TEODORA SIMOVIĆ: Tek kada mislimo da je kraj, zapravo najbolje tek počinje

“Ne radi se o tome ko je najbolji, već o tome ko može podneti više patnje.”

1041
Maraton u Milanu

Piše: Teodora Simović

Počela bi sa rečima čuvenog Steve-а Prefontaine-a, s obzirom da sam imala od 2020. godine izuzetno turbulentan period u karijeri koja traje 16 punih godina.

Nakon 2019. godine gde sam brojala gotovo 40 pobeda u toj godini usledila je jedna pauza iz koje se nadam da će se roditi nešto još bolje.

Kada se te 2020. pojavila korona bila sam izuzetno spremna, po mnogim treninzima kojima sam tada radila u Ulcinju i spremala se za maraton u aprilu mesecu, a možda je to bila i najbolja forma koju sam dostigla. Međutim uvek ostane žal za nečim, a tadašnja situacija mi nije išla na ruku. Nisam imala normu za Olimpijske igre, bila sam u kvotama i sve je bilo neizvesno. Te godine sam prekinula saradnju sa dugogodišnjim trenerom Rifatom Zilkićem, ostala sam bez trenera i radila na svoju ruku. Kao sama svoj trener pobedila sam na 1500m i 3000m na prvenstvu Srbije, 1500m sam trčala 4:24 i uzela bronzanu medalju na prvenstvu Balkana na 5000m.

Trening na stadionu Kodeljevo (Ljubljana)

Slovenska grupa

Krajem 2020. i početkom 2021. godine, prihvatila sam izazov i oprobala se sa grupom Slovenke Neje Kršinar i njenog trenera Dejana Lenarta. Bila sam do maja meseca u Sloveniji. Imala sam u toj grupi takođe poteškoća. Ja generalno nisam zahtevna osoba, ali okolnosti su bile specifične. U Sloveniji je bilo sve zatvoreno, bio je totalni “lockdown”, a atletičare sa kojima sam radila nisam poznavala dugo. Sa Nejom Kršinar sam trčala takmičenja, ali ovo je moje prvo iskustvo da sarađujem u inostranstvu. Imala sam samo svoje ciljeve i jedan san u kome sam htela da trčim najbolje do sada. Spremali smo se u Ljubljani. Treninzi su bili totalno drugačiji nego inače što sam navikla i što sam radila. Bila je totalna promena načina života, okruženja, treninga i okoline. Bila sam jednostavno sama u celoj priči, ali ljudi sa kojima sam tamo sarađivala su me jako lepo prihvatili. Nakon 3 meseca rada trčala sam 10k trku u Italiji (Mujalonga Sul Mar, 18. aprila) za 35 minuta i 38 sekundi. To je sve nekako bila uvodna faza pred Milano maraton, s obzirom da i samo učešće na maratonu bilo pod znakom pitanja. U Evropi su pravljeni samo “Elite field” maratoni za nekih 100 trkača pa je samim tim sve bilo napeto i pod pritiskom jer je takvih maratona bio veoma mali broj. Nakon Mujalonge sam 2. maja trčala 1:16 polumaraton u Trstu što je najbolji rezultat u 2021. za žene u Srbiji. To je više bilo da idemo ritam maratona po dogovoru sa Lenartom. Bila sam prezadovoljna i jako srećna da istrčim posle tolike pauze bez Trka i takmičenja.

Mujalonga Sul Mar 10K: 35:38

Maraton u Milanu

Došao je Milano 15. maja i tu sam imala veliki peh. Završila sam maraton i realno gledano sada jako sam ponosna, ali dovela sam svoj život u opasnost. Prihvatila sam se rizika. Dan pred sam maraton je sve krenulo naopako. Imala sam ciklus. Izgubila sam do kraja trke kiseonik i pala mi je temperatura tela na 32 stepena. Bilo je zaista teško da dođem sebi i to je jako težak trenutak u kojem sam bila totalno sama.  Sve u svemu sa 2:48 sam bila u tom momentu zadovoljna, ali ne mogu da kažem da me je ispunio srećom taj rezultat iako je i on takođe prvi rezultat u Srbiji za žene u maratonu za 2021. To je daleko od mog ličnog rekorda i cilja koji ja imam.

Milano Marathon

Povratak u Srbiju

Odlučila sam da sa vratim u Srbiju. Čekao me je posao, zato što ja već godinu dana radim kao profesor u školi i treniram. Sagledala sam neke okolnosti i bilo je teško da radim, treniram i živim na relaciji Srbija – Slovenija. Bila sam realna i iskrena prema sebi, donela sam odluku da radim sa svojim dugogodišnjim trenerom Rifatom i da kao takav tim nastavimo tamo gde smo stali.

Pored istrčanog Milana i bodova sa Balkanskog prvenstva i nacionalnog, do pred sam početak OI, čekala sam “vizu” koju ipak na kraju nisam dobila.

Trčala sam KUP Evrope na Kipru i bila druga u trci na 3000m. Krenuli smo da radimo, ali se desila povreda Ahilove tetive. Promena iz patika u sprinterice mi je napravila povredu koju sam lečila duži vremenski period. U krajnjem delu sezone odlučila sam da trčim kraće ulične trke i kroseve.

