Razgovarao: Ersan Bijedić
Njen dosadašnji lični rekord je bio 3:19:48 (Berlin 2015.).
Svoj 14. maraton je istrčala u negativnom splitu, prvi dio za 1:30:21, a drugi za 1:28:59. Ujedno je to i ukupno 15. najbolje vrijeme u istoriji među maratonkama iz Srbije. Pohlod se ranije bavila gimnastikom, trči od 2010. godine, dok je u ozbiljnijem treningu od 2014. Ako završi London maraton 2019. godine, postat će prva žena iz Srbije sa istrčanih šest velikih maratona.
- Kako to odjednom 2:59 sa 3:19?
– Svakako da nije odjednom. Prethodno je bilo potrebno da pretrpim poraz više puta. Pravila sam greške, a nisam imala ni sreće, jednostavno mi kockice nisu bile poklopljene. Počela sam da trčim 2010 godine. Nešto ozbiljnije tek od 2014., kada sam i istrčala svoj prvi maraton u vremenu 3:36, bez ikakve pripreme. Prve pripreme za maraton sam imala 2015. godine, nakon višemesečne povrede pokosnica i sa priličnim viškom kila. Ipak, za 3 meseca sam se uspela spremiti za moj treći maraton, i istrčala ga po planu za 3:19, u Berlinu. Nakon toga jednostavno mi nije išlo. Jedino još što sam uspela nakon toga je da istrčim polumaraton za 1:29, i tu je bio kraj, tu sam dotakla granicu. Koliko god sam se trudila, negde je kočilo. Nisam imala uspeha na narednim maratonima. Ipak, nisam mogla da odustanem. Takva sam. Znala sam da će kad tad doći moje vreme. Verovala sam. Nastavljala sam da treniram. U glavi mi je bio samo finiš, ciljna kapija, i sat koji pokazuje par sekundi ispod 3 sata… Sanjala sam te trenutke. Sticajem okolnosti, početkom 2018. godine otkrila sam da moji neuspesi imaju veze sa manjkom gvožđa i praznim depoima gvožđa u organizmu. Kada sam počela sa terapijom, treninzi su postajali sve lakši. To više nije bilo trčanje na silu, baš naprotiv. Tada sam shvatila da je tu bio ključ, i da sada za mene nema granica. Samo da me posluži zdravlje i da ne bude povreda. Potrebno je i malo sreće, sve ostalo već imam. Imam i sjajnog trenera, Velimira Bojovića (maraton 2:24) koji osim što je sjajan trkač, takođe je i divan čovek i prijatelj, pun razumevanja, koji me je usmerio i bez kojeg ne bih bila tu gde sam sada. Zajedno smo došli do tih 2:59, i zajedno idemo dalje.
- Koliko kilometara si prešla u dva i pol mjeseca priprema za Berlin?
– Oko 1500km, od toga oko 800km na Kopaoniku. Radila sam dva treninga dnevno. Moja prosečna mesečna kilometraža je pre priprema za ovaj maraton bila oko 300km. Pre početka priprema za maraton imali smo period od dva meseca samo brzinskih treninga, nakon čega sam, pre Kopaonika, istrčala 5km za 19:26, a već nakon završenih priprema za maraton tj. nakon Kopanika, vreme na istoj distanci sam spustila na čak 18:25.
- Kako si podnijela ovakav skok u kilometraži?
– Skok u kilometraži, nisam ni osetila. Što više trčim – bolje se osećam. Sve što me je mučilo pre Kopaonika, tipa bol u želucu, i neke druge sitne trkačke boljke, sve je prestalo s kilometražom.
- Šta je bilo ključno u tom rezultatskom pomaku od 20 minuta?
– Moja volja i upornost pre svega. Trčanje na osećaj. Jasno definisan cilj. A možda i pogrešno usmerena jedna od emocija…
- Kad možemo očekivati polumaraton ispod 1:25?
– Čim se potpuno odmorim od maratona. Upravo je to sledeći korak.
- Putovanje i trčanje – djeluje kao idealan hobi/posao?
– Za mene – posao iz snova. Završila sam Menadžment turizma i ugostiteljstva, oduvek sam i želela da se bavim turizmom. Sa Active Traveling-om i trčanjem zajedno, moj život je dobio veći smisao. Sve je u vezi trčanja, od jutra do mraka. Ali s obzirom da trenutno veći deo posla obavljam sama, vrlo je naporno. Planiram da uskoro nešto menjam po tom pitanju, što će mi ostaviti više prostora za trening i dalje sportske planove.
- Najljepši grad u koji te odvelo trčanje i razlozi?
