći, a maraton u Valenciji će biti možda na preko 20 stepeni. Prijatelji Ćipa i Adi su tu. Oni trče sa mnom moju drugu peticu. Trening je na biciklističkoj stazi dužine 2 km. Jedan dio ima i manju uzbrdicu. Ostalo je super. Kraj treninga: 10 km 38:45, pejs 3:52. Nije loše, ali opet – ova desetka nije dobra. Treba da bude minimum 38 min. Mišljenja sam da mi je 5 punih okreta uzelo makar 20 sekundi. Bilo kako bilo, opet je to loš rezultat. U ovim pripremama imao sam baš puno dužina. Preko 20 komada. Sve treninge na kojima trčim preko 25 km ja računam kao dužinske. Pred kraj ovih priprema odlučujem se da u dane srijeda i subota nikako ne trčim. Godinama sam trčao svaki dan. Puno radim, non-stop na nogama, pa će mi ovo dobro doći za odmor. No, međutim, kod mene nema odmora. Baš paralelno s ovim pripremama radim građevinske poslove, proširenje kuhinje u porodičnoj kući. Posla kao u priči. Malo sam kome pričao za jednu specifičnu povredu. Baš poslije ovog treninga 10 km udario me čovjek daskom u glavu – kad me nije ubio. Nešto smo radili. Dao sam mu da pričuva hrastovu dasku debljine 5 cm. Teška je preko 30 kg. U jednom momentu ta daska mu je ispala i pravo u moju glavu. Na dasci je bilo nekoliko šarafa dužine oko 10 cm. Udar je bio toliko jak da me zamalo nije oborio s nogu. Imao sam ogromnu sreću da mi se jedan od šarafa nije zabio u glavu. Tanka kapa je malo ublažila udarac. Cijeli dan je nisam smio skinuti. Kažem sebi: “Puče glava, ode pejs”. Da nije čudo, samo sam zadobio ogromnu čvorugu. Kaže supruga: “Idi doktoru, snimaj, da nisi dobio potres mozga”.

Da mi je palo na nogu, odmah bih išao snimati, jer mi treba zdrava noga za maraton. Sreća pa je udarac bio u glavu. Još da se šaraf zabio – bilo bi fatalno. Bio bih jedan od rijetkih Bosanaca kome ne fali daska u glavi. Ima čovjek i višak. Zadnjih 10 dana pred trku slabije se trenira. Radnu obavezu ne brojim. Supruga samo tovari obaveze. Bliži se dan kada ću krenuti. Drug iz Sarajeva, Demir Hadžimuratović, već je u Valenciji. Javlja mi on: “Valtere, policija je zatvorila hostel koji smo rezervisali preko Booking.com”. Zadnjih 10 godina sve te administrativne poslove za mene obavlja gospodin iz Tuzle, bivši maratonac Senad Kasumović zv. Senchin. On sve rješava, od avio karata, prijava na trke, do smještaja. Čovjek je supermen. Moje je samo da trčim. Sve je puno u Valenciji, trka je za 2 dana. Čarobnjak Senchin pronalazi drugi smještaj, po ukupnoj cijeni 230 eura za 5 noćenja. To je hostel, soba u kojoj nas ima 12 – kreveti na sprat. Avio karte su rezervisane davno. Desetak dana pred polazak Turkish Airlines mi je odgodio povratni let. Bio sam primoran rezervisati drugi let sa 14 sati čekanja u tranzitu. Nema veze, samo da mi je krenuti. Volio sam otići ranije, ali građevinski poslovi su me usporili. Sin Malik me vozi u Sarajevo 04. 12. Tek krenuli, zove supruga: “Vraćajte se, miš nam je ušao u kuhinju”. Vratimo se, tražimo ga – nema ga. Iznesemo mašinu za suđe vani jer se tu jedino mogao sakriti.

