MIRZET HALILOVIĆ: Valterova londonska pacemania

Od 2017. godine, kada sam u Berlinu, istrčao svoj prvi maraton iz serije Major maratona, odmah sam se fokusirao na preostale iz navedene serije.

2498
Banner

Piše: Mirzet Halilović

Kao veoma mlad (48 ljeta, mislim da sam dobro upisan u knjigu rođenih), nisam znao u šta se upuštam.

Mladost. Ludost. com. Što bi rekli naši narodi i narodnosti. Nije to bio moj prvi zvanični maraton, bilo je toga vrlo malo u oskudnoj karijeri. Nakon toga, trčim razne trke od 800 metara do maratona, ali sam bacio oko na ovu, seriju Major Maratona, stavljajući ih u svoj prioritet. Što bi rekao Tex Viler: “Zlatnu seriju”. Berlin je bio geografski blizu, brzo je završen. Valtere kreći se. Ode voz. Trnoviti, makadamski putevi, na kojima često treniram, obećavali su da ću izlaskom na asfalt, dobiti potrebnu brzinu, koja će mi u konačnici dati i bolji rezultat. Što teža staza na treningu, to bolji rezultat. Ako ne vjerujete meni, onda pitajte ove naše atletičare iz regije, zašto idu u Keniju na pripreme, ima li tamo asfalta. Naravno da ga nema, čak im fali i makadama. Brale moj, deri po zemlji. Stoga, ako nekada čujete da sam i ja tamo otišao, znajte da mi je ponestalo asfalta za trening, da su ovi naši političari, u cilju predizborne kampanje, ukinuli i ovo malo mojih staza za trčanje, stavljajući sve to pod asfalt. Nakon 2017., uz neprekidno treniranje, uspio sam otrčati još naredna 3 majora, tako da sam krajem 2021. godine, već imao završena 4 Major maratona. Posebna draž mi je u tome što sam održao kontinuitet u poboljšanju rezultata na tim trkama. Svaki naredni je bio sve bolji i bolji: Berlin 3:19:04,New York 3:16:27, Chicago 3:11:25, Boston 3:07:49. Znači još 2 maratona su ispred mene, London i Tokio.

Krajem 2021. dobivam mail od World Major marathon asocijacije, da sam se po rezultatu iz Bostona, kvalifikovao za nastup na Svjetskom prvenstvu po starosnim kategorijama koje će se održati 02. 10. 2022. godine u Londonu, na poznatom Londonskom maratonu. Super, još jedan major se smiješi, a usput i Svjetsko prvenstvo. Malo jeste smiješno to usput, ali je istina. Isto kao što moja majka Nezira, nedavno reče: “Odoh da ti naberem pecenjaka” (mladi kukuruz), pa se ubrzo vrati sa pecenjcima i sa kantom zelene buranije, kaže: “Usput nabrala i buraniju da ti napravim sa teletinom”. Odmah sam to prijavio i uplatio oko 300 funti za nastup na Londonskom maratonu. Ode pola penzije na trku.

Supruzi sam rekao da me je zadesio neki popust, cijena oko 80 KM. Dobar savjet, prepišite od mene (ne garantujem za moguće posljedice tipa TAVA U GLAVU). Kažu da je dozvoljeno nekada malo slagati u cilju preventive tj. eskalacije mogućih sukoba, oko kućnog budžeta kada se raspravlja na temu: Zavjese ili odlazak na trku. Izabere se jeftinija varijanta. Da znaju ovi iz PIO u koju svrhu trošim pare, ukinuli bi mi je. Kupuj brate lijekove, igraj šah, ganjaj Hudovice, pa makar ih štapom dodiruj, kao i mi svi i obavezno pričaj protiv države. Naravno pomalo kašljucaj i zapali koju.

Pripreme teku čitavu zimu. Nebitno, da li je minus, Valtera redovno možete vidjeti u jutarnjim časovima, a one što čiste snijeg samo ćete ponekad vidjeti. Trener još nije dostavio plan, rano je. Ima 10 mjeseci do trke sezone. Treniram samoincijativno, jer je od protekle 2021. ostalo kondicije. Nije dobro baš zimi leći, možemo zakorozirati. Ja standardno sa treninzima krenem od decembra, pa u novu godinu ulazim već oznojen i držim gas. Već 1. januara trčim prvu dužinu, možda 25k, ali jako, da sam spreman ako me ko pozove na trku. Sramota je ići nespreman. Tako je bilo i početkom 2022. godine, kada sam sredinom januara otrčao prvi ovogodišnji maraton u Sarajevu. Super vrijeme – 8 na stazi. Idealno vrijeme da se probaju vunene čarape. Znači prvi je na vrijeme otrčan. Da mi je ko rekao da ću do kraja godine otrčati 5 takmičarskih maratona ne bih mu povjerovao. Onda je u februaru naišao Split maraton, koji sam otrčao za 3:06:12 ostvarivši lični rekord. Za 10ak dana, nalijeće mi na volej polumaraton u Gradišci kojeg derem za 1:24:39. Opet lični. Ljudi krenulo me pravo ili što bi rekli oni što zaobilaze obrazovanje: “Ura, gori škola”. Treći ovogodišnji maraton trčim u aprilu, a to je Bostonski maraton (to mi je već drugi put) ali na moje veliko razočarenje, loš rezultat. Samo 3:23:00. Jako loš rezultat. Stomak me mučio od starta do cilja, tako da sam trku jedva završio. Prvi put tražio pomoć doktora. Grč u stomaku je bio kao kamen. Taj loš rezultat nije toliko ni bitan, jer ja imam jači zvanični rezultat iz Bostona 2021. godine: 3:07:49.

