PRIČA O DRAGI BOROJI (1. DIO): “Ta i ja sam Bosanac, moliću lepo”

Drago Boroja (rođen 4. 11. 1953. godine) je živuća legenda dugih pruga bivše Jugoslavije, čovjek koji je na putu da završi treći trkački krug oko planete Zemlje i jedini maratonac sa prostora regije čije ime možete naći u svjetskom Klubu 300+ maratona jer ih je skupio 414.

2337
Drago Boroja; u pozadini Staro Selo, iznad Torlakovca (opština Donji Vakuf)

Piše: Ersan Bijedić

Iza sebe ima gotovo 700 učešća na takmičenjima (više o Klubu 300+), pa evidentno ima šta kazati i prenijeti na nadolazeće trkačke snage.

Imat ćete priliku da njegova iskustva i saznanja pročitate na Moje trčanje – trcanje.net kroz tri dijela. Opet je to vjerovatno jako mali prostor za golemo iskustvo u pozadini i ono što Drago ima za reći.

Za bh. trkačku javnost je posebno zanimljivo da je Drago rodom iz Starog Sela između Jajca i Donjeg Vakufa (danas živi u gradu Tychy kod Katowica, Poljska), kao i podatak da je dvojac iz regije sa najviše maratona upravo rodom iz BiH, jer je drugi Franjo Lončar (približava se 300. maratonu) koji živi u Zagrebu, a rodom je iz Gornje Lupljanice (opština Derventa).

– Moju priču, započeo bih rečenicom po lalinsku: “Ta i ja sam Bosanac, moliću lepo” (za mlađe čitaoce – Lale su starosedeoci Vojvodine, opšte poznati po svojoj smirenosti i dobrodušnosti). Naime, veći deo života sam proveo u višenacionalnoj zajednici Vojvodine, i to bogatstvo naroda i kultura i dan – danas nosim u sebi. A rođen sam u Bosni, baš davne, 1953. godine, u malom planinskom selu Staro Selo, iznad Torlakovca u opštini Donji Vakuf. Selo se vidi u pozadini na fotografiji sa konjem (da ne bi bilo zabune, na toj fotografiji ja sam onaj u beloj majici), šali se Drago Boroja.

Ispred rodne kuće

Selidba u Futog

Druga fotografija je napravljena sa njegovim rođacima ispred rodne kuće.

– Moji roditelji, u potrazi za boljim životom preselili su se u Futog kod Novog Sada, selo znano po čuvenom futoškom kupusu, i u kome su bar 70% stanovnika doseljenici iz Bosne u onim posleratnim godinama, koje je pisac Branko Ćopić nazvao kao “Osma ofanziva”. Iako sam tada imao svega dve godine, nekako je Bosna večno ostala u mom srcu. Uvek sam voleo da preko raspusta odem kod babe i dede, i ostalih rođaka u Donjem Vakufu i Brezi, gde sam se lepo provodio sa braćom od tetaka i njihovim brojnim drugarima, a bogami, i sa drugaricama. Verujte mi, tako je to bilo, u onim vremenima, u onim divnim vremenima, bivše Juge, kada je to bilo sasvim normalno. A kad je počeo onaj nesretni, totalno besmisleni rat, ja sam ga dramatično preživljavao, nisam bio ni fizički ni mentalno na ničijoj strani fronta, jednostavno, bio sam na strani svih onih nevinih i poštenih ljudi, koji su preživeli najveća stradanja. I dan – danas, večno postavljam sebi pitanje, zar je do toga moralo doći. I ovde u Poljskoj, gde živim sa prekidima 15 godina, ljudi, kojima je nekdašnja Jugoslavija izgledala kao Zapad, ne mogu da se načude da je jednostavno nestala takva divna država na najstrašniji mogući način, priča Boroja.

Drago i njegova mama u Jajcu

Nisam mogao zamisliti trčanje bez lopte

Na trećoj fotografiji kraj vodopada kod Jajca, su Dragina mama i on. Ističe da joj duguje veliku zahvalnost, što ga je uvijek podržavala u opredjeljenju da trči duge pruge.

Zamolili smo ga da nam prenese sjećanja na svoje početke u sportu, pogotovo trčanju.