Juni: 327 km / 34 trčanja
Juli: 351 km / 33 trčanja
Avgust: 333 km / 32 trčanja
Septembar: 369 km / 30 trčanja
Oktobar: 396 km / 30 trčanja
Novembar: 334 km / 22 trčanja
Novembarski prosjek po trčanju: 15,185 km
Šest mjeseci priprema (juni–novembar):
Ukupno pretrčano: 2.100 km
Broj trčanja: 181
Prosjek: 2.100 : 181 = 11,602 km po trčanju, tj. treningu
Nikada nisam dva puta trčao u jednom danu.
Od 29.10.2025. uveo sam odmor srijedom i subotom. Do tada sam i u te dane trčao lagani futing od 6 km. Sada je bolje — više svježine.

Petak je. Sve protiče po planu. U društvu sam s trkačima. Prilikom ukrcavanja na let nije mi bilo dozvoljeno da uđem u avion iako imam urednu kartu – nisu mi označili broj sjedišta. Prodali su više karata nego što avion ima mjesta. Čekam dok se avion popuni, možda upadnem. Već mislim da neću trčati maraton. Još 4 trkača iz Libanona imaju isti problem. Momak iz aviokompanije izlazi i kaže: avion je pun. Pitam ga mogu li stojati – kasnit ću na maraton. Oni nude dvije opcije: let za Madrid pa voz za Valenciju ili da ostanemo, dobijemo 400 eura odštete, smjeste nas u hotel s 5 zvjezdica i sutra nas ponovo dovezu. Drugu opciju nismo mogli odbiti. Izaći iz tranzitne zone jedva uspjeli. Ostajemo na aerodromu još 4 sata.

Još 20 dana do trke. Treninzi idu jako. Osjeća se malo umor u nogama, ali to je trening. Nije meni teško trenirati. Nešto mi se dogodilo što je umalo poremetilo odlazak na maraton: majka mi je bolesna. Vozim je u hitnu dva puta u toku noći. Imala je žuč operisanu, ostali kamenčići sad stvaraju probleme. Ostavili je u bolnici. Nakon zahvata ostala je još. Prošlo 10 dana, ona još ne izlazi. Ja treninge ne prekidam. Nekad poranim, da odradim dužinu prije nego svi ustanu. U ovim dužinama najviše su mi pomogli drugovi Suljo, Muamer i Juka. Na jedan trening 35 km došao je trkač iz Gračanice, Mahir Šabić. Start u 05:00. Možete zamisliti u koliko je ustao. Moj dan pun obaveza. Mati i dalje u bolnici, pa i to razlog što nisam otišao ranije u Valenciju da se aklimatizujem. Bliži se polazak. Razmišljam da odgodim trku. Koji peh – 6 mjeseci priprema i da ne odem. Sreća prati Valtera. Mati izlazi iz bolnice pred moj polazak. Dobro je, oporavak kod kuće, sestra i braća će se brinuti. Ja se fokusiram na trku. Pripreme završene. Sreća da je sve prošlo bez povrede, osim jedne koju sam zaliječio “pejsom”. Tokom jednog intervalnog treninga u 05:00, u mraku, nezgodno stao na ivičnjak, izvrnuo skočni zglob. Čuo sam pucanje. Bio sam na pola treninga. Morao sam stati. Gotovo – ode sve. Odlučim nastaviti još jače. Povreda je bila svježa pa nije boljelo kao kasnije. Završim trening. Zglob naduo kao krofna. Danima jedva obuvam patiku. Trening se ne prekida. Oteklina trajala 2 mjeseca.

Na aerodromu ostajemo još 4 sata, procedure, papiri, pa ganjanje novca. Sreća – Libanonci znaju šta rade. Sve završavamo, novac odmah prebačen. Krećemo minibusom u grad, 2 sata vožnje. Hotel sa 5 zvjezdica. Vrhunski smještaj. Kraljevska večera. Treba puniti ugljikohidrate – maraton je prekosutra. Ujutro jak doručak. U 11:00 krećemo na aerodrom. Let 15:10. Kasnim na Expo, startni broj ne mogu podići. U mailu postoji opcija da ovlastiš nekoga – to mi završava drug Aldo iz Sarajeva. U Valenciju slijećemo oko 17:00. Taxi, grad, smještaj, drugi taxi po startni paket. Sve završavam. Već 22:00. Treba leći. Ujutro trka. Nikad nisam ovako kasno došao.