Što se tiče forme, tekuća 2022. je sigurno bolja po rezultatima za makar 10 %. Procjenu moje forme sam vršio po rezultatima sa trka iz prethodnih godina. Na svim stazama gdje sam ranije trčao ove godine sam postizao puno bolje rezultate nego tih prethodnih godina, čak i na visokim temperaturama. Na trci Igman 10 k zauzeo sam 3. mjesto u generalnom plasmanu, na zahtjevnoj stazi (trčao sam ispod 40 min, što je bio moj PB na toj stazi koju trčim zadnjih 5 godina). Trka Prijateljstva u Kuli, Republika Srbija, kod gosp. Mišovića, otrčana 10 k za 39:29 (nikada ranije nisam mogao ispod 40 min. Istu trčim oko 6 godina). Znao sam da sprema raste. Prorijedio sam odlaske na trke. Uglavnom obaram neke svoje lične. Sa trenerom Elvirom, dogovorili smo, da odradim Sarajevski maraton  3. 7. 2022. i da onda krenemo u pripreme za London. Navedeni Sarajevski maraton, otrčao sam jedva, obzirom da je bila veoma visoka temperatura. Možda preko 35 stepeni. Moj rezultat 3:19:00. To je bio četvrti zvanični u ovoj godini. Temelj je iskopan, ploča salivena. Elvire, zidaj plan za London, što jači, to bolji. Nemoj još slati, jer narednih dana na stadionu Tušanj u Tuzli hoću da oborim PB na 2.000 i 3.000 m. Sačekao je dok ja nisam to završio, 2.000m 6:48 (PB), 3.000m 10:21 (PB). Super je išlo, distance su tačne, jer sam trčao na  atletskoj stazi. Šalji plan. Ulazi se u godine. Bolje što prije završiti zacrtano. Nemoj da bi mi stavio nijedan slobodan dan, do 02. 10. 2022. kada trebam da trčim predmetni maraton. Nije me poslušao, stavio mi je 01. 10. 2022. jedan jedini dan odmora. Moj dugoročni cilj je da ostvarim rezultat na maratonu 2:59:59.

Jako ambiciozno, što bi rekla mlada prve bračne noći, mladom “pijetlu”, koji nije ispunio predizborno obećanje, prešavši brzo sa prakse na teoriju. Jaka norma. Pravi mi plan za 2:59:59 i reci šta treba da trčim.

Što se tiče mog PB-a na 21.1, on je jako dobar. Treba popraviti moju 5 k koja je trenutno jako loša (18.42) i 10K koja je još gora (38:40). Trener je napravio zahtijevan plan. Uvijek u prvi mah kada čitam plan, mislim da to neću moći ispoštovati, ali kada to radite svakodnevno, to ide kao vruć burek, još vam zafali jogurta. Plan sam sprovodio malo jače nego što je napisano. Dužine, npr. 27 k je bilo potrebno otrčati u paceu 4:15 do 4:18, ja sam otrcao po 4:10. Isto to na dužini od 30 km, koju sam otrčao u paceu 4:12. Po planu je došao red na dvije kontrole. 5 k i 10 k. Jako bitne, da trener vidi gdje je Valter. Kontrolni trening 5k je bio za mene super, 17:46 (3:33km). Temperatura 18 stepeni. Kontrola 10k, rezultat 37:02. Oba ta rezultata su otrčana na ulici, staza ravna. Trčao sam naprijed nazad, da bude mjerodavno koliko se može. Sve ukazuje da je trener dobro uštimao violinu, a da učenik dobro čita note. Pripreme teku jako dobro. Puno kilometara se trči, sedmično oko 120km.

Najteži treninzi su bili tzv. blok treninzi. Tada se u toku jednog dana trči dva puta. Ujutro 25K i navečer 25K. To mi je padalo baš u avgustu, kada je temperatura bas visoka. Jutarnji trening sam trčao oko 5 sati, a večernji je počinjao oko 18:30h, jer sam se trebao zagrijati dobro 3 kilometra. Oko 19 sati start glavni dio časa, a to je 10 km, pace 4:40 po kilometru, onda bez odmora još 12 km po 4:15. Zbog velike toplote ovaj drugi dio sam jedva završio, zadnja 3km su mi padala na pace 4:30. Još mi dijaspora dobacuje: “Ovi Bosanci su baš čudni, svuda u svijetu se trči u jutro”. Nisu oni u mom filmu. Ako im kažem da sam jutros već opalio 25km, udarit će nekoga infrakt. Nakon što sam završio, taj večernji trening i za taj dan uknjižio tih 50 kilometara, trebalo je sada nakon treninga otići do stana. Stan je tačno 1 kilometar udaljen. Umoran kao nikada. Krenem lagano, jedva dođem do pola puta, možda malo i više. Već vidim zgradu. Zamišljam ciljnu ravninu, na nekoj trci. Nailazi taxi. Ja podignem ruku, čovjek stade. “Izvolite gosp, dokle da vas vozim”. Šta da mu kazem, mislit će da ga zezam, ako kažem da me vozi 300 metara. Ode čovjek začuđen. Ja sa noge na nogu lagano kući, jedva. U životu se nisam umorio kao tada. Ujutro sam bio kao nov jer sam za oporavak pio glutamin. Takva dva blok treninga sam imao u trenažnom procesu za Londonski maraton. Sve ostale treninge tipa 5 x 5km po 4:10, trčao sam oko 4:05, dok je pauza između bila 1k na 4:20. Bilo je tu i 6x2km po 3:50. 10x 1k po 3:36. Uglavnom dobro ide, plan se dobro realizuje. Mašina za veš non stop radi. Još 40 dana do trke.

Stara viza za Veliku Britaniju mi je istekla davno. Oni to izdaju samo na 6 mjeseci. Ja još nisam podnio zahtjev za novu vizu. Ni sam ne znam zašto to nisam podnio ranije. Zaokupljen svakodnevnim treninzima. Samo mi je brzina u glavi. Valjda sam mislio da i to ide puno brzo, da ide kao npr. za SAD, zakažeš termin, odeš na razgovor i odmah znaš, da li si dobio vizu ili ne. Kod Britanaca dobivanje vize ide jako sporo, zbog njihove procedure, tako da se to uvijek oduži, može da traje puno puno puno. Apliciranje ide preko TCL agencije u Sarajevu. Oni su zaduženi za prikupljanje dokumenta, uzimanje otisaka, i to dostavljanje ambasadi Velike Britanije, na daljnje odlučivanje. Apliciranje je koštalo: agenciji oko 120e, ambasadi oko 100e. Treba to sada odnijeti u Sarajevo, redati itd. Imao sam flexi termin, tako da sam mogao doći u bilo koji dio dana od 08 do 16 sati. U Sarajevo krećem sa mojim mlađim bratom Bećom, koji je došao iz Njemačke na godišnji odmor. On prati moje trkačke vratolomije, navija iz Njemačke, pokazuje Švabama rezultate, a oni kažu “Lažeš”. Zajedno se smijemo. Put ide za Sarajevo. Bećo priča o jagnjećem pečenju, kao sva dijaspora. Kad ćemo svratiti da jedemo. Ja mu kažem: “Buraz moj, idemo prvo da predamo za vizu, onda možemo lagano, ako želiš prvo ćevapi za zagrijavanje, onda može jagnjetina za desert itd. On se slaže. Dolazak u Sarajevo i pronalazak navedene agencije teče brzo. Ljubazna gospođa preuzima sve moje dokumente, jedan po jedan. Dolazimo do glavnog dokumenta, a to je poziv na Svjetsko prvenstvo tj. za učešće na London maratonu, za 02. 10. 2022. Uzimajući taj dokument ona mi reče da je tijesan datum, te da se viza jako dugo čeka. Ponekad i 4 do 6 sedmica. Mene hladan tuš obli. Znate ono, kada kupite skupe cipele i sl, dođete na kasu, provlačite karticu, a nemate marke na njoj, pa se preznojavate, a ljudi se gurkaju oko vas u velikom redu. Pa za 40 dana je dan trke. Kaže mi gospođa “nekada zna biti i prije, u zadnji čas ste stigli, ako danas predate, možda bude sve OK”. Uze ljubazno sve papire. Zatraži mi pasoš, da ga ostavi, da se u isti može viza “udariti”. Opet hladan tuš za Valtera. Ja se čitav dan samo tuširam. Ubuduće ću nositi šampon. Šta se dogodilo. Pregledajući moj pasoš, ona konstatova: ‘Pa vi nemate ama baš nijednu slobodnu stranicu na koju vam se može viza staviti”. Ja uzmem pasoš pa ga i ja detaljno pregledam više puta. Stvarno pasoš ima rok važenja još 2 godine, ali je pun pečata.