– U mladosti sam aktivno igrao fudbal u lokalnom klubu, zatim za tim fakulteta, tim  fabrike, a posle i za veteransku ekipu matičnog kluba. Sa drugarima iz ekipe “Dunav” harali smo na lokalnim turnirima. Sećam se da nisam mogao zamisliti sebe da bih mogao trčati bez lopte.

U mladosti je Drago bio aktivan fudbaler

Ipak stvari su se promijenile…

– Možda zvuči neuverljivo, ali moji prvi trkački koraci su bili upravo u ultramaratonima i maratonima. Konkretno, početkom osamdesetih prošlog veka, 2-3 puta sam savladavao znani Fruškogorski maraton na 88km u znak spomena na ime i delo našeg Tite, bez imalo sarkazma, i za mene je to bio podsticaj da sa bratom Mladenom i drugarima Šimetom, Pangom, Mikom, Ticom… iz Futoga, prepešačimo tu stazu. Za nas to je bio svojevrsni izletnički izazov. Usput smo se zadržavali u obilasku nekog od brojnih manastira, zatim npr. na kupanju na bazenu u banji Vrdnik, naravno uz poneko pivce, sasvim opušteno, bez jurnjave, u prelepoj prirodi Fruške Gore (verovatno tu ljubav prema planinama vučem još iz zavičaja). Kad sam kasnije počeo voditi evidenciju trka i treninga te trke nisam ni upisao, jer sam tada mislio da se te pešačke trke ne računaju i to je posle tako i ostalo, nisam hteo da dopunjavam već postojeću listu mojih trka. A onda negde u maju 1985. u Zagrebu, pred izlogom neke turističke agencije, gde je bila okačena plakata Plitvičkog maratona, nastaje prelomni moment i definitivno se okrećem trčanju, ali to je već duga priča, govori Boroja.

358 maratona i 56 ultri

Po posljednjoj evidenciji Kluba 300+ maratona, imate upisano 408 maratona. Pretpostavljam da ste u međuvremenu istrčali još koji?

– Jeste, bilo ih još šest. Nešto sam se “ulenjio” i sada imam, radi preciznosti, 358 maratona i 56 ultri, ukupno 414 trka,  i sa tom brojkom sam na 398. mestu pomenutog svetskog Kluba 300+ maratona (World Megamarathon Ranking 300+), čiju statistiku vodi izvesni Japanac Shinichi Nose.

Drago Boroja i sam vodi sličnu statistiku, za maratonce u Srbiji.

– Vodim kompletnu statistiku svih maratona i maratonaca Srbije, na stranicama sajta Kluba 100 maratona, i to radim iz čistog entuzijazma, a kako je sve više trka i trkača sve više dragocenog vremena posvećujem tome. Ali nije mi žao, izabrao sam taj put i nema više povratka. Skoro od samog početka trčanja počeo sam voditi sopstvenu statistiku. Imao sam takav ritual uoči treninga – skuvao bih sebi kafu, tzv. “doljevušu” (verovatno i to vučem u genima iz starog kraja), i polako ispijajući je, beležio sam u dnevnik trčanja sve najvažnije detalje sa prethodnog treninga ili trke i u tome sam nalazio motivaciju za svaki naredni trening. Zahvaljujući tome, ja sad imam relativno precizne podatke, koji se mogu i videti na sajtu Kluba 100 maratona na stranici Članovi kluba, priča Boroja.

687 trka i 10 triatlona

On je učestvovao ukupno na 687 trka i 10 triatlona. U treninzima i trkama je prešao

Klub 100 maratona

skoro 111.000km, što znači da je sad negdje na tri četvrtine od trećeg kruga oko Zemlje. Drago dodaje: “i to, što kažu, bez generalne popravke”. Iako je imao respektabilne rezultate, ističe da nije previše jurio lične rekorde. Ipak ponosan je na činjenicu da je u dva dana istrčao lične rekorde na 10 i 15km. Njegova najbolja trkačka godina je bila 1993.

– Nekako u ona vremena kad sam redovno trenirao, nisam preterano razmišljao o plasmanu, ličnom rekordu i slično, tj. nikad nisam imao zacrtani plan nastupanja i ciljanje rezultata. Jednostavno sam trčao iz zadovoljstva, uživao u putovanjima, druženjima, upoznavanju novih ljudi i sredina. Sećam se da me je tada Ašković  nagovarao da pojačam treninge, ali nisam prihvatio, govorio sam, šta mi to znači što ću popraviti vreme npr. u maratonu za nekih 5-10 minuta, kad sam i dalje neki drugo-trećo-ligaš, a puno rizikujem sa povredama. I nije mi žao, uspelo mi je opstati u trčanju sve do današnjih dana. A donji lični rekordi su verovatno mogli biti i bolji, jer ja sam retko kad izgarao u trci.

