PRIČA O DRAGI BOROJI (2. DIO): Djevičanski maraton na Plitvicama, hadžilučki u Izraelu i odisejski u Rimu

Piše: Ersan Bijedić

Drago Boroja kaže da je to teško, ali se prisjeća da je npr. 1989. sa dobrim drugom Darkom Vargićem  iz Nove Rače u Hrvatskoj, putovao sa raznim peripetijama 18 sati do Poljske, odspavao svega 2 sata, nastavio dalje do grada Kedzierzyn-Kozle i tamo istrčao svoj tadašnji lični rekord: 2:54:53.

Preturajući po uspomenama prisjeća se trke od 100km od Atine do Maratonskog polja, gdje je imao “svojevrsnu Odiseju” kako prevaliti putovanje od Soluna do Atine zbog blokade svih puteva i željeznice tokom štrajka zemljoradnika, ističe etapnu trku na 100km u Zamošću (Poljska), gdje je učestvovao 6 puta (“kroz 5-6 dana svi učesnici žive kao jedna velika trkačka porodica, a spomenuti drugar Darko je tamo upoznao svoju sadašnju suprugu Moniku”), zatim četvorostruko učešće na supermaratonu Beč – Budimpešta, Stockholm, Moskva, Venecija…

Ipak na kraju izbor pada na “prvi, djevičanski maraton na Plitvicama, ovaj zadnji hadžilučki u Izraelu, i odisejski u Rimu”.

Na maratonu sam upoznao Benju

U nastavku teksta čitajte kakve je utiske Drago ponio sa ovih putešestvija koja ipak ne spadaju u najljepša (kako je formulirano pitanje sa početka), ali spadaju u ona koja je sigurno posebno zapamtio iz različitih razloga. Prije toga je iznio još jednu napomenu:

– Na stranicama sajta Kluba 100 maratona, u jednom periodu redovno sam pisao izveštaje sa skoro svih maratona. Ove tri priče, možda ne oslikavaju suštinu maratonskih putovanja, koja su obično sa puno lepših momenata, puno lepih druženja, upoznavanja novih sredina, ljudi i običaja, novih trkačkih iskustava itd. Možda sam trebao ispričati, kako mi je trčanje, dalo nešto još lepše i uzvišenije, a to je da sam na maratonu u Novom Sadu upoznao jednu divnu osobu, moju Benju, sa kojom delim najlepše trenutke svog života, evo već 15 godina, ali biće prilike i za to. Negde sam napisao takav aforizam: “Trčanje može biti i vrlo opasno, ako ne pazite i stanete na “ludi kamen”. Sopstveni aforizam, na sreću, još se nije pokazao kao istina, što je i prirodno, jer aforizam, ili je pola istine, ili istina i po.

PLITVICE

Prvi moj maraton na Plitvicama davne 1985. često ističem kao nešto posebno u mojoj trkačkoj karijeri. Iz više razloga. Sa ove vremenske distance teško mi je realno proceniti da li mi je tada više važno bilo učestvovati na maratonu ili konačno videti čuvena Plitvička jezera. Verovatno i jedno i drugo. U svakom slučaju tamo nekog majskog popodneva u centru Zagreba, gledajući plakatu najave Plitvičkog maratona, jednostavno me je neka magična ruka prenela preko barijere odbojnosti ili respekta prema dugoprugaškom trčanju. U naredna 4 meseca, laički sam kao pristupio “treninzima” i sa pretrčanih 520 km, svega 2 – 3 puta po 15 km. Čak sam imao i “visinske pripreme”. Naime, sticajem okolnosti, usput sam posetio rodni kraj, boraveći u kući pokojnih roditelja moje mame u planinskom selu Brda.

Uzgredna anegdota

Uzgred, mala anegdota. Kad sam prvi put izašao na trening po okolnim putevima, trčeći pored nekih njiva, odjednom vidim da prema meni trče neki ljudi, gestikulirajući rukama. Stao sam, a ljudi jedva uspevajući da povrate dah, zapitali su me – “šta se desilo, šta se desilo”… Ljudi jednostavno nisu bili priviknuti na to da neko trči bez potrebe ili povoda. Tu moram dodati i da u mom Futogu nije u tadašnjim vremenima bilo bolje, jedina razlika je bila da su mi u Futogu govorili da bi mi bilo bolje da radim sa njima u poljima kupusa, nego da se mučim i znojim u trčanju.