Šta sada, pitam nju. “Izvadite novi pasoš pa dođite, pokušajte naći tzv priority termin, tada ide brže rješavanje za vizu”. Šta me snađe. Nisam predao za vizu, vrijeme mi curi. Izgleda da đu London samo gledati na razglednici. Ne može to tako. Idemo u boj. Pravo iz Sarajeva za Tuzlu, da predam za novi pasoš. Brat je molio da mu stanem, makar u WC. Pečenje i ne spominje. Polako buraz, svega će biti, prvo da predam jer su bitni sati, onda možemo lagano u WC i itd. Taj dan on je imao prvi maraton samnom. Ima čojk već 1 Major. Izdržao jedan dan samnom. Pa šta bi se onda za moju suprugu i ostale ukućane moglo reći, koliko oni imaju Majora. U Bosni su redovi za pasoš isto kao da se dijeli ulje džabe ili neka druga humanitarna pomoć. Ljudi kažu: “Da izvadim nek ima, sad će izbori, nek se nađe”. Mislim u sebi, pa nije to konzerva ili prezervativ, pa da kažemo “nek se nađe, može zatrebati”. Odlučujem se za brzu opciju dobivanja pasoša, jer ako bi čekao redovno, to traje najmanje 3 sedmice. Brza opcija postoji zakonski, cijena je oko 250 KM. Traje 2 dana. Super, ako treba, uzimam kredit. Ljubazno osoblje, brzo zaprima zahtjev. Ulazim u proceduru i sada jedva čekam da dođe novi pasoš. Sve ide po planu. Pasoš je došao za 2 dana. Prilikom ponovnog apliciranja potrebno je izmijeniti broj pasoša. To nisam uspio, jer je program takav da se moralo sve ponovo uplatiti, kao da je novo apliciranje. Moj prijatelj Senad Senchin (inace trkač) zadužen je za te administrativne poslove i što bi rekao moj komšija Ramiz Zmaj, ‘Čojk je fantom”. Senad sve to radi za mene, mailove, avio karte, prevod sa stranih jezika itd. Kada odem na put, moj Senchin je u pripravnosti (nešto slično kao kada su poplave, pa se ne spava čitavu noć), jer ja ni naš jezik ne pričam dobro. Šta ću kada sam učio ruski čitav radni tj školski vijek. U moje vrijeme ko je učio drugi jezik osim ruskog, smatrao se državnim neprijateljem. Ljudi si rječnik engleskog jezika krili kao pušku na crno. Nešto ja znam, ali to je nedovoljno. Znači, Senchin je kao na vojnoj vježbi. Nije baš u stavu mirno. On samo čeka moj poziv. Jedne prigode, kada sam ja polazio na put, Senchin me pitao: “Imajući u vidu činjenicu da sam u strogoj pripravnosti, da li ja mogu, obzirom da sam oženjen, ulaziti u neke intimne odnose sa svojom suprugom, u cilju održavanja kondicije”. Senchine druže, u avionu je zabranjeno korištenje telefona. Sve je brzo skužio. Inteligentan mladić.

Jedne prilike sam ga nazvao sa Istanbulskog aerodroma, da mi riješi problem oko spavanja u Turskoj, koje je avio kompanija bila meni dužna obezbijediti, radi kašnjenja leta. Nešto su zezali, kao fol da me to ne sljeduje. Senchin im na čistom turskom jeziku dijelio lekcije putem telefona. Nakon toga imamo situaciju da mi taj isti brko sa šaltera nosi kofer i nudi hurme. Simpatičan mladić. Toliko o Senchinu (Betmenu).

Treninzi idu po planu. Još nekoliko jakih treninga završavam. Novi termin za vizu je zakazan. Treba opet u Sarajevo ići da se preda za vizu. Burazu Beći ne pada napamet da ide samnom. Ne mogu ga dobiti, mislim da je isključio telefon. Oprezan momak. Znam da je za prošli put rekao: “Pa ovo je preživljavanje, lakše je bilo u Vijetnamu”. Idem sam u Sarajevo. Sve prolazi kako treba, predao. Sada čekanje. Vrijeme curi. Ja dalje treniram po planu. Treniram da to ispoštujem, a ne znam hoću li uopšte ići. Na nekoliko zvaničnih trka idem, da ispoštujem organizatora, ali se držim strogo mog maraton plana. Banovići polumaraton nisam trčao, ali sam se pojavio. Vozio sam svog old timera, na kome je bio sat tj. semafor, kao vozilo na čelu trke, te na taj način dao svoj doprinos održavanju ovog sportskog događaja. Otrčao sam lagano trku Srebrenik 5k. Puno ljudi me preteklo, kažu: “Eno Valter se oprostio, ide sporo”. Još su neki pitali da im prodam patike. Travnik trka 5 k, podrška organizatoru, drugu Nedimu.

