TRČANJE: Bezbjednosna upozorenja i preporuke za tvrdoglave (mazohiste) 1

Nakon mnogo pokušaja da trčim bolje, i mnogo epskih promašaja u načinima i taktici, mogu reći da počinjem da učim. Bilo je tu mnogo rada, uglavnom kampanjskog. I mnogo patnje, koju osoba sklona učenju na vlastitoj koži mora proći.

0
4089

Piše: Hanifa Terzić

U ovom sad već prilično dugom nizu godina samoanalize, samokritike, i svega sa prefiksom „samo“ što mi nanosi duševnu bol, često se zapitam „uči li noćas neko u ovom gradu japanski“.

Zapitam se, u onim rijetkim danima kad mi je začudo sve potaman, i kad stvari idu onako kako želim. Ovdje bih o trčanju

Onda kad stvari nekako idu, ne znam ja uživati u trenutku. Jok. Baš tad krenem u analize i prisjećanje kako stvari nisu išle, i oživljavanje bola. Skoro sam sigurna da noćas neko u ovom gradu uči, baš na teži način, kao što sam učila ja. Uči kroz stradanje, koje kod mene nije završilo, samo se sad lakše podnosi.

Podijeliti ću s vama neke (nadam se) naučene lekcije. U nadi da će makar jedna od tih stvari nekoga poštediti patnje koju sam ja morala proći na sopstvenim nogama.

# Početnički zanos i akumuliranje umora

Svi smo to prošli, i vjerovatno je neizbježno. Istrčiš prvu utrku, bude sjajno. Čim dođeš kući baciš se na istraživanje trkačkih dešavanja, i slučajno se prijaviš na još tri. Počneš da treniraš. Jako. Svaki dan. Ako preskočiš jedan dan, on nema smisla, i uzalud je protraćen dan života. Broj kilometara postaje mjera za sreću ovozemaljsku, i ti ih želiš još više. Ide ti jako dobro, sedmicu, dvije, tri… Dok se okreneš, napravio si povećanje sedmične kilometraže za 150%, i preponosan si na sebe, euforičan toliko da iritiraš okolinu, a tebi je dobro. Ustvari, nikad ti nije bilo bolje, i ne sjećaš se da te je bilo šta u životu tako ponijelo. Osim možda zaljubljenosti iz osnovne škole.

Ne možeš zamisliti da sad bilo šta loše može da se desi. Al’ ne lezi vraže… Nisu ovi budale što pričaju o sedmičnom povećanju kilometraže za 10%. Znam, ti misliš da si poseban, i da ti možeš.

NE MOŽEŠ. Umor se, druže moj, akumulira. Dan po dan, sedmicu po sedmicu. Nakon nekog broja takvih sedmica, tijelu bude dosta. Motivacija je i dalje tu, a noge neće da idu. Inače smo mi ljudi spori u glavi kad se zaljubimo. Dok ti skapiraš da je ona iz osnovne razmažena mala vještica, već ti je slomila srce. Trčanje će ti slomiti srce. Ako budeš dovoljno uporan, prerast će u neki patološki oblik ljubavi. Ljutićeš se na sebe, na svoje tijelo, ubijaće te savjest, jer će sad biti puno češći dani bez trčanja. Krivit ćeš sebe da nisi dovoljno posvećen, da si lijen, da… Ništa od toga nije istina. Istina je da si umoran. Ako uspiješ izbjeći to divljanje na početku, tvoj trkački život će imati više sunčanih dana.