Savjeti “iskusnog asa”

Na Plitvice sam stigao 3 dana ranije, i na nesreću sam tamo sreo jednog trkača, koji mi je, bar po njegovoj priči, delovao kao iskusni trkač, a ja, nemajući nikakvog iskustva,

zapitao sam ga šta mi savetuje sa ishranom u narednim danima. Dobio sam odprilike ovakav odgovor – “ništa kalorično, samo supice, salatice, voćkice”… Bio sam dovoljno naivan da poverujem u tako nešto, i u hotelu “Belle Vue”, gde smo sva tri obroka imali bogatu ponudu švedskog stola, ja sam bukvalno gladovao, tužno gledajući na sve te đakonije i specijalitete. Da stvar bude još gora, uoči starta sam ga sreo, i ponovo glupo zamolio za savet šta tokom trke, i odgovor već slutite – apsolutno ništa. I naravno, ponovo sam ga poslušao. I zamislite sada situaciju tog oktobarskog, ali izuzetno toplog dana, sa skoro 30 stepeni, na teškoj i valovitoj stazi, nedovoljno pripremljen, dehidriran totalno, negde na 25. km, bukvalno sam ušao u neki potok i halapljivo se napio vode. To me je donekle oporavilo, i nekako sam se ubedio da nastavim, ali su tada nastali problemi sa grčevima u listovima nogu.

Grlom u jagode

U jednom momentu sam i seo i rekao KRAJ, a na sreću tada je protrčala maratonka, delovala mi je u poodmaklom veku, i proradila je muška sujeta, i rekoh sebi – “kad može ona, mogu i ja”. Naredni kilometri su mi se odužili u večnost, ali nekim čudom sam konačno posle 4:00:19 stigao na cilj, gde sam se jednostavno sručio na asfalt, misleći da ću umreti. Na sreću to je zapazila jedna maratonka iz Slovenije, doktorica po profesiji, prinela neku stolicu, podigla mi noge po kojima su se grčevito talasali mišići i donela mi flašu vode i videvši moje modre usne, rekla da pijem koliko god mogu. Za nekih 15-20 minuta bilo mi je već bolje, ali sam rekao sebi, NIKAD, NIKAD VIŠE. I tako je i bilo. U naredne dve godine sam i zaboravio na trčanje, kao i ranije sam igrao samo fudbal. I sad bi verovatno usledilo pitanje – “I šta je bilo dalje?” I bilo je po onome NIKAD NE RECI NIKAD. Ukratko, kasnije sam kod jednog drugara, koji je studirao DIF, našao literaturu o trčanju, upoznao i Tomislava Aškovića, jednog od naših najboljih maratonaca svih vremena, i nakon toga sam uvideo, da sam na Plitvicama  napravio ceo niz grešaka. I tako sam ponovo krenuo sa maratonima, ponovo na Plitvicama, gde sam ostvario čak petnaestak minuta bolje vreme, ali bez napora i vrlo osokoljen za naredne poduhvate. Na trećem Plitvičkom 1987., već sam znatno napredovao i ostvario sasvim pristojnih 3:10:25.

Danas, kad je rekreativno trčanje postalo imperativ zdravog života, kada se u svim medijima naširoko o tome piše i priča, onaj moj prvi maraton na koji sam otišao baš onako grlom u jagode, teško da se kome više može dogoditi.