Zanimljivost sa trke. Došao u Travnik. Cilj lagano otrcati 5 k, što sporije, jer sam ujutro u Tuzli otrcao po svom planu. Sada sam tu čisto turistički. Malo smo zakasnili u Travnik. Moj vozač, Amir pejser, koga mi u trkačkom podzemlju zovemo ‘Pejsulema”, sa svojom porodicom, dovezao me u Travnik na trku. Nakon što sam ja podigao startni broj (oni neće trčati), 30 min prije starta idemo u poznatu ćevabdžinicu kod Harija. Neću brzo trčati, pa kontam da šta pojedem. Volim pite, ali je zatvoreno. Ćevapi mirišu, pali mi se Garmin od lijepog mirisa. Čudna neka vremena, što bi rekao putopisac Zuko Džumhur. Ja se spremio kao za svadbu. Nike oprema, startni broj, čak i rukavi Nike. Ulazimo u ćevabdžinicu. Miris dima kao da sam ušao u zadimljeni salon na Divljem zapad. Sve je puno, kao u Čevljanovićima na koridi. Ljudi čekaju u redovima. Mjesta nema. Pronalazim jednu stolicu slobodnu u zavučenom ćošku. Stanem pored nje. Moji saputnici su pored mene. Zovem konobara: “Molim vas, ovdje imamo hitan slučaj. Naručujem 1 veliku porciju ćevapa i 3 jogurta, to je za mene. Oni neka kažu šta žele”. Konobar, koji nikada do tada, nije vidio sličnog gosta bez pitanja brzo je donio svu našu narudžbu i tek onda pitao: “Pardoniram, ako mogu da pitam, šta je ovdje hitan slučaj”. ‘Gospodine, ja startam za 25 min, ništa me ne pitaj, hlade mi se ćevapi, razguli”. Ode covjek zadovoljan odgovorom. Tako je i bilo. Već u predviđeno vrijeme bio sam u startnom bloku. Tu sam upoznao našeg elitnog trkača iz Zenice, Abedina Mujezinovica, koji trči sa Amelom Tukom i koji bilježi super rezultate na 800 metara. Abedin je došao u Travnik da podrži  organizatora trke. Na startu me mnogi pitaju: “Šta ganjaš večeras”. Ne smijem da im kažem: ‘ČAČKALICU”.

Turističke trke mogu biti takođe nepredvidive, isto kao one gdje se ganja PB. Startao sam kao iz katapulta, ostavljajući elitu. To je trajalo oko 500 metara. To mi je bio plan, da se izvučem iz gužve, onda sam do kraja išao lagano. Na trećem kilometru ćevapi i tri jogurta su činila svoje. Svađa u stomaku, kao pred predstojeće izbore u BiH. Jedva završio trku od bolova u stomaku, tempo lagan, blizu hodanja. Koji me đavo natjera da baš sada jedem ćevape, koje inače ne jedem. Rekao sam sam sebi: “Nikad više ćevapi”, ni prije, ni poslije trke. Eto savjeta za trkače, sladokusce, ćevappejsere. Poslije objeda može samo šetnja ili manja svađa sa suprugom. Trčanje nemojte nikada, zaboga miloga. Tako je završila moja Travnička hronika.

Pripreme teku, vize još nema, a ja imam još 12 dana do trke. Upravo 22. 09. 2022. godine, po planu mi je da otrčim bitan trening, 10 k maksimalno. Rezultat koji ću postići je jako bitan. Volim poraniti kada trčim ove bitne treninge. Ustajem u 02:59 sati. Simbolika je jako bitna i korisna. Popije se kafa lagano i makne se koji kolač, a nekada i po nekoliko (tako da bude ujutro začuđenih lica mojih ukućana, kada otvore frižider i vide da fali pola torte. Odmah konstatuju da imaju slijepe putnike u kući). Volim slatko. Nakon kafe ide zagrijavanje 3 k. Onda derem tu 10 k. Na moje veliko iznenađenje, trening 10 k je prošao odlično 37:02. Pace 3:42. Lični rekord. Super, trener će biti prezadovoljan. Bitan segment je pomjeren. Ovaj 10 k će mi  ostati u sjećanju po snimku koji je sačinio moj prijatelj, trkač Hajvaz Edin, te napravio divan spot uz pjesmu Dine Merlina “Furaj mali sam sredinom”. Start te desetke bio je oko 04:50 sati, ambijent trčanja po noći, i obaranje ličnog rekorda na treningu, vrhunski. Jeza me hvata, na svako ponovno gledanje tog amaterskog uratka. Idealan spot za pogledati. Za punjenje energije. Pogodan za pogledati u vrijeme kada se posvađate npr. sa suprugom ili vas je šef iznervirao. Odmah dođete sebi i stvorite neko veliko samopouzdanje. Žestok trening 10 k, koji ću možda teško ponoviti. Prolazi su bili jako brzi. Prolaz na prvoj 5 k bio je 18:55. Druga 5k 18:07. Zadnji kilometar je bio 3:30. Znam da su jednom pekaru tada zagorjele kifle, izašao da gleda finiš. Finiš treninga je uvijek pokraj egzotičnih objekata. Puno treninga derem. Nisam napravio pauzu u trčanju oko 90 dana. U danima kada treba da odmaram, tada trčim tzv. futing, lagano trčanje 6 do 12 km, pace 6:00 do 7:00. Nebitan je pace, samo da otrčim tu zadanu kilometražu. Dobro me umori jako taj spori. Bojim se stradat će mi motor. Bliži se dan trke. Provjeravam mailove. Tih dana sam saznao da se može pratiti stanje vaše aplikacije za vizu. Znači, možete da pratite koliko je koraka urađeno. Provjerom sam ustanovio da je završeno 3 od 5 koraka. Dobro je. Zadnji peti je dostavljanje pasoša. Dostavljanje pasoša ide brzom poštom DHL. Upravo sam dobio mail od Ambasade da su oni poslali pasoš. U narednih 48 sati očekujem da mi dostave isti. Naredni dan, poziv: “DHL ovdje, je li to gospodin Halilović”. “Gospođo draga, ja danima ne spavam, ne znam da li sam gospodin, dok ne otvorim pasoš, gdje se vi nalazite da ja vama dođem po pasoš”. Ne zna ona da je Senchin već u pripravnosti, jer ja sam već proglasio prvi stepen jučer. Praksa je da ti samo vrate pasoš, pa ti otvoriš pasoš i tek onda vidiš da nisi dobio vizu ili si je dobio. Taj dan sam bio gospodin. Sreći nikada kraja. Eto koliko nama Bosancima i Hercegovcima treba trnovitog puta da se dobije viza za neku zemlju. Da odemo malo na neki sportski ili kulturni događaj, da vidimo kako drugi ljudi žive, da prezentujemo našu državu. Da vide da smo i mi civilizovani. Mogao sam lako da je i ne dobijem, pa bi bila uzaludna sva moja treniranja itd. Znam da mi u tom slučaju moja dostignuta sprema ne bi mogla propasti, ima maratona još koji će biti uskoro, ali ja to ne želim. Želim da trčim svoj 5. major i za to se spremam. Naredni dan je moj Senchin razradio karte. Brzo to kupujemo. Vrijeme curi. Sa ruksakom je najjeftinije. Sarajevo – London, možda oko 100 eura. Odluka je pala na  Wizzair. Avio karta relacija Sarajevo – London (aerodrom Luton). Povratna  karta, ukupno, oko 240 eura. Prtljag dovoljno, 20 kg dole. 10 kg kabinski i naravno ruksak. Solidna cijena. Sencin ima popuste.

