JOVANA JOVIČIĆ: Maraton u Veroni, gradu ljubavi

Ovoga ljeta negdje oko jula mjeseca odlučila sam da se prijavim za svoj prvi maraton. Do tada moje najduže trčanje bilo je oko 13km.

1618

Piše: Jovana Jovičić

Ali onda jednoga dana odlučim da ta misao, koja mi se u stvari već duže vremena mota po glavi, treba da postane stvarnost. Ja ću istrčati maraton.

Počinjem tako sa potragom prvo na internetu o nekom programu za treniranje i spremanje maratona. Više od pola stvari ne razumijem. Stoje tu neke skraćenice, brojevi, u glavi haos. Pa ja nemam ni sat. Trčim zato što volim da trčim i ne želim da stvaram sebi pritisak. Ali polako sastavljam program od 12 sedmica. Biram maraton, biće to Verona. Onda otkrivam da mi to daje još koju sedmicu više za pripreme, još bolje. U teretani se pokušavam informisati da li neko već sprema maraton. Niko, ali se svi slažu da bih prije maratona trebala istrčati barem par polumaratona. Svi kao u čudu kako to da spremam maraton, a nisam nikada istrčala ni polumaraton. Ali ja sam već svoju odluku donijela i nema nazad. Prolaze sedmice i sve ide po planu. Nekada je teško, nekada se nema volje, ali obavljam sve treninge. Jednu vruću veče, poslije posla, ispoštovanog nalaska sa prijateljima (ne mogu po stoti puta propustiti neki rođendan ili važan dan prijatelju/prijateljici zbog treninga), izlazim vani sa bratom na trčanje. 22 časa, vani 35 stepeni. Dobrodošli u Italiju. Tako je ovde uvijek ljeti i mi smo već navikli na to poslije 15 godina života u Vicenzi. Ali trčati po ovakvom vremenu je baš suludo i mi se definitivno i ponosno možda po prvi put osjećamo kao zaluđenici za trčanjem.

29. septembra trčim svoj prvi polumaraton. Trčim sa prijateljem koji je već istrčao jedan polumaraton i ima iza sebe par trka. Trčimo u Bassano del Grappa, mjesto 30km udaljeno od Vicenze. Dok čekamo na startu, prilazi mi jedan čovjek i počinje da mi priča na našem. Iz Smedereva je i takođe živi u Italiji par godina. Lijep je taj osjećaj kada vam neko vaš u inostranstvu priđe i ubaci neku šalu ili foru što samo mi čini mi se na Balkanu imamo. Prije trke cilj mi je samo istrčati. Već sam trčala 21km i znam da ja to mogu. Potajno se nadam da ću ispod dva sata. Ali o tome ne smijem ni sanjati. Koga ja zavaravam. Trčim par sedmica i već sebi nešto umišljam. Trka ide dobro, zadnjih par kilometara nažalost osjećam bolove i moram dosta da usporim. Počinje me hvatati panika, ali pogled na sat i to je to. Mogu i moram. Nekako pronazim snage i završavam ispod dva sata. Sreća, ali i dosta straha. Šta ako mi se desi tokom maratona da me nešto boli? Ja ne mogu, nema šanse da odustanem.