RIM

Priču o Rimu, ne bih počeo rečima poznate krilatice “Svi putevi vode u Rim”, već ovim, da ipak svi putevi NE vode u Rim. Naime, negde početkom 1995. godine predstavivši se kao bivši fudbaler, a sada ultramaratonac, trener  i menadžer mladog i perspektivnog  maratonca Slobodana Dimitrova (koji, uzgred budi rečeno, nije voleo da ga zovu Slobodan, pogađate zašto), napisao sam fax do organizatora Rimskog maratona. I za divno čudo dobili smo toplu pozivnicu, otprilike rečima da su počastvovani da mogu ugoste trkače iz “ratom napaćene Jugoslavije”, da nam obezbeđuju smeštaj i ishranu, a nažalost put ne mogu nam platiti, jer naši rezultati ne ispunjavaju kriterijume. To nam je bilo više nego dovoljno da prihvatimo ponudu. Odlučili smo se za varijantu putovanja, vozom do Bara u Crnoj Gori, i onda trajektom do Barija u Italiji. Tamo u Bariju, uredno smo prošli graničnu kontrolu, pokazavši pozivno pismo iz Rima, pokazali da imamo i dovoljno deviza za boravak, dodatno i telefone i fakseve prepiske sa organizatorom. Samo su nam klimali glavom, OK, OK, OK i onda rekli da sednemo na klupe u čekaonici pored, gde smo naizgled strpljivo čekali skoro sat vremena. A onda je naglo upala grupa karabinjera sa dugim cevima i sa još petnaestak drugih putnika, bukvalno nas gurajući, galameći gestapovski, sproveli nazad na trajekt. Puno sam u životu putovao, ali veće poniženje, veću nepravdu nisam sigurno doživeo. Nikad nismo saznali šta je bio razlog. U svakom slučaju po povratku kući napisao sam faks organizatorima, i oni su izrazili žaljenje, i srdačno nas pozvali da dođemo naredne godine. Tako je i bilo.

Najgori dan u mom životu

Na put smo krenuli mini busom sa grupom maratonaca iz Šri Čin Moj maraton tima, koji su tamo specijalno išli zbog dolaska njihovog gurua u Rim. Ali, ne lezi vraže, dan uoči polaska osetio sam da me hvata gripa, ali rekoh sebi, idem, valjda će biti bolje, a i kad ću ponovo imati prilike da vidim čuveni Rim. Zbog još neizvesnosti putovanja preko Hrvatske i Slovenije, organizatori putovanja su se odlučili za dužu maršutu preko Mađarske i Austrije. Sećam se da je bilo izuzetno hladno, svuda okolo snežna belina, a mene gripa je sa svakim satom sve više stezala, čas sa hladnim preznojavanjem, čas sa visokom temperaturom, bolelo me je sve živo, pogotovo glava. U Veneciji je bila pauza, radi razgledanja grada, naravno ja sam ostao sam u zaključanom busu, bez grejanja, tresući se kao prut nekih 4-5 sati. Sigurno je to bio najgori dan u mom životu… I konačno, posle 36 sati, više nego mučeničkog puta, stigli smo u subotu ujutro u suncem okupani Rim na skoro 20 stepeni. Otišli smo pravo u hotel, gde su odseli i svi ostali elitni maratonci/ke. Legao sam u krevet u pravom apartmanu iz snova, ubeđen da verovatno neću moći ustati do polaska nazad u ponedeljak. Direktor trke je sredio da imam nadzor osoblja hotela, znači, topli čajevi, sokovi, čak sam dobio i neke lekove.

Metamorfoza misli

Sve u svemu, u nedelju ujutro, osećao sam se nešto bolje, i onda počinje metamorfoza razmišljanja jednog fanatičnog maratonca. Prvo sam rekao sebi, dobro Drago, nećeš trčati, ali idi bar sa svim ostalim elitnim maratoncima, da vidiš start i Koloseum. A tamo, na mestu, videvši tu veličanstvenu sliku rekao sam sebi, Drago, moraš bar stati na startnu liniju sa elitnim maratoncima kad već imaš priliku. Usledio je i start i naravno, Drago je u onoj neviđenoj atmosferi, jednostavno zaboravio da je bolestan i istrčao maraton do kraja, usput videvši sve najvažnije znamenitosti Rima. Tek kasnije sam saznao, da je to moglo imati kobne posledice po moje zdravlje, virus je mogao otići na pluća, zglobove, pa i srce. Ostvario sam solidno vreme za jednog “rekonvalescenta”, 3:20:21. Kolega Dimitrov je istrčao lični rekord, nekih 2:38:00. S obzirom da smo često zajedno trenirali, znao sam njegove i moje mogućnosti, i na osnovu toga sam skoro siguran da bih ja u normalnim okolnostima imao bolje od 2:45. Prethodne godine, da smo bili u Rimu, ostvarili bismo sigurno još bolja vremena.

U ponedeljak ujutro, dok smo čekali naš mini-bus, video sam u korpi za otpatke neke novine, i iz znatiželje da li ima nešto napisano o maratonu, krišom sam izvadio te novine, a tamo u specijalnom dodatku, iznenađenje – kompletni rezultati svih petnaestak hiljada učesnika.

