Piše: Muhamed Solunović
„Šta znam, pet puta sedmično kao za Vučko, plavu stazu, mi je trenutno previše, ali mogao bih četiri, a od tih četiri jedan da bude kraći trening sa elevacijom… uz tri sedmična treninga snage. Šta misliš?”
„Možemo uklopiti, provjeri još sa Aminom, pa javi.”
16. 905,2. 60. 44. 3:30.
Nije IP adresa. Ovo su brojevi kojima ponosno opisujem svoj put ka prvom maratonu. Kroz 16 turbulentnih sedmica treninga, stalo je nevjerovatnih 905,2 pretrčanih kilometara u 60 treninga, mnoštvo u odmornoj zoni dva i dužinama, nešto u snažnim intervalima i jakim progresijama, uz obavezni trening elevacije, barem jednom sedmično, a uvezano sa ukupno 44 treninga snage u omiljenom KDV-u.
Jasmin Harbinja i ja smo imali jasnu viziju: moj prvi maraton u Boki krunisati sa vremenom od 3 sata i 30 minuta.
„Provjerimo formu na Sarajevskom polumaratonu i na polumaratonu u Podgorici. Tad ćemo imati jasniju sliku o mogućnostima.”
Sedmice su se brzo nizale. Alarm na mobilnom više nisam ni navijao. Tijelo, srce i mozak su znali – 5:30, „Dobro jutro, Muhamede, izvolite, u programu ste…”. Ovo ponedjeljno jutro ćemo u KDV, pa ćemo navečer odraditi 10/11/12/13 kilometara u laganoj zoni dva, a naredno jutro jako odraditi intervale, pa odmoriti navečer. U srijedu bismo mogli zorom u KDV, a u četvrtak ujutro malo duže odspavati, da navečer idemo uz Dalmatinsku pa skoro do Kibeta ili ipak na Betaniju. Petak ujutro ćemo ponovo u KDV, a subotom ćemo jesenje zore pratiti dužinama. A nedjeljom… pa nedjeljom ćemo malo odmoriti.
Ne, nije mi bilo mrsko ili žao uloženog vremena, ali nije bilo ni jednostavno.
5:30. Sam. Kiša. Snijeg. Magla. Smog. Vedro. Vjetrovito. Psi, „ma hoće, neće”. Sunčano ne mogu reći, jer je većinom bio mrak. Ni u jednom jedinom trenutku mi nije bilo teško. Znao sam da ću 2024. zaključiti maratonskom titulom.
Da, uživao sam. U progresu svakog kilometra. Intervali brži. Progresije jače. Dužine lakše. Prosječni otkucaji srca u zoni dva niži, a brzina po kilometru veća. Neophodni odmor kraći, a “ja, maratonac” bliži. Lična motivacija? Mentalni mir, snaga, fizički izgled i kontinuirani progres. Maratonac. Prvi maraton 3:30.
„Bože dragi, baš ti je intenzivan plan ove sedmice… ma, ne možemo noćiti na toj vikendici u Blagaju, ostat ćemo preko dana samo… moraš tu dužinu odraditi da stigneš plan, Muki. Nemoj se lagati da ćeš u ponedjeljak prije posla trčati 30 kilometara…” Odricanja i nadrealni ja, ali realna supruga. Velika podrška.
Sarajevski polumaraton je bio prvi test, pace 4:55 – 5:05. „Mukija malo prenijelo…”, pa sam, adrenalinom vođen, išao nešto brže od toga. Nijedan kilometar nisam pao brzinom, znao sam da je to dobar znak. Polumaraton u Podgorici je bio drugi test…
„Muha, možeš 4:55-5:05, ili all in na PB.“
„Vidjet ću, treneru, kakav budem, ali mislim da idemo all in.“
„Odlično je ovo, PB, isti pace po kilometru, mislim da si spreman za Boku 3:30… sad još 2 sedmice jako i spuštamo intenzitet i sedmičnu kilometražu…“
Ovo je bilo dodatno gorivo nejenjavajućoj motivaciji. Isplatilo se, sve prije Podgorice i sve što je došlo nakon. Ponos i sreća. Jedva sam čekao Boku.
„… i ja sine jedva čekam. Da hoćeš istrčati maraton i odmoriti, da i ja malo odmorim… izvirujem svako jutro kroz prozor i razmišljam kako ti sad trčiš po mraku, magli, kiši… svaka ti čast na istrajnosti, momački, nema šta…“ Znala je koliko mi prvi maraton znači, znao sam koliko joj moj prvi maraton znači.
„Koja si ti mašina… legenda… evo Muhe sa svojim WOD-ovima… too Muha!… kad ustaneš ti svega ti?…“, ništa bez njih, moje Trčanje I To ekipe.