Kup Evrope na Kipru, 3000m za 9:40

Viza za Tokio

Što se tiče vize za OI Tokyo 2020, ja sam u novembru 2019. godine trčala Serbia marathon gde sam postala ujedno ukupna pobednica maratona, nacionalna i balkanska prvakinja sa rezultatom 2:42. Samim tim sam osvojila bodove koji su značili za nas koji nemamo norme. Ja sam se spremala nakon tog maratona  za april mesec 2020. godine, međutim svi maratoni su otkazani, nastao je kolaps u svetu, nije bilo maratona. Čekala sam prvu priliku da trčim opet. Međutim sve je išlo u nedogled. Prvo sam ostala bez trenera, počela sam da radim sama, forma je opadala. Onda sam počela da radim sa Lenartom krajem te godine, nakon 6 meseci treninga trčala sam maraton u Milanu gde sam imala peh i jako teško sam se oporavljala nakon tok maratona. Odlučila sam da se vratim u Srbiju zbog posla jer sam ja već u januaru počela da radim kao profesor u Novom Pazaru. Onda sam 2021. godine posle Milana krajem maja meseca počela da radim ponovo sa Zilkićem i tada sam još uvek bila kandidat za OI. Bez norme, ali sam bila u kvotama. Obavila sam sve potrebne lekarske preglede, sve je rađeno kao da idem, mi nismo bili 100% sigurni naravno, ali sve sam obavljala što je Olimpijski komitet tražio. Čak pred same OI zajedno sa srpskom daljašicom Milicom Gardašević bile smo jedine u igri koje smo čekale odgovor MOK-a da li idemo ili ne idemo u Tokyo. Odgovor smo čekale pred sam početak igara. Sećam se bio je ponedeljak i tada smo dobili odgovor da ipak ne idemo na OI, što je meni u tom momentu možda i bila bolja opcija jer ja nisam bila u mogućnosti da trčim nakon Milana ponovo maraton. Prvenstveno iz zdravstvenih razloga, zatim jer je bilo malo vremena između dva maratona i jer su tamo stvarno bili loši uslovi za samo takmičenje. Tako da sam ja nakon toga trčala stazu.

Slovenska trening grupa

Pouke iz dve teške godine

Onda sam imala povredu Ahilove tetive i te dve godine su za mene zaista bile teške. U jednu ruku možda su bile neka vrsta prekretnice. Možda su bile neko iskušenje. Sve u svemu smatram da sam puno toga naučila za to vreme. Ne mogu da kažem da su bile totalno neuspešne, ali moje mišljenje je da su bile daleko od onoga što sam do tada trčala i čemu ja stremim. Mislim da sam postala mnogo više zrelija, čak sam i neke nove stvari naučila o treningu. A ono čemu sam najviše zahvalna bez obzira na rezultate, jer to bude i prođe, je to ko mi je prijatelj, a ko ne. Ko mi je pomogao u toj teškoj situaciji, a ko ne. Sa ove tačke gledišta to me čini jako srećnom, zato što su dela ta koja nam dalje određuju neki životni tok.

Više o Teodori saznajte iz jednog ranijeg razgovora za MT: LINK.

Zato smatram da sam zaista srećna osoba, bez obzira na poteškoće koje sam imala, zato sto me je to izgradilo jačom osobom, ali i trkački. Život je maraton, pun uspona i padova. Pun neizvesnosti, požrtvovanja. Nekada se desi bol i patnja, ali možda je donekle i to cena sreće i nagrade koju dobiješ ako istrpiš oluju. Zaista nije bitno koliko puta padnemo, već koliko puta ustanemo i ja sam se uverila u to sigurno.

Zato sam nastavila saradnju sa Zilkićem u AK Novi Pazar i sa grupom kvalitetnih atletičara jer to je moj klub gde sam ponikla, ljudi koje znam i koje volim. U svom gradu gde sam rođena, gde je moja porodica i meni bitne osobe koje me vole i koje su tu uz mene. Radujem se tome, radujem se novom danu, radujem se svom novom početku i sa sigurnošću sam zgrabila još jednu šansu da pokušam da ostvarim sve svoje snove koje sanjam dugi niz godina. Tek kada mislimo da je kraj, zapravo najbolje tek počinje.

Novi početak

U dogovoru sa trenerom Rifatom, krenuli smo od početka sa ambicijama, treningom i saradnjom. Već smo odradili prvi deo priprema u Crnoj Gori. Potrebno je vremena da se neke stvari vrate u normalan ritam i kolosek. Kao glavni cilj za ovu 2022. godinu imamo velika takmičenja na stazi. Međutim u prvom delu sezone prijaviću se verovatno na 2 ili 3 polumaratona. Nakon toga naš fokus će biti srednje i duge pruge na stazi. Što se maratona tiče, imamo u planu tek na kraju godine. Osećam da mi je bio potreban predah od same te discipline u koju sam ušla jako mlada, sa 23 godine. Možda je ipak potrebna još koja godina da sazrim kao prava maratonka. Za sada iskoristiću brzinu koju imam i svoj talenat da se vratim onamo gde sam stala sa daleko boljim rezultatima. Za sada imam svu veru u sebe i ljude sa kojima radim. Mada ja sam osoba koja ne voli da priča mnogo unapred, ali se iskreno nadam da će mi se ove godine sve kockice poklopiti.

Teodora Simović i Elzan Bibić: Klupske kolege iz AK Novi Pazar u dresu reprezentacije Srbije

Vaši komentari

Banner