– Definitivno Njujork. Uvek mu se rado vraćam. Svake godine sam tamo za vreme Njujorškog maratona, pre svega poslovno. Ne postoji drugo mesto na svetu gde bih radije bila početkom novembra. Tamo sam istrčala svoj drugi maraton u životu. Te momente nikada neću zaboraviti. Njujorški maraton mi je doneo mnogo toga lepog, mnogo promena. Promenio je tok mog života. I tada, u tom periodu kada je sve počelo, iz organizacije NYC Maratona su me na sastanku pitali, zašto želim da postanem operater i prodajem pakete. Rekla sam im: “Želim da i drugi trkači dožive isto ono što sam i ja”. NYC Maraton je jedan jedini i neponovljiv. Ako neko kaže suprotno, verujte mi da laže.
- Najbolji maraton na kojem si učestvovala i zašto?
– U pogledu samog maratona, organizacije, staze i uslova za trčanje, najbolji je Berlinski maraton. Idealna staza i idealan period održavanja. Drugo nije ni bitno. Samo da je ravan i da su vremenski uslovi odgovarajući. Upravo je tako u Berlinu. Još bih mogla da izdvojim i Valensiju.
- Koji trening ti je najteži za raditi i voljela bi ga preskočiti?
– Za mene sada nema teškog treninga. Nekada nisam mogla podneti više ponavljanja neke deonice, na primer 10 x 400m, ili 6 x 600m. Takvi treninzi su me užasavali. Valjda zato što nisam mogla dobro da ih odradim. Sada bez problema radim 12 x 1000m ispod 3:50, i budem presrećna posle treninga. To je za mene sada igra. Malo me smaraju dužine, pošto treninge najćešće radim sama. To će se nadam se uskoro promeniti. A mrzim kada moram preskočiti trening, zbog vremenskih uslova na primer. Dešavalo se na Kopaoniku.
- Šta se imaš ljutit kad dobiješ 300 mailova za Active Traveling i moraš ponavljat ista objašnjenja?
– Naporno je. Prilično iziskuje vremena i energije. Zna se da je najteže raditi s ljudima. Još jedna činjenica, i nepisano pravilo – što više manjih i povoljnijih putovanja – to više problema, i više problematičnih putnika. Ovaj deo posla je sada već vreme da prepustim nekom drugom. 4 godine nisam imala godišnji odmor.
- Možemo li u Londonu 2019. (ili nekad drugo iduće godine) očekivati nešto ispod 2:45 (olimpijska norma)?
– Možda. Ko zna. Ne volim da pričam o rezultatu unapred. Sigurno je jedino to da ću nastaviti da se trudim i treniram, i više nego do sad. Berlinski Maraton sam istrčala u negativnom splitu, 1:30:21 / 1:28:59, što je pokazatelj da sam prilično s lakoćom trčala, i da je čak i tada bilo prostora za nešto bolji rezultat.
- Koliko su bitni suplementi u tvom trkačkom razvoju?
– Koristim suplemente, ništa preterano. Uglavnom vitamine i minerale. Bez suplemenata gvožđa ne bih mogla trčati ovako. Hranom ne mogu nadomestiti manjak u depoima, te sam primorana na suplementaciju.
- Imaš li uzore u trčanju?
– Ne mogu reći da imam uzore, ali mi se dopada Kara Goucher, američka maratonka, koju sam i lično upoznala i sa kojom sam razmenila par rečenica. Kraj kreveta držim njenu fotografiju sa posvetom , gde piše “Katarina, always believe”. Inače je Kara poreklom sa naših prostora.
- Kako trčiš dužine, sporo, progresivno, u tempu maratona…?
– Prvo da razjasnimo šta je dužina. Kada kažemo “dužina”, za maratonca to znači trčanje preko 25km. Dužine nikako ne radim u tempu maratona. Nekada lagano – tipa 5:40/5:50, a nekada kao tempo dužina sa naglaskom na drugu polovinu ili poslednjih 5km.
- Poruka za trkače?
– Svi mi trčimo iz različitih razloga. Onaj ko trči iz zabave – neka uživa. A oni koji ipak imaju nekih ambicija, kao što sam ih i ja imala, za njih imam poruku:
Verujte u sebe. To nije samo rečenica. Zaista je to najbitnije od svega ostalog. Osim želje i upornosti, čovek mora da veruje u ono što radi. Ako uslovi ne postoje, ko ima iskrenu želju – stvoriće uslove. Fokusirajte se na samu izvedbu, na svaki naredni korak, svaki pokret, svaki naredni deo. Slušajte svoje telo, pratite unutrašnji osećaj, kontrolišite se, poslušajte dobronameran savet. Na posletku videćete da svi prethodni porazi nisu bili samo porazi, već osnova za buduće pobede. Vizualizujte svoj cilj, budite u svojim mislima tamo gde želite da budete, gledajte u tu ciljnu kapiju, i verujte mi na reč, uskoro to više neće biti samo san.
Vaši komentari