17. novembar. Verona. Maraton. Došao je i taj dan. Očekujem već danima da će me uhvatiti neka panika, strah, trema, ali ništa. Eh sada me počinje hvatati strah što me nije strah i zato što sam ja tako smirena. Jel sa mnom sve ok? Par dana prije trke mi komšinica koja je već trčala maraton daje savjet koji je po meni najbolji i koji bih i ja svakome dala: ”Počni polako, drži se svoga ritma, ne pretjeruj jer maraton… dug je to put.” Sat zvoni u šest. Doručkovala sam, po stoti puta pregledala da li u torbi imam sve i evo ispred ogledala pravim sebi pletenice. To mi je kao neka tradicija, kao neki ritual. Na svakoj trci (nije ih bilo puno, mogu se nabrojati na prstima jedne ruke) imala sam pletenice. Mora biti tako i danas. U 7 krećemo iz Vicenze. U autu se sve živo slusa, od Eminema, THC familije do Bajage, važno je da vrijeme brzo prolazi. Prije 8 smo u Veroni. Jako je hladno. Pada pomalo kiša koja već inače nedeljama pada po cijelom sjeveru Italije. Ali najgore od svega je što ne prestaje da duva vjetar. Na startu upadamo u kadar dok se slika vesela grupa iz Hrvatske. Ima ljudi iz Belgije, Norveške, Njemačke, Danske, Slovenije, Poljske i još mnogo drugih zemalja.

9 je sati i počinjemo. Sa bratom trčim prve dvije sekunde, on onda ubrzava jer juri novi sopstveni rekord za svoj polumaraton. Na 15km mi je nejasno da je već tako brzo prošlo. Počinje da me prestiže baš puno ljudi, tješim se da su to sigurno oni što trče polumaraton iako nije tako. Na 21km se primjećuje da ljudi počinju da trče sporije. Uzimam energetski gel i sa srećnom idejom da sam na pola puta nastavljam dalje. Na 30km osjećam da sam gladna. Uzimam iz džepa svoju vegansku čokoladicu i razmišljam o ljudima koji mi zadnjih sedam godina govore kako veganska ishrana nije zdrava. “Nećeš imati snage”, ”imaćeš manjak vitamina”, “nema ništa bez proteina životinjskog porijekla”. Ne znam gdje su sada svi oni, ali ja se odlično osjećam i trčim super. Pogledam na sat i 33km su i 300metara. Pa ja nikada nisam trčala više od 33km. Oko 35km sve više ljudi počinje da šeta, prestižem ih jer mi unose nervozu i paniku. Na 5km do cilja trčim preko mosta “Ponte Pietra”. To je najstariji most u Veroni, ostao još iz doba Rimljana. Na lijevoj strani bacam pogled na “Teatro Tomano”. To je pozorište na otvorenom izgrađeno još u prvom vijeku prije Hrista. Obožavam kako je ovaj grad pun istorije i kulture.

Na desnoj strani gledam u terasu jednog prelijepog kafića. Tu mi misli odu na jedno par godina unazad, na jedno divno popodne, na jednog momka i sa osmjehom na licu i uzdahom nastavim dalje. Ne znam da li je zbog Romea i Julije, ali ima Verona ono nešto u sebi i nije čudo što je zovu gradom ljubavi. 3km do kraja. Trčim ulicom kojom sam bezbroj puta prošla tokom godina fakulteta u Veroni. Ali danas ima neku drugu čar. Trčim brzo, osjećam se u najmanju ruku kao Kipchoge. Zadnja uličica i vidim Arenu. To je to, idem prema cilju. Čujem brata kako se dere i navija “JOVO ZGAZI IH SVE”. Medalja oko vrata. Srce prepuno emocija. Nisam umorna, imam osjećaj da bih mogla još. Dok gledam u mamu i brata znam da nije moja najveća sreća što sam došla do cilja, već što imam njihovu ljubav, podršku i razumijevanje bilo šta da radim. Mama plače. Ali saznajem da ona tako već plače i navija za sve ljude čitav dan. Žena je kraljica.

Ah… detalj ne tako mali. Želja je bilo da završim maraton. Duboko u srcu nadala se da ću uspjeti ispod 4 i pol sata. Zvanični rezultat: 4 sata, 23 minute i 9 sekundi. Toooooo! U nedjelju naveče se slavi uz pizzu i tortu. U ponedjeljak naveče se već prijavljujem za polumaraton u decembru i maraton u Beogradu. Sada malo odmora i onda još sa jačom snagom i voljom se ide u nove pripreme i treninge.

Vaši komentari

Banner