Nedjelja 07. 12. 2025. Dan trke. Evo Valtera ponovo u prelijepom gradu. Spreman prilično, ali znam 99% da nije trenutak za ispod 3 sata. Maraton je takav – nikad ne znaš šta te čeka. Bezbroj stvari mora se posložiti: WC, temperatura, suplementacija, oprema, tempo. Temperatura preko 16 stepeni meni smeta, preko 20 umirem. Kao primjer – gledao sam trkača iz Kenije koji je pao u drugom dijelu. Prejako krenuo, prvi polumaraton 1:25, a onda propao. Temperatura na startu odlična, oko 14 stepeni. Na kraju preko 24. Startam iz orange bloka (3:00–3:10). Ima nas preko hiljadu. Start 08:35. Puno elite danas – jure svjetski rekord, nagrada 1 milion eura. Staza ravna, dosta zavoja, ali brza. Čast biti dio priče. Preko 30 hiljada trkača. Gužva ogromna. Plava linija postoji, ali je nemoguće držati je. Trener mi napisao vremena koja znam napamet. Prve kilometre prolazim oko 4:17, onda 4:15. Gelove pijem svakih 6 km. Pripremio sam tečnu okrepu, BCAA i 8 gelova. Jedan prije trke planiran, ali dok sam se zagrijavao izgubio sam 3 komada – novi pojas loš. Trčim u gužvi, divim se svima. Puno žena trči izuzetno jako. Prvih 5 km 21:35, drugih 21:22. Na 10 km 42:57 (trener 42:45). Ne kasnim sigurno, ne smijem brže, jer kod mene je na satu 10.150 metara. Pijem gel na 6 km, čekam 12. Neman još puno. Samo još 32 k. Često me pitaju: “O čemu razmišljaš dok trčiš maraton”? Trenutno razmišljam samo o jedanaestom kilometru. Nakon njega razmišljam o dvanaestom i tako do kraja. Jako je demotivirajuće razmišljati koliko mi je još ostalo do kraja.

Naredna 5k 21:20. Dobro je, još nije ugrijalo. Vrijeme oko 16 stepeni. Na 15 km 1:04:27 (plan 1:04:00). Sličan prolaz sam imao na Chicago maratonu. Derem dalje, noge teške. Ne predajem se. Treća petica 21:30. Na 20 km 1:25:47 (plan 1:25:05). Znači, završio sam 25 km. Do kraja imam preko 17 km, ali ovaj dio od 25. do 35. km je uvijek jaka borba sa samim sobom. U tih prvih 25 km, na maratonskoj trci, tijelo se baš puno potroši. U tom momentu dešava se svašta. Mozak vam ponekad pošalje poruku: “Stani, budalo, zbog čega sve ovo?” Treba to sve prebroditi. Svi koji kažu da ne boli – lažu vas, a i sebe. U maratonu je glavna fora ko može više trpjeti taj bol. Poznatog legendarnog maratonca Emila Zátopeka, zvanog Češka lokomotiva, pitali su: “Zbog čega su ti takve grimase na licu dok trčiš maraton?” “Maraton nije ples”, odgovorio je kralj pejsa.

Trčim dalje i čekam jako bitan prolaz na 30 km. Na gotovo svakom maratonu napamet sam znao vrijeme na ovoj distanci. To je jako bitno, jer ako ovdje kasniš, onda si u belaju. Malo je vremena da se nadoknadi do kraja. Za rezultat ispod 3 sata treba biti na 30 km ispod 2:07:00. Najbolje je ako možemo i ispod 2:04, jer nam to daje sigurnost za dobar plasman. Ove prolaze moramo ganjati tako da nam ostane snage za dalje – znači, ne po svaku cijenu. Za one koji ganjaju maratonski rezultat ispod 3 sata: nemojte trčati 30 km za 2:03:00 i tu potrošiti svu snagu samo da biste imali dobar prolaz. Snagu treba čuvati jer imamo još dobrih 12,5 kilometara.