Datum putovanja 27. 09. 2022. u 06.00 iz Sarajeva. Povratak 08.10.2022. Što se tiče smještaja u Londonu, nisam ništa tražio, obzirom da nisam znao da ću ići, ni kada ću ići. Tako da sam i karte kupio, a smještaj još nisam našao. London je jako skup grad što se tiče prenoćišta, ali ja sam spreman da spavam bilo gdje, u parku ili u podzemnoj. Sve je to dio života. Meni komfor nikada nije trebao. Upravo tih dana obratio sam se našoj Ambasadi u Londonu. Na moje veliko zadovoljstvo,  saopštili su mi da imaju skromnu sobu za mene. Odlično. Ambasada je druga kuća svih građana Bosne i Hercegovine. Prije polaska na put, trčim jednu 5K sporu trku dana 25. 09. 2022. u Gračanici. Nema veze što ujutro putujem, obećao sam organizatoru da ću doći. Obraz nije stranački (bar kod nekih). U Sarajevo dolazim noć prije, tj. 26. 09. 2022. godine. Prijatelj, trkač Alen Memić, mi je besplatno ustupio svoj stan. (on je u Berlinu na maratonu već otrčao PB za 3:09). Legao odmah, jer treba poranit. Nešto mi bode oči. Svjetluca u mraku. Protrljam oci. Nešto mi se ukazuje ispred očiju. Pogledam malo bolje. Ispred mene patike Nike Zoom, iste kao što ja imam. Samo sto sam ja svoje slomio, jer sam istrčao sa njima preko 2 hiljade. Pošaljem poruku Alenu. Šta ti je sa ove robe. Kaže: Buraz, mal mi broj, greškom kupio 44″. Joj prečke, što bi rekli fudbaleri. Pa to je moj broj. Bez puno cjenkanja kupujem od njega patike koje su prešle samo 49 kilometara.

To je ta kupovina dok spavate. Pravi pejseri drže patike u spavaćoj sobi. Ko zna kada mogu zatrebati. Bravo Alene i hvala što si ih razradio za jači pace, jer on je bolji trkač od mene. Naredno jutro 27. 09. 2022. dan kada imam let iz Sarajeva u 06:10 sati. Uranio dobro, oko 02:59 sati. U 04:45 sati već izlazim iz stana. Imam veliki krug prijatelja, pola ih je iz svijeta sporta, a druga polovica iz svijeta korozije, old timera. Jedan iz ove druge grupe je veliki zaljubljenik u koroziju i old timere, sarajevski taksista Mahir, koji je sam sebe zadužio da me vozi, kako jučer, tako i jutros do aerodroma. Zanimljiv lik. Jarani služe da pomognu. Valter ima istu misiju. Let za London trajao je malo više od 2 sata. Uredno slijećemo. Na aerodromu me čeka taksista Emil, koji je odrastao u Sarajevu, te od malih nogu igrao u FK ‘Sarajevo’. Od pionira, sve do prvog  tima. Fanatik u treniranju. Kada mi je pričao da je prije svakodnevnih  treninga u navedenom klubu, prvo radio jako svoj trening pa onda taj klupski, to me podsjetilo na njegovog trenutnog saputnika i to da je svijet pun fanatika, ali ih treba otkriti. Respect ljudino. U fudbalu nije imao “jak vjetar u leđa”. Šta reći na to, nego bosanska posla. Po njegovoj priči, “Oni Haveri, sa zalizanim kosama, sa lošijom spremom, su naravno igrali”, dok je on bio na klupi. Sin radnika. Treba li još objašnjavati.

Emila mi je preporučila njegova mama, koju sam slučajno upoznao prije 2 godine, u Tuzli. Bilo je to jednog zimskog jutra, oko 05.00 sati, vraćajući se sa trčanja. Kaže ona: ‘Sine, baš si uranio”, “Da gospođo, trčim maratone, pa sam upravo završio, uskoro idem u London na maraton”. (Prije 2 godine imao i startni broj, avio kartu i vizu, ali se trka odgodila, radi korone, startala je samo elita na promijenjenoj stazi). Tada mi je gospođa rekla da ima sina u Londonu koji je taksista. Tom prilikom sam se porukama i čuo sa Emilom. Emil me je odvezao na moju novu londonsku adresu. Ambasadu Bosne i Hercegovine. Velika mi je čast što me je lično dočekao Ambasador Bosne i Hercegovine, gosp. Vanja Filipović. Gospodin u horoskopu, podznak Diplomata. Gest za knjige. U narednim danima odradio sam još nekoliko treninga u Londonu u prekrasnom Hyde parku, te posjetio stadion FK Chelsea. U međuvremenu sam bio na jednoj pozorišnoj predstavi koju je priredilo Zagrebačko kazalište. Tu sam upoznao ambasadoricu Srbije. U prostorijama Ambasade BiH, održana je izložba slika jedne sarajevske likovne umjetnice, gdje sam takođe bio pozvan kao gost. Veliki broj posjetilaca je bio na izložbi, puno naših građana, naravno tu su bili i predstavnici Diplomatskog kora. Zanimljivo je bilo tih dana. Meni je sve to novina. Nisam ja navikao na te prijeme. Možete zamisliti Valtera. Ja držim čašu sa vodom, lagano se krećem i nazdravljam gostima na čistom bosanskom jeziku, naravno uz gledanje u moj sat, da vidim koji mi je pejs.