EILAT

Verovatno sam još uvek pun utisaka sa ovog zadnjeg maratona u Eilatu (Izrael), i jednostavno mi se nameće kao treća priča sa maratona. Kad su mi drugari iz ovdašnjeg kluba još negde u februaru pričali da planiraju ovu trku, i kad sam čuo da je 29. novembra, baš na Dan Republike bivše Juge, odmah sam potvrdio da i mene i Benju stave na listu putnika. Uskoro su kupljene jeftine avionske karte Ryanaira (u oba pravca 80 evra), i rezervisani apartmani u objektu Flintstones, moje omiljene crtane serije iz mladalačkih dana o porodici Kremenko.

Putovanje bi bilo možda neinteresantno da me nije granična kontrola poslala na klupu u čekaonici, baš kao i u Bariju. Svi moji drugari iz Poljske, zajedno sa mojom Benjom, prošli bez dužeg zadržavanja, a mene su dve namrgođene dame uzele na unakrsna ispitivanja. Kad su mi policajke uzele pasoš i negde otišle, skoro sam bio ubeđen da će se ponoviti priča iz Barija, ali su se kroz desetak minuta vratile i uručile pasoš i vizu. Laknulo mi je, ali je ostao gorak okus, svi Poljaci dobili vizu na 3 meseca, a ja, valjda građanin drugog reda, na samo 10 dana.

O gradu

Po dolasku imali smo svojevrsnu aklimatizaciju u pustinji, jer smo u iznajmljenim automobilima, ali uz dosta pešačenja, obišli sve značajnije arheološke lokalitete još iz doba starih Egipćana, a i neka remek dela majke Prirode. Treba reći da grad Eilat, kojeg je Izrael osvojio u ratu sa susednim zemljama 1949, leži na Crvenom moru. U turističkim brošurama je napisano da grad ima 350 sunčanih dana godišnje, a ljubazna domaćica apartmana, koja se nedavno doselila iz Poljske, mada je Ukrajinka, rekla nam je da je zadnja kiša pala u aprilu te godine. Temperatura početkom decembra bila je oko 28 stepeni, normalno kupanje u toplom moru. Izrael tamo ima svega 13km obale, ali je grad Eilat sa svega 50.000 stanovnika, bukvalno načičkan prelepim hotelima, u kojima godišnje odseda 5 miliona turista, prosto za neverovati. Grad je i pored pustinjske klime, prilično ozelenjen, jer je do svake, ama baš svake palme, ruže ili ukrasnog žbuna sprovedeno crevo za polivanje sistemom kap-po-kap i koje je u funkciji samo noću. Odakle im voda, to samo oni znaju.

Pustinjska trka

Maraton je u celini gledano dobro organizovan. Jedina mana je prilično visoka startnina (oko 80 evra). Za majicu i pasta party trebalo je dodatno platiti, što, nažalost, polako postaje standard već na većini elitnih maratona. Lično me je oduševila defilada zastava zemalja učesnika, tu sam i upoznao Makedonku Žanetu Bogatinovsku, koja je trčala polumaraton, i oboje smo sa ponosom nosili svoje zastave.

Pre ove trke dvaput sam trčao pustinjski maraton. Prvi put 2012. u Deliblatskoj pešćari, a drugi put 2016. u pustinji Bledovskoj u Poljskoj, gde je nemački general Romel vežbao svoje trupe pre invazije na Severnu Afriku. Za razliku od ovih baš peščanih pustinja, gde jedva da se moglo i trčati, zbog propadanja i odklizavanja u pesak, u Eilatu je bila kamenito – šljunkovita pustinja i koliko – toliko moglo se trčati. Meni to lično nije baš puno značilo, jer  sam tamo došao, a da u prethodna 3 meseca nisam imao, ama baš nijedan trkački trening, jedino sam par puta napravio “dužinske” pešačke treninge od 12-15km. Ne bih da opisujem razloge netreniranja, ionako mi niko neće poverovati. Ali, verujte mi, mene to uopšte nije zabrinjavalo, jednostavno sam znao da u nogama imam dovoljno neke latentne energije, a u glavi dovoljno volje i vere u sebe da savladam tu stazu koja nije nimalo laka, prilično valovita, još uz relativno visoku temperaturu od skoro 30 stepeni. Meni lično mnogo je značilo da su okrepne stanice, bogato opremljene, bile na svakih 2.5 km. I tako je i bilo, naizmeničnim trčanjem i hodanjem, posle 5 sati i 23 minute stigao sam na cilj. Na slici se vidi da u cilj ulazim sa zastavom Srbije, i zanimljivo je da je mi je to prvi put. To sam naučio od nekih Poljaka, – gde god idu, obavezno stave zastavu, ili u neki dodatni džepić na šorcu, ili u pojas sa gelovima, i pred ciljem lepo to izvade i raširenom zastavom utrče u cilj.