Šestu peticu sam prošao za 23:02. To je do sada najlošija. Osjećam da gubim snagu. Ne smijem baš da idem maksimalno da ne bih “riknuo”. Na 30 km sam bio za 2:10:47. Po trenerovom planu kasnio sam oko 3 minute i tu već vidim da neću moći ići ispod 3 sata. Već sunce dobro grije. Odlučujem da do 35 km dam još više snage. Naredna 5 km bila je 23:38 – baš loše. Na 35 km bio sam na 2:34:25. Nema veze, idem završiti ovu trku. Planiram od 37 km probati pojačati.

Konačno sam na tom, za mene važnom, 37. kilometru. Ovaj dio do kraja je najzahtjevniji. Maratonska trka ima osam petica plus 2.195 metara. Ta zadnja petica je ubitačna. Sva se snaga potrošila dok smo došli do 37 km. Sada treba biti trijezan i ne pasti. Puno trkača je skroz stalo. Velika većina je dobro usporila svoj tempo, teturaju se ka cilju s mislima: “Samo da završim.” Po mojoj procjeni trenutno je ugrijalo preko 23 stepena. Smeta mi trčati po toploti, ali kome se žaliti – sam sam ovo odabrao. Najbrži i oni kojima toplo vrijeme ne smeta su otišli.

Ja odlučujem da do kraja trke ubrzam, da probam izvući što bolji rezultat. Znam da nije ispod 3 sata, ali da bar ne bude puno lošije. Moj cilj je da pretičem makar po 10 trkača u svakom narednom kilometru. Ima ih baš puno koji se mogu prestići, nikom nije do njegovog imena. 38 km trčim za 4:17. Kako idem ka cilju, ulica se dobro sužava i baš je gužva na stazi. Hitna već interveniše. Valter dere dalje. 39 km – 4:25. 40 km – 4:32. Zadnja 5k je 22:46. 41 km – 4:19. 42 km – 4:36. Moj sat je tada pokazao da sam 42 km prešao za 3:03:28.

Kada gledamo po stručnoj trkačkoj literaturi, treba mi do cilja još 195 metara. No, rekao sam ranije da se uvijek nabere puno više metara, minimum par stotina. Kod mene je na kraju bilo tačno 42.860 m – zamalo punih 43 km. Po službenom rezultatu bilo je to 3:07:15. Dobio sam upalu kvadricepsa, ali za razliku od prošle godine, kada sam istrčao ovaj maraton, ovo je znatno manja upala mišića.

Malo statistike: ukupno je bilo 30.669 finišera. Moja pozicija u generalnom poretku bila je 7.017. U mojoj starosnoj kategoriji M55 bilo je 1.435 finišera, a ja sam bio na 134. mjestu. Nije loše, zar ne? Koja svjetska elita dolazi na ovu trku pokazuje činjenica da je u mojoj kategoriji pobijedio trkač s rezultatom 2:32:10. Da mi je samo tog pobjednika pitati je li on lovio miša prije trke i je li prije 10 dana razgrtao snijeg na atletskoj stazi da uradi intervalni trening, kao ja. Kakve dobre uslove ovdje imaju ljudi koji se bave sportom. Ne čudi me činjenica što je oko mene na trci bila gomila mladih i starih osoba koji baš žestoko dobro trče.

Na ovom maratonu bilo je šest trkača iz BiH. Super vrijeme ostvario je naš Demir Hadžimuratović iz Sarajeva. Trčao je 2:53 i tim rezultatom popravio svoj lični rekord za više od 10 minuta. Prije i poslije trke javio mi se veliki broj prijatelja iz regije. Svi oni prate moje sportske aktivnosti, od treninga do trka. Dosta njih je preko aplikacije pratilo moje prolaze na ovom maratonu. Puno hvala svima na vašoj podršci, puno mi znači.

Jedna trka – tri medalje. To može samo Valter. Doček u Sarajevu. Moja supruga me posebno obradovala kada me je dočekala na aerodromu Sarajevo. Papir s natpisom Walter.com i uručenje još dvije medalje: gurabija od pekmeza, jabuke Ramićke te proha od domaćeg kukuruznog brašna. Zna ona da su to dva moja omiljena jela. Gorivo za dalje.