U pripremama za putovanje u London  posebnu brigu sam imao šta jesti. Šta mogu, tj. šta smijem ponijeti, jer prvi put idem u Veliku Britaniju. Mati je standardno spremila gurabije od jabuka marke “Ramićke”. Ja sam stavio i logo na njih. Moj otac je to nosio u JNA, pa zašto i ja ne bih to ponio. One nemaju rok upotrebe, jer je sve domaće. Osim pasoša, to uvijek nosim sa sobom na trku. Korisnim savjetima opskrbila me je cijenjena prijateljica, trkačica u usponu, Edina Harbinja, koja zna sve cijene u fening. Kaže: “Cijene su kao u Semizovcu. Nemoj ništa nositi”. Super. Samo gurabije, pasoš ne važi bez njih. Ako ih otvore na granici, ugravirani logo “London Marathon 2:59:59″ će samo sijevnuti u oči. Mogu samo reći: Izvinite, Sir Valter, bujrum”. Niko nije ništa dirao. Nisam ponio više od 5 komada, uglavnom za poklon.

Odlazak na Expo. Četvrtak 29. 09. 2022. Obzirom da je jako daleko mjesto podizanja brojeva, Ambasador me je odvezao tamo. Usput smo navratili u obližnji hotel, po mog prijatelja Emila Brkanovića, koji je došao iz Švedske da trči maraton. On je inače porijeklom iz Bara, Crna Gora. Na Expu brzo podižemo brojeve vrlo malo se zadržavamo. Nisam vidio ni žvake od Nike. Samo New Balance. Zbog obaveza, ambasador nije mogao da se tu puno zadrži, morao se vratiti, tako da smo Emil i ja odlučili da se sa njim vratimo. Imali smo mi i prevoz i podzemnom, ali je to puno pješačenja. Uglavnom brojevi su podignuti. Prvi put sam dobio 2 startna broja, sa 2 čipa. Naprijed je za standardni za Londonski maraton, na leđima je isti broj sa drugim čipom i natpisom WANDA AGE GROUP WORLD CHAMPIOSHIPS World M 50-54 HALILOVIC. Idemo odmor.

1. 10. 2022. Prvi slobodan dan u zadnjih 3 mjeseca. Dan prije trke. To je za mene jako bitan dan. Moglo bi se prevesti, kao prva bračna noć. Treba pristupiti planski. Rano ustati, postaviti startne brojeve, pripremiti okrepu za trku gelove, BCAA itd. (tešku artiljeriju). Pripremiti vrećicu opreme, koju predajete na startu, a koju uzimate poslije trke. Tu obavezno stavljam glutamin za oporavak. Nešto ću vam reći, što sam ja zaboravio, ali nemojte vi. Nisam stavio makar 2 sendviča da imam nakon trke, to mi je kasnije falilo pravo. Nemaš ti to gdje kupiti, a u finišerskoj vrećici samo voda i neki keksić za školarca iz prvog osnovne. Nakon maratona jagnje se može pojesti. Nakon te pripreme, doručkovao sam dobro prije 9 sati. Našao sam grah u konzervi, te to pogrijao i uz veliku količinu zelene salate. U 12 sati opet obrok, pureća šunka na kojoj je pisalo “Halal pejs”. U 18 sati sam pojeo samo neku salatu. U 18:45 sati već punio ukrštenicu: 1 VODORAVNO = Valter.

Da da, ako hoćete da imate puno sati sna, a da se probudite u 2:59, onda idete rano na počinak. Spavao sam jako dobro. Znam da sam se probudio oko 22h dobro naspavan. Spavaj Valtere, sutra je koševina.

DAN TRKE, 02. 10. 2022. Jučer mi je trener dostavio precizno vremena prolaza i rekao da ako hoću da to sebi zapišem. Ja to ne moram pisati, naučim ja to napamet i čuvam u glavi par godina. Svoj matični broj mogu zaboraviti, ali sramota je zaboraviti svoje prolaze koji su bili i koji su trebali biti. Ako nekada, na trci,  jako brže trčim nego što treba, to nije zbog toga što sam zaboravio planirani pejs, to je zbog toga sto krv vri, tj. PEJS VRI. Teško je to objasniti nekom keramičaru i dipl. pravniku, zaposlenom u državnoj upravi, koji ponekad džogiraju i prepadnu se pejsa 5:30.

Taxi Emil je pred Ambasadom, u 5h ujutro. Vozi me u hotel gdje se nalaze trkači koje je ‘dovela” Katarina Keti preko agencije Active Traveling. Ima ih 15ak, Srbija, Makedonija i Crna Gora. Tu se sastajem sa Emilom Brkanovićem i svi u grupi, podzemnom željeznicom, idemo na start trke. Ulazak u startnu zonu i predaja garderobe. Posjeta WC prije trke je tako korisna, kao prekid neke ljubavne veze, koja ne vodi na dobro. Bitna stavka je završena, drugi put to jutro. Veliki dugi redovi ispred WC govore, da nema samo Valter tremu. Čekanje pred ulazom u moju, plavu zonu. To je zona odmah iza elite. Gužva je već tu na zaštitnoj ogradi, koju još nisu otvorili. Ima likova iz kaubojskih filmova. Iz raznoraznih država. Idem ja da se zagrijem, a za ulazak, uvijek postoji moderan bosanski način koji ću u nastavku napisati. Slijedi zagrijavanje 3 k. Onda 8 x 60. To sam sve uradio u veoma kratkom prostoru, malo kraćem od pola igrališta. Bila je tu još nekolicina pejsera sa istom dijagnozom kao moja, Lud/2. Ulaz u  plavi blok je otvoren, trkači su ga brzo popunili. Valter je zadnji u bloku. Ispred mene je toliko ljudi da je nemoguće šetati, a kamoli trčati neki ozbiljniji „Infrakt pejs“. Ako bi startao sa te pozicije, možda bi tek na 10km imao najbolji pejs, a to je oko 6:30. Svježe je oko 12 stepeni. Oko mene trkači u dugim rukavima. Ja u mojoj standardnoj opremi, oskudno odjeven, Zvijezde Granda su nula za mene. Profi oprema Nike, od čarapa do vrha, naravno i rukavi.

