Piše: Ersan Bijedić
Jedini put sam Dragu vidio baš na maratonu kod nas, u Novom Gradu 2018. godine (to sam i spomenuo OVDJE).
Sa skoro 700 takmičenja iza sebe, nije bilo teško pretpostaviti da ima iskustva i sa trka u BiH, pa mi je bilo zanimljivo provjeriti kakva su. Drago je trčao dva polumaratona u Sarajevu (2008. i 2010. godine).
– To je bilo u vreme kad je trkački pokret u BiH bio u povoju, i kako je već neko napisao “kad su na trkače gledali kao na čudake, a devojkama nepristojno dobacivali”, priča Drago Boroja.
Polumaratoni u Sarajevu
Napominje da u zadnjih dvadesetak godina vrlo rijetko putuje dalje od 100 km za trke kraće od maratona.
– Ali kad sam saznao za polumaraton u Sarajevu, nisam se dvoumio ni za momenat da tamo otputujem. Sećam se toplog prijema tadašnjih organizatora Franje, Erola i Čubrila. Posebno me je dirnula ona trka kad je start bio u Novom Sarajevu, a cilj, ako se ne varam, kod Zetre. Ja sam to doživljavao kao svojevrsni način zbližavanja ratom podeljenih entiteta. Više nego tužno je bilo gledati na oronule i izrešetane fasade brojnih zgrada, prisjeća se Boroja pa dodaje još jednu anegdotu koja ga je dojmila:
– Moram da dodam još jednu scenu sa jednog od polumaratona, ne zato da bih isticao neku svoju veličinu, već zato što je to takođe za mene bio gest pomirenja i praštanja, nada da ćemo jednog dana ponovo živeti u slozi. Naime, uoči starta, prišao mi je mladić, ili bolje da kažem mlad čovek, sa svojim roditeljima, predstavio se (nažalost više se ne sećam imena, ali nadam se da će ovo pročitati, i javiti mi se), pitao me je “da li sam ja Drago Boroja”! Na moj potvrdni odgovor, rekao je otprilike da mu je čast da me je upoznao, da će pokušati da me prati u trci, i da li može da se uslika sa mnom. Naravno, roditelji su nas uslikali, i ja sam im svima prijateljski stegao ruku. Nešto slično sam doživeo i na maratonu u Crikvenici, gde mi je slično prišao maratonac iz Vukovara, Stjepan Čošić sa svojom porodicom, i to sam spomenuo na stranicama Kluba 100 maratona.
Spominjući maratonca Stjepana Čošića, Drago napominje kako je s njim u kontaktu jer je izrazio želju da bude primljen kao pripravnik (kad ispuni uslov od 50 maratona) u Klub 100 maratona Srbije.
– I to je za mene divna vest, nešto što pruža nadu, maratonac iz Hrvatske, želi da bude na listi trkača iz Srbije. Citiraću ovde njegove reči – “mi trkači smo tolerantna skupina i neke stvari smo prevazišli prije ostalih”.
Maratoni u Novom Gradu
Boroja je dva puta bio i u Brčkom na Vidovdanskoj trci, ali u funkciji menadžera nekolicine poljskih trkača. U okviru regionalnog sporazuma o međuetničkoj saradnji gradova Osijek, Tuzla, Novi Sad, učestvovao je sa još desetak trkača iz Hrvatske, BiH i Srbije u simboličnom štafetnom trčanju od Novog Sada do Tuzle, preko Osijeka.
– Jedine maratone u Bosni sam ostvario u Novom Gradu 2014. i 2018. godine. Ja sam često u svojim izveštajima sa trka naglašavao, da je draž većine neelitnih maratona, upravo ta bliskost trkača i trkača, trkača i organizatora, i to je u Novom Gradu bilo još i na kvadrat. Ne moram spominjati još predivni ambijent duž trase maratona. Maraton 2018. na koji sam došao direktno iz Poljske sa dvojicom svojih drugara je za njih bio nešto posebno, ali i za mene, jer sam tamo upoznao i svog rođaka i maratonca Nevena Boroju i njegovu porodicu, koji sada žive u Banja Luci.
Doći ću opet u BiH
Kakvi su dalji planovi trkača koji ima 400+ maratona?