Veoma bitna činjenica za moju rekreativnu sportsku karijeru jeste to da mi ljudi svaki dan sve više i više pomažu na raznorazne načine. Petnaestak dana prije odlaska u Valenciju javio mi se čovjek po imenu Mirhet, vlasnik firme Consulting Service sa sjedištem u Švicarskoj, te mi uplatio značajna finansijska sredstva kao znak podrške. Osim njega, moj prijatelj, ranije spomenuti Senchin, vlasnik firme “SVED” iz Tuzle, takođe mi je uplatio znatna novčana sredstva. Prijatelj Adi Bojadžija iz Živinica, s kojim često treniram, takođe me je pogurao određenim novčanim iznosom. Tu je i vlasnik firme M Bike Shop, Mirsad Jusić, koji mi je tokom priprema donirao super patike. Toliko su dobre da ih nosim gotovo 24 sata.

Svi nabrojani gospodini su se sami javili i ponudili pomoć da budu sponzori, odnosno donatori, svako na svoj način. Valter ni od koga nije tražio novac, niti bilo šta drugo. Ja treniram non-stop i pokušavam svoje rezultate dići na još veći nivo. Ljudi to primijete pa me od srca nagrade i počaste, bez obaveza. Moja putovanja vani nisu skupa. Na hranu se najviše može potrošiti, ali ja nosim prohu sa sobom, kao nekada što se nosilo. To mi je glavno. Jedem konzervu ribe. Spavam u hostelima sa još 12 ljudi – što jeftinije, to bolje. Ne tražim luksuz.

Prilikom boravaka na maratonima u Americi spavao sam kod naših ljudi, o tome sam ranije pisao na MT-u. Često znam reći: “Mene je lako održavati, kao Golfa dvojku.” Avio-karte i troškovi za kvalitetne patike mi odnose puno više novca. Zbog svih vas, znanih i neznanih, Valter će i dalje trčati – kako u BiH, u susjedstvu, Srbiji i Hrvatskoj (bivšoj Yugi), tako i na daljim destinacijama. Bitna je pozitiva, druženje s ljudima i da se što duže traje.

Možda mogu poslužiti nekima od vas da se počnu baviti sportom ili da još nadograde svoju fizičku spremu. Naravno, s ponosom nosim zastavu Bosne i Hercegovine. Tokom priprema za ovaj maraton trčao sam puno trka da ispoštujem njihove organizatore. Žao mi je što na njima nisam smio trčati maksimalno jako. Trenažni proces mi je malo poremetilo učešće na Balkanskom prvenstvu za veterane, koje se održalo u Varaždinu u septembru 2025. Ljudi zovu na te trke, prisutan sam ranijih godina, pa ja odem. Primjer je Sarajevski polumaraton u septembru – taj dan sam trčao 36 km, 15 km prije starta trke, a onda nastavio i startao polumaraton. Vuk sit, ovce na broju.

Jedna zanimljivost nakon ovog zadnjeg maratona u Valenciji. Javila mi se moja prijateljica, sportašica Sanela Breljaković iz Tuzle. Kaže mi: “Dragi Valtere, pratila sam tvoju trku, kao i mnogi drugi, ali nisam smjela navijati da trčiš ispod 3h.” Dalje navodi: “Bojim se da, ako to ostvariš i ispuniš životni cilj, da bismo te mogli izgubiti. Možda bi prestao trčati.”

Zanimljiva razmišljanja. To što ona trči trke na distanci od 100 milja ili 160 km, niko nas ne pita da li mi nju možemo izgubiti.

Planovi za dalje su sljedeći: totalni odmor od trčanja sedam dana nakon ove trke. Nakon toga, sedam dana laganog trčanja. Onda počinju pripreme za moj 35. maraton, koji ću trčati u Splitu 15. 02. 2026. godine. Biće to moj peti maraton u gradu pod Marjanom.

Svi znamo da je kod nas teže trčati zimi nego biti deminer. Veoma nezgodan period za maratonske pripreme. Ja se rukovodim onom izrekom: ne pobjeđuje na trci onaj koji je bolji, nego onaj koji može više da trpi. Stručnjaci iz svijeta trčanja nisu bez razloga rekli da je maraton najteža atletska disciplina. Treba uzeti minimum četiri do šest mjeseci i fokusirati se na maratonski plan.

Do novih pobjeda, budite mi živi i zdravi.

Vaši komentari