Čuo sam da ima u prodaji i Nike prsten. To se mora nabaviti. To je šminka. Definitivno tu ne pripadam. Zalutao dečko. Lagano, na bosanski način, prekoračim ogradu i pravo sa strane pored ograde prema vrhu. Gas momak. Nailazak na dupli kordon volontera i krupnih istetoviranih security. Šta sada, ako me vrate, mogu se slobodno i vratiti u sobu i leći, dok maraton ne prođe. Treba biti maštovit. Treba proći barikadu.

Bez zaustavljanja samo naprijed, jer ne smiju vidjeti da sam se prepao. Trebam im pokazati da oni nisu na dobrom mjestu: “Momento, Bekele me zvao”, dupli kordon se otvori, ja zauze poziciju, 3 metra iza Kenenisa Bekele. Jedan pametnjaković vidio kako sam ja prošao, pa krenuo zamnom, brzo su ga vratili. Zabranjen prolaz u dugim rukavima. Vide ljudi ko je profi.

START TRKE. Trener mi je rekao. Zbog gužve, nisam siguran da ćeš se moći zagrijati, stoga prva 3 km idi pejsom po 4:20 po kilometru, da ti to bude kao zagrijavanje. Ja sam se već zagrijao prije trke, u stvari ja sam od jutros već zagrijan. U stvari ja se nikada ne hladim. Dok čekam start, razmišljam o mojim prijateljima koji me, putem aplikacije prate. Ima ih baš puno u BiH, regiji, pa i šire, čak i New Yorku. Znam da je pivo spremno, čekaju. Puno ih je zvalo i dalo procjenu: “Sve imaš da trčiš ispod 2:59:59”. Moj trener je bolestan, imao je jaku operaciju ključne kosti. Dobro se polomio u saobraćajnoj nesreći. On bi više volio od mene da ja zakucam taj maraton ispod 3 sata. Nestrpljiv sam. Vidim Emila Brkanovića još je bliži elitnim trkačima od mene, zove Bekelea da se fotkaju. Bekele prilazi. Žestoka fotka. History. Sviraj start, hladim se jarane. Tako je i bilo. Elita, Bekele i još 10-ak svjetske klase su krenuli par metara prije nas. Prvi kilometar je bio katapult. Malo sam kočio, da ne bi treneru pozlilo, ali je ipak na kraju ispalo 3:47. Šta ću, fitilj je zapaljen. Ja ne mogu više kočiti, odoše mi pakne. De ti reci momku prve bračne noći da uspori. Nakon toga čujem glas: “VALTERE ZOVU TE ZEMLJANI”. Da sam kojom prilikom i drugi kilometar protrčao tom brzinom, trener bi me se odrekao preko Erotike, zato što ne slušam. Ne može se usporiti jarane, papučica gasa blokirala. Elita prve kilometre trči u grupi lagano, tako da su još uvijek u mom vidokrugu. Na drugom kilometru do mene dolaze riječi trenera Elvira “Usporiiiiii”, te drugi prolazim za 4.13. Treći 4.15.

Obzirom da sam startao iz prvih redova, dobro je da sam ovih nekoliko kilometara dao jači gas, da se izvučem iz silne gužve. Četvrti km  4:14. Već me masa trkača pretiče. Nema veze idem dalje, već pokušavam trčati po obilježenoj plavoj liniji. Ona nam daje idealnu putanju. Ako nju ne pratimo, obrali smo zelen bostan. Na kraju se nakupi i po 500m više. Ulaskom u zonu petog kilometra, staza malo pada, tako da je tu bila sramota trčati npr 4:10 (da me neko ne bi vidio). Tu se malo dalo oduška, tako da sam taj, peti kilometar istrčao za 4:01. Moj Garmin je pokazao 5k za 20:32. Pejs 4:06. Trebalo je 21:30, pejs 4:18. Super, nekom će pozliti. Meni ili mnoštvu mojih vjernih fanova, pored malih i velikih ekrana. Šta je tu je. Valja dalje. Znam da je jako brzo, ne mogu sporije, jer sam većinu mojih treninga sam trčao pejsom ispod 4:14, čak i distance 30 k. Šesti km 4:11. Sedmi 4:13. Tu pijem svoj prvi energetski gel i zalijevam ga svojom “agdom’ kao za Bajram. To je moja private okrepa koju nosim sa sobom, BCAA, glutamin i zaslađivači. Moje gorivo. Moj kerozin. Što bi rekao Josip Pejaković: “Uzmeš motorku i ne pališ je. Režeš”.

Odlučim da pokušam par kilometara kao tempomat da se navijem, da budu isti, ili jako blizu. Pratim prolaz na 500m i tako kočim i uspijevam 8 K 4:13, 9 K 4:14, 10 K 4:15. Prolaz na 10 k bio je 41.41 pejs 4:10 (znači druga 5 k je bila 21:08, pejs 4:13). Masa je oko mene, svi deru jako, kao da smo tek krenuli. Milina pogledati. Desetka je prošla, još samo 32.5 kilometra. To ja vama kažem, na trci nikada nisam sebi to rekao. Jer je to demotivirajuće. U maratonskom pravopisu za “predškolski uzrast” piše: JOŠ SAMO 32.5 K – Netačno. 10 K JE PROŠLO, SADA ĆE 11. KILOMETAR – Tačno. To su ta bitna načela kojih se treba držati.

Prolaz na 15. kilometru bio je 1:02:33, pejs 4:10. Zadnja, treća petica koju sam upravo otrcao bila je 20:59, pejs 4:12. Masa ljudi navija, kao na nekoj utakmici. Staza ide kroz uže jezgro grada, mostovi, trgovi itd. Trčim dalje i cilj mi je da polumaraton prođem oko 1:29. Protekla 5 k za 21:19, pejs 4:14. Ukupno vrijeme po mom satu na 21 K je 1:28:03, pejs 4:10. To je bez onih 100m koji fale na polumaratonu, plus oni metri koji se duže trče. Trebalo je 1:29:45, pejs 4:15. Put ka čarobnih 2:59:59 se lagano ostvaruje. Još nije sve gotovo. To je isto u vezi, kada zaručite djevojku, nije vam to baš neka sigura. Može, a ne mora da bude. Treba izdržati. Prvi zacrtani prag u mojoj glavi je preskočen. Sljedeći prag sam stavio na 30 k onda na 35 k, pa 38 k. Kako idem ka cilju, derat ću jedan po jedan. Slijedi dio trke od 20 do 30 km, jako bitan, ali nije najbitniji. U ranijim trkama, dolazak na 30km u planirano vrijeme je značio puno za konačan rezultat na kraju, 22 do 25 k sam se vrtio oko pejsa 4:14, pretrčavši petu 5 k za 21:12. Bolja je od prošle za 7 sekundi. Sada treba ostati u igri, savladati ovaj dio od 25 do 30 K, onda već mogu javit kući gdje se nalazim, tj. uvijek dolaskom na 30 k mogu procijeniti svoju snagu. Tu šestu peticu prolazim u paceu 4:23, istrčavši je za 21:53. Nalazim se na mom drugom pragu tj. na 30. kilometru za 2:07:06, pejs 4:14. Po trenerovom planu trebao sam biti 2:07:15. Znači u prednosti sam 9 sekundi, još sam zadnja 2 km dobro usporio, istrčavši ih isto, tačno u stotinku na 4:29. Ovo je najbržih 30 k u mojih 20 takmičarskih maratona, posebno na Majorima, čije prolaze znam napamet i oni su mi mjerilo napretka. Prolazi na 30 k:  Berlin 2:18:10,  NY 2:17:47, Chicago 2:13:20, Boston 2:08:47.