– Iskreno, ne nastojim previše da planiram, pogotovo u ovim godinama. Jedno je sigurno, sa mojom Benjom ću doći na jedan od maratona u BiH, i pri tom obići rodbinu, koju već dugo nisam video i pokazati joj rodni kraj i ostale lepote Bosne. Na početku godine, obično donosimo važne odluke. Ja sam između ostalog doneo takve, da se ponovo vratim zdravoj ishrani, redovnijim treninzima, tj. u ovoj godini više treniranja, a manje maratona. Naime, u ovih 6-7 godina kako stalno živim u Poljskoj, gde ima skoro svakog vikenda neki maraton ili ultramaraton, dešavalo se da sam skoro svaki vikend imao neku trku, a između njih 1-2, a najčešće čak nijedan trening. I to mi se jednostavno uvuklo pod kožu, jer mi je i odgovaralo zbog tempa života u Poljskoj, i zbog zagađenosti vazduha u ovom delu Poljske (grad Tychy). Moram se vratiti “kavi-doljevači”, nema mi druge, kaže Drago.
Maratonsko trčanje – vječna inspiracija
Znamo da je jako važno da trkač ostane inspirisan, motivisan, pa koji su vaši motivi?
– Trčanje je već poodavno postalo moj način života. Maratonsko trčanje je jedna večna inspiracija, u počecima trčimo da bismo savladali stazu, posle da bismo savladali neko vreme, onda počinju izazovi sve većih dužina, sve većeg broja maratona… U novogodišnjim čestitkama, baš ovih dana, dosta osoba, pa između ostalih i ti Ersane, poželeli ste mi 500 maratona. U ovom momentu to mi se čini teško ostvarljivim, ali kad se prisetim, tako sam mislio i posle stotog, dvestotog, a pogotovo tristotog, a ipak se ostvarivalo. Verovatno tako deluje odbrambeni sistem mog organizma, jer da sam samoubilački krenuo da što pre dostignem narednu stotku, sigurno bih negde “pukao”, i ne bi bilo ništa od toga.
Drago vodi svu statistiku Kluba 100 maratona i spremno je ponudio pomoć oko unaprjeđenja MT statistike/MT tabela.
– I sada kad sam u penziji, kada imam nešto više slobodnog vremena želja mi je, da zajedno sa Ersanom, a i svima vama, (ultra)maratoncima-kama, oformimo bazu podataka svih vaših rezultata. Od srca želim da to učinim za svoj zavičaj. Ja već imam odgovarajući softver za obradu tih podataka, dakle, sve što treba je da se svi aktivno uključimo u tu akciju, ističe Boroja.
Poruka trkačima u BiH
Na kraju smo ga zamolili za poruku trkačima u BiH. Iza njega je čitav život u trčanju, pa izvucite poneki zaključak i pouku za svoje sretnije/zdravije dane na stazi.
– Bojim se da ne mogu poručiti nešto, što već neko nije rekao ili napisao. Ali, iz nekog svog ugla ili iskustva, savetovao bih da se trčanjem ne treba baviti iz pomodarstva, pokazujući se u najnovijoj markiranoj opremi. Danas, trčanje postaje imperativ zdravog načina života, i to treba pre svega imati na umu, pogotovo kod početnika. Treba racionalno uklopiti svoje svakodnevne obaveze i dužnosti sa trkačkim planovima. Najvažnije je da imate realnu procenu svojih trenutnih mogućnosti, i adekvatno tome pristupite trci ili treningu. Kako kažu, pokrivajte se koliko ste dugi. Dobar savet je da se uvek konsultujete sa nekim iskusnijim, pogotovo stručnijim. Ljudi iz BiH verovatno imaju trkačkog potencijala – dokaz za to je Amel Tuka. Naravno, teško da je to za poređenje, ali ovde bih dodao statističku zanimljivost. U Hrvatskoj, čovek sa najviše istrčanih maratona i ultri je Franjo Lončar (oko 300), koji je poreklom iz Bosne. U Srbiji, slično, najviše maratona i ultramaratona imaju, moja malenkost (414), rođen u Bosni, drugi je Srećko Mićić (233), čija mati je rođena u Bosni, i treći Drago Knežević (219), takođe rođen u Bosni.
Ovde ću se poslužiti citatom slavnog češkog maratonaca, olimpijskog šampiona u maratonu: “Ako želiš trčati – pretrči kilometar. Ako želiš promeniti svoj život – pretrči maraton”.
Vaši komentari