# Negiranje povrede

Dakle, kad si već počeo da osjećaš normalan ljudski umor, počinješ da se nerviraš. Ne priznaješ da su stvari baš takve, i ponekad, ili često, ideš trčati i onda kad ti se baš nimalo ne trči. Ne uživaš. Radiš to da bi umirio kritičara koji te progoni ako ostaneš odmarati, kao kakav slabić. Na jednom od takvih trkova, počinje da te boli. Peta, koljeno, kuk, mišić… Nešto će već zaboliti. Ništa to. Sljedeći put opet boli, malo jače. Treći put boli i poslije treninga, otiče, ne možeš se više praviti lud. Obratiš se za savjet iskusnijem kolegi. On kaže “prestani trčati, idi doktoru, odmor, pauza…”. Ne sviđa ti se to ništa, pa odlučiš da se pretvaraš da povreda ne postoji. Kad te kolega pita kako je noga, odgovoriš, bolje je, mogu. Lažeš, ovisniče! On zna da lažeš, ali zna da nema načina da te spriječi, kad si već budala. Tako je meni Dejvid rekao:

 – Nisi jedina, SVI misle “meni se to ne može desiti”.

Ni to mi nije bilo dosta, trčala sam do časa kad sam se morala spremiti u bolnicu. Do tog časa sam glumila jebenog Spartanca, i bila ponosna na sebe što mogu da podnesem toliko boli. Kad dođe taj čas da moraš stati, nema više negiranja. Ti jednostavno više ne možeš da izvedeš kretnju trčanja, i ostaje ti da ležiš na kauču, gledaš Star Trek Voyager osamnaesti put, i pomalo razmišljaš o svojoj nesreći. Lažem. Razmišljaš o tome kako ćeš za dan – dva biti bolje, i još uvijek se nadaš da ćeš trčati taj maraton koji je za pet sedmica. Treći dan ko malo bolje hodaš, znači, treba probati neki trening. Odeš, boli te u startu, pojačava se usput, a naveče si opet otečen, i gori nego što si bio prvi put. Očajanje. Istraživanje koje zadnja dva mjeseca provodiš na netu učinilo te ekspertom, ali još uvijek misliš da tebi ne treba toliko vremena. Sad posjećuješ i forume, tražiš nekoga ko je istu stvar izliječio za 3,5 minute uz pomoć domaćeg melema babe Dobrile koja živi iza sedam gora. Dođeš do tog melema, i konstatuješ da ne radi ništa. Odustaješ od maratona tri sedmice prije, i miriš se s mirovanjem – koliko god da je potrebno. Depresivan si, razmišljaš o tome kako možda više nikad nećeš trčati, i pokušavaš da nađeš razlog da nastaviš svoj tužni život, i ublažiš patnju slomljenog srca.

Tek tad počinješ da se oporavljaš. Da si to napravio prije dva mjeseca, kad je prvi put zabolilo, do sad bi trčao ponovo.

# Zagrijavanje

Od onih sam što kasne. Stalno. Preračunam minutažu koja mi je potreba da izvedem trening, isplaniram dan, dogovorim se nešto odmah poslije treninga, i onda zakasnim sa startom. Trening su, recimo, intervali. Kaže trener, zagrijavanje 20min. A ja startala 20min kasnije. Skraćujem zagrijavanje na 4 minute, odradim intervale, i bez rastrčavanja jurim da se spremam za sljedeći dogovor. Počinjem trening pod stresom zbog manjka vremena, uradim samo onaj „bitni“ dio, i smatram da sam svoje završila. Jesam, skoro završila s trčanjem zauvijek – zbog toga. Zagrijavanje je bitno. Više nego što misliš.

# Rastrčavanje

Ovo sam tek nedavno skontala. Regularno sam preskakala rastrčavanje. Završim tempo, umrem, i baš mi se ne da ići još nekakve lagane kilometre poslije toga. Nemam ništa od tih laganih kilometara, jel?

Pa, i nije baš. Same i Boki mi neki dan objasnili, a naučila sam da vjerujem iskusnijim kolegama. Valjda sam naučila. Realno, nemam ništa od tih sporih kilometara. Forma mi neće biti ništa bolja od toga. Ali… Noge će sutra biti mnoooogo lakše, ako napravim bar 10 minuta lagano poslije svega. Provjereno. Ne bih više ni slučajno preskočila, kad sam uvidjela da ona ukočenost nakon teškog treninga bude bar upola manja nakon rastrčavanja.

(nastavlja se…)

Vaši komentari