Pacemaker i peacemaker

Naredna dva dana smo proveli na plažama. Ja sam po svojoj navici da na neki zanimljiv način obeležim tamo neki dan prepešačio celu obalu od graničnog prelaza sa Jordanom, do graničnog prelaza sa Egiptom. Na petnaestak maratona, bio sam tzv. PACEMAKER (zadavač tempa, “zec”), a ovde sam hteo biti PEACEMAKER (mirotvorac). Simbolično sam povezao ove tri zemlje, ali nažalost, vojno-politička situacija u regionu je takva, da do zbližavanja neće doći još dugo-dugo.

Onda je u ponedeljak usledio izlet u Jerusalem. Usput smo najpre proveli vreme bukvalno ležeći u čuvenom Mrtvom moru, čija povećana gustina usled 32 % slanosti (10 puta veća nego na našem Jadranu), jednostavno izbacuje telo na površinu. To more je ujedno najniža depresijska tačka na Zemlji sa nekih 430 m ispod nivoa mora. Neizostavno je i bilo mazanje lekovitim blatom.

Pravoslavni ateista

U ovo more uliva se reka Jordan, i naredno svraćanje je bilo na mestu gde je po biblijskom predanju sveti Jovan krstio Hrista. Kad je drugar Jan Podowski (ime JAN je isto što i kod nas JOVAN) izrazio želju da se okupa u reci Jordan, i ja sam, kao stari dunavski vuk, uradio isto. U Poljskoj, gde zaista ima puno katoličkih vernika, često sam na pitanje koje sam vere, odgovarao – pravoslavni ateista. Jednostavno, roditelji nisu bili vernici, nisu me krstili, a ja nisam nalazio potrebu za tim, uvek sam smatrao da nema ništa iznad Fizike, Hemije, Biohemije, a ljude oko sebe sam prihvatao i poštivao i smatrao sam – to mi je dovoljno da budem humanista, pa ako ćete i tako, i hrišćanin. Poznatog poljskog satiričara Stanislava Leca, kad su pitali, da li veruje u Boga, odgovorio je: “Verujem, AKO ga ima”. Ovaj šaljivo-filozofski odgovor, možda odslikava i moje poglede, i upravo je to nekako proradilo u meni, kad sam Janu-Jovanu rekao da ja nisam kršten i ovo bi bila baš kao poručena prilika da me on Jovan simbolično pokrsti, tu i sada, na izvornom mestu, na reci Jordan. Naravno, nisam uobražavao da sam ja neki novi vođa-prorok, jednostavno mi se to učinila kao lepa ideja, da boravak na takvom istorijskom mestu, na takav način sačuvamo u sećanju. Janu, koji, iskreno rekavši, nije baš takav svetac, ali čovek, baš pun života, pravi triatlonac-ironmenaš, ovo se više nego svidelo, što ovekovečuje i priložena fotografija. Samo da znate, da smo zakoračili još par metara, moglo se svakojako završiti – upozoreni smo da za prelazak reke, koja je tu granična između Jordana i Izraela, sa obe obale graničari pucaju bez upozorenja. Ja nisam siguran da li se nešto promenilo u mom životu, verovatno još to do mene nije došlo, ali moja Benja tvrdi da sam se promenio na bolje. Ona, koja je te večeri pošla ranije spavati, još ne zna da smo Jan i ja, u društvu još nekolicine, te večeri momački proslavili događaj uz obilje piva i votke.

(LINK NA PRVI DIO) Nastavlja se… (LINK NA TREĆI DIO)

Vaši komentari