Motivacija zajednice? Porodica, trener, Trčanje I To.
Pa, kako da ne budem motivisan?
„Muki… Muki, probudi se, de se malo pomjeri, isijavaš kao grijalica. Jesi popio magnezij?”, česte upale, naravno, to je neizbježni dio priprema. Nije jednostavno, ali do Boke smo brojali sitno.
„Odvoji šta ćeš nositi i opremu u kojoj ćeš trčati da ti je spremno za petak ujutro, a otići ću ti ja do SCC po ona 3 gela što moraš dokupiti. ”
Krenuli smo rano, nismo žurili. Odabrali smo najduži put do Kotora, jer je uz primorje najljepše, a vrlo jednostavno za vožnju. Uživali smo. Jeli, do iznemoglosti. Priznajem da mi je carbloading bio izazov. Pojesti količinu paste srazmjerno obroku čitave četveročlane porodice dva dana pred maraton bih označio kao poseban sport.
O trci nisam mnogo razmišljao. Pejser na 3:30 niko drugi, nego naša Edina Harbinja. Spreman sam, pratim Edinin tempo i instrukcije za gelove i to je to.
5:30, „Dobro jutro, Muhamede, izvolite, u programu ste… ”, tijelo, srce i mozak znaju, danas trčimo maraton. Po proceduri, kafa, wc, spremanje. Prvi gel već popijen. Ostalih sedam spremno za trku.
8:50 „Ma nema veze što si zona E, samo prati Edinu u njenu zonu i to je to, ne prave oni inače problem…”, klimam glavom dok uzimam svoj drugi gel.
„…3…2…1, sretno trkači!” Klasični urnebes i graja početka trke. Pratim crveni balon sa natpisom 3:30. Kilometri se nižu poput sedmica treninga.
„Bravo ekipa! Idemo jako. Evo ga prošli smo 10 kilometara, zapamtite, to je jedna osmina maratona, nije četvrtina, postaje teže poslije. Maraton se sastoji iz dva dijela, 30 kilometara i 12 kilometara. Trka počinje od 30. Hoćemo li pjevati Severinu?”, slušam Edinine savjete i povratke u realnost dok mašem prolaznicima i publici.
„Evo nam i Seme idemooo!”, pridružuje nam se as štafetne ekipe koja je u Boki osvojila drugo mjesto. „Ja ću malo s vama do Kotora, da vam pravim društvo”.
Na 26. kilometru pri uzimanju gela sam Edini izbio pejserski balon. „Edina, ispade ti balon…», „Ma nema veze, nek’ ide, šta ćeš…” – nisam smio priznati da sam krivac zapravo ja.
Na 28. kilometru je i dalje sve pod kontrolom, svoj šesti gel sam popio, bez problema. „Zasitit ćeš se i gelova, može ti biti muka, ali moraš uzeti tu energiju”, mislim si: „Kakva muka, gelovi su mi sad kao poslastica. Gladan sam, gdje je sad ona pasta za četiri odrasle osobe?” 36. kilometar je bio moja siva zona. Srce može, mozak želi, ali tijelo već daje prve signale umora. Pace je 4:55, i dalje smo u zacrtanoj normi. Popio se i posljednji, osmi gel.
„Voda, voda, voda…“ govorim na okrepi na 39. kilometru. Blago usporavam, uzimam vodu i pokušavam stići Edinin zakucani tempo na 4:55. Tada je počeo moj pravi maraton. Srce može, mozak želi, ali noge – teške.
„Hajde, još 300 metara, pa kako god!”
Zaustavljam sat, okrećem se prema Amini, Jasminu i Nermini: „Izbio sam Edini balon…”. Usmjeravaju me ka preuzimanju medalje i stanici za vodu.
Čestitaju mi, Amina mi daje Albeni čokoladicu. Najbolja stvar koju sam pojeo ikad. Gledam na zaustavljeni sat.
3:30, uspio sam. Uspjeli smo. Obuzima me adrenalin. Moj prvi maraton. 3:30. Neopisiva sreća. Nadrealno je. Stvarno se sve isplatilo. Kruna 2024. godine: ja – maratonac, sa ostvarenim ciljem.
Oporavak je težak i prilično traje, utisci se i dalje slažu. Danima sam nosio maratonsku narukvicu za pristup trci, nisam je mogao tek tako skinuti i baciti.
Zahvalan sam ljudima kojima sam okružen i koji su vjerovali u mene i bili podrška kroz cijeli proces. Trener Jasmin Harbinja zna šta radi, i već se radujem našem narednom projektu.
Naravno da se radi o drugom maratonu. Kako da ne budem motivisan?
Vaši komentari