Nekoliko nestandardnih dobrih rezultata:

Najznačajniji uspjeh

Između skoro 700 takmičenja na kojima je učestvovao, zanimljivo je bilo saznati koja su mu bila najvažnija dostignuća i uspjesi.

– Verovatno je trka na 12h na Paliću 1993. moj najveći trkački uspeh. To je jedna od retkih trka, ako ne i jedina, gde sam imao dodatnu motivaciju da trčim za novac. Naime, te 1993. u ostatku Jugoslavije je vladala neviđena hiper – inflacija, i ja sam radio za milijarde, doduše to je bilo svega nekih 20-30 nemačkih maraka mesečno, Nagrade u toj trci, koju je sponzorisao lokalni biznismen, bile su, ako se ne varam, 500-400-300 maraka. Takve nagrade su privukle skoro sve naše dobre ultramaratonce, kao i nekoliko izuzetno dobrih mađarskih i ukrajinskih trkača. Nakon starta, povela su trojica Mađara i naš Zoran Vasić iz Pirota, a Zoran Janković i ja smo do 5. – 6. sata bili negde na 6. – 7. mestu, i tada nisam ni mislio o pomenutom novcu, bio mi je jedini cilj popraviti lični rekord na 12h, koji je do tada bio 128 km, priča Drago.

Ipak mađarska trojka je počela posustajati.

– Uskoro sam uvideo, da ako nastavim da održavam trčanje, da ću čak imati šanse za postolje. I zaista, sve do kraja trke sam bez prestanka trčao i završio na trećem mestu i dobio skoro godišnju platu. Prvi je bio Vasić sa 147km, drugi Janković sa 144km, a moja malenkost treća sa 142km. Prvi prolazni maraton u toj trci sam imao za nekih 3:15, drugi za 3:25 a treći za 3:40. Prosečni tempo je bio 5:04 min/km. Prolazno vreme na 100km imao sam negde oko 7:58:00 i to bi bio  moj nezvanični lični rekord na 100km. Sad kad sa ove vremenske distance gledam na te rezultate, bez lažne skromnosti, čine mi se apsolutno imaginarno, što kažu, dao bih suvo zlato, da bar u tom tempu mogu trčati samo jedan sat, rekao je Drago Boroja.

Košice

Kao značajne trkačke uspjehe još izdvaja sljedeće:

– U Beogradu 2000. g. prvo mjesto u trci na 24 časa sa 210km, što je bio rekord Srbije sve do 2013;

– na Fruškogorskom ultramaratonu 2000. podijelio prvo mjesto u trci na 101km u vremenu 12:45:00;

– dva puta drugi u Beogradu 1996. i 1999. u trkama na 12 sati sa 120km i 116km;

– dva puta treći na Paliću 1993. i 1994 u trkama na 12 sati sa 142km i 135km;

– prvo mjesto na 50km u Pustameđeru u Mađarskoj 1993. sa vremenom 4:01:20;

– dva puta peti u Segedinu 1993. i 1994. u trčanju na 12 sati sa 128km i 128km;

– dva puta treći u trci Sombor – Bezdan, 27km, 1990. i 1991, u vremenima 1:52:34 i 1:54:14;

– šesti na čuvenom maratonu u Segedinu 1990. sa 2:51:25;

– osmi na prvom maratonu u Novom Sadu 1993. sa 2:47:47.

Nastavlja se… (LINK NA DRUGI DIO)

Vaši komentari

Podijeli objavu
Prethodni članakOPORAVAK: Najčešći mitovi
Sljedeći članakTRKAČKI CILJEVI: Najčešće greške koje pravimo
Moje trčanje - trcanje.net je prvi bh. specijalizirani web portal o trčanju. Cilj nam je popularizacija i promoviranje trčanja, prije svega u Bosni i Hercegovini. Osobit naglasak stavljamo na promociju prirodnih ljepota i kulturno-povijesne baštine naše zemlje.