Znam da je, na globalnoj razini, nestašica energije, a usput je i puno skuplja. To je i mene zadesilo nakon 30 km. Nestašica energije. Znate kako je poslije dvadesetog u mjesecu, potrošili platu. Teško, a valja dalje, ima još baš dosta do nove. Tako je meni bilo. Osjećam da dobro gubim energiju, jer mi je 31. km bio jako loš 4:46. Sve je super, ali ja već osjećam da su mi noge teške. Možda tako i treba, dere se preko 2 sata dobrim pejsom. Za to vrijeme se završi kompletna utakmica. Teško jeste, ali valja dalje. Sačuvati prednost. Sjećam se samo, kako sam ja lagano trčao ove 30 k na treningu, ali nije sve u njima. Tu sam se fokusirao samo na tu distancu i gotovo. Ima još jako bitnih, tj. najbitnijih kilometara. 31 K 4:46. Loše, pojačaj. Izdrži do 35. kilometra. 32 K 4:33. Što kaže moj drug maratonac Mirza Nalić do 32 K je transport. Nakon toga slijedi maraton. Da, da, upravo počinje. Znači, još zadnjih 10.195 metara, ali ja znam da je to uvijek puno duže. Ja računam 10.500 metara. 33 K  4:43, 34 K  4:50. Kada sam vidio prolaz na ovom ovaj kilometru, znao sam da sam dobro pao, te da neću moći nikako ubrzati nakon 35 km, jer mi se baš tada u lijevoj strani stomaka pojavljuje tzv. bodac. Sva sreća to traje jednu minutu (malo usporio i rukom pritisnuo bolno mjesto. 35 K 4:46. Prolaz na 35 km bio je 2:30:46, pejs 4.14. Trebao je 2:28:05.

Znači kasnim 2:41. Nije to puno. To se sve može nadoknaditi, ali ako imamo snage da sada pojačamo. Ali ko može sada pojačati. Treba ovo makar sačuvati. Da bude makar lični rekord. Idem dalje, noge kao olovo. Vidim puno trkača stalo, šeta. Nema stajanja guram dalje. U pripremi za boravak u Londonu, upoznajući kulturu Velike Britanije, pročitao sam čak i poznati Bonton. Bilo je tu raznih situacija, savjeta za naučiti. Čak je i bio jedan odjeljak. Postupci kod frizera ili u prodavnici cvijeća. Bogami nigdje nisam našao postupke na maratonu, nakon 35 kilometra. Snalazi se sam.

Osma petica je bila 23:54. Prolaz na 40 K bio je 2:54:41. Tada sam znao da imam lični rekord. 41 K 4:40. Nakon ovog kilometra, pokušao sam da finiširam preostali dio. Pretekao sam jedno 20 trkača koji su se baš vukli po stazi. Tako sam planirao trčati do kraja, pomalo neke dionice pojačavati, ali me grč u desnoj loži primorao da stanem.

Šetanje je potrajalo samo 10 sekundi. Brzo sam se snašao, malo usporio i nastavio ka cilju. Pored staze, u ovom dijelu maratona je uvijek najveća koncentracija navijača. Bude tu i humora. Puno djevojaka koje vrište: Poljubi me. Mislim u sebi „preče mi je da poljubim zemlju da se odmorim, znate li vi kada sam ja jutros krenuo na trku“. 42 K  prolazim za 4:31. Narednih 410 metara prolazim za 1:44, pejsom 4:11.

TO JE TO FINIŠ. Službeni rezultat 3:05:32. To je lični rekord, bolji od Bostonskog za 2:17 min. Mada ove godine imam PB iz Splita 3:06:12.

Uspio sam završiti moj 5. Major maraton. Na svim sam bio sve bolji i bolji. Nisam uspio istrčati isti za 2:59:59  koji smo postavili u moj plan. Maraton je jako nepredvidiv, kao dan koji je pred vama. Trudite se  mislite da je to dobro, ali na kraju bude drugačije. Bitno je da se pomjeramo prema toj granici.

Trčati  maraton 2:59:59. Pejs 4:14, samo 2 % trkača na svijetu može. Ja još nisam u toj odabranoj skupini, ali nikada se ne zna. Možda sam i danas tu bio, ali da sam usporio još u prvom dijelu. Svi parametri pokazuju da sam čak i koju minutu ispod, ali treba to zakucati. Bitna je taktika, koje uvijek ne možemo da se držimo. Nedavno mi je jedan momak pričao da je dobio šamar od djevojke, valjda rano krenuo. Da je sačeka sutra, bio bi pogodak. Ja sam danas rano krenuo u ring. Trenažni proces kroz koji sam prošao donio mi je puno ličnih rekorda na svim distancama. Deralo se momački. Sve je to super. Treba još pojačati treninge i mijenjati taktiku, zna to moj trener.

Na London Maratonu učestvovalo je 40.545 trkača. Ja sam zauzeo 2.388. mjesto u generalnom poretku. Kategorija 50 – 54 godina 207. mjesto od 2.911 trkača. 2.206 mjesto u muškoj kategoriji od 23.685. Svjetsko prvenstvo po starosnim kategorijama, 151. mjesto u kategoriji 50-54.

Sada valja učiti japanski, jer mi je ostao samo još jedan Major koji se održava u Tokiju.

Mirzet Halilović je novi član AK Sloboda Tuzla

Vaši komentari

Banner