Prvi put sa Željkom na trailenje (Trka „Moj blam“)

Oduvijek sam imao želju da se prebacim na off-road trčanje, da sa asfalta malo siđem u prirodu. Volim prirodu, volim zelenu boju generalno. Sem toga nekako se mislim, nekada davno, kada se tek pojavio ljudski rod, priroda je bila okuženje čovjeka, nigdje asfalta i betona nije bilo.

408

Piše: Aleksandar Rajić

Uvijek sam uživao u pričama sa trekinga i trailova koje je pisala Dragoslava Kresanović Petrović, ona je uvijek uspijevala sjajno da opiše emocije sa takvih trka, tako dobro da mi se činilo da i ja čitajući skoro da mogu da ih osjetim i doživim, da mi tako malo fali.

Skoro uvijek je uspijevala da u meni pobudi još jednu emociju više – zavist što nisam i ja bio tamo! Volio bih da sam bio tamo, da sam i ja vidio te divne predjele, osjetio mirise, vidio boje, osjetio vjetar, upoznao te divne ljude, uživao u njihovom gostoprimstvu, pažnji, ljubaznosti. A onda je planina Ozren uputila poziv koji se jednostavno ne odbija. Doduše, poziv je prenio Željko Zeljković (reprezentativac Srbije u ultramaratonu na 24h, učesnik svjetskog i evropskog prvenstva u toj disciplini, op.a), ali šta da se radi, u životu je jako teško da se stvari idealno poklope!

Krenuli su dogovori sa Željkom i naravno već tada je sve krenulo pogrešnim putem, da ne kažem pogrešnom stazom, pošto je moj divni, dragi prijatelj predložio da idemo na najdužu stazu od 36km i preko 1.800 m uspona. Kod njega nije bilo nikakve dileme: „E, vidjećeš, nije to ništa! Brate, lagano završavamo, pazi šta ti kažem! Biće nam super! Šta je to 36 km, breee!“ Naravno, sasvim sam ubijeđen da me pali, ali kad to tako dobro radi ne preostaje mi ništa drugo nego da prihvatim uz osmjeh. Najduža staza ili ništa! Kraće staze su za mlakonje! Polazeći od toga da ja 42 km mogu da istrčim za oko 4 sata, a kako je ovo 36 km, pri čemu je staza ipak puno teža, proračunam ja da će nam za to trebati oko 5 – 6 sati. Ma, kakvi, Žeki kaže 4 – 5 sati. Ako NASA ovo pročita, ukoliko prepozna našu mogućnost predviđanja i planiranja, realno je moguće da nas angažuje da za njih planiramo intergalaktičke letove. Naravno, one najduže!

Danima prije trke sam smarao Željka sa pitanjima šta treba ponijeti, koju opremu, hranu, okrjepu, ma sve što mi je palo na pamet. Uvijek sam dobijao odgovor da ne treba ništa uz neizbježno: „E, vidjećeš, nije to ništa! Brate, lagano završavamo, pazi šta ti kažem! Biće nam super! Šta je to 36 km, breee!“ Da sam ga kojim slučajem pitao da li treba da ponesem patike, čini mi se da bi mi isto odgovorio da ne treba. Zapravo, jesam se savjetovao sam sa njime u vezi sa patikama, pošto nemam patike za trail. Naravno, ubijedio me je da to nije toliko važno, da je najvažnije da mi u patikama bude udobno. „Znalački“ kažem da sam mislio da obujem svoje asics kayano patike jer mi one imaju najjači đon. Složi se moj brat, kaže da će i on njegove kayano da obuje. Za svaki slučaj, probam ih ja, stvarno ispunjavaju onaj najvažniji uslov – baš su mi udobne… pogotovo dok šetam kući, po tepihu. I to smo riješili. Jedva ga ubijedih da bih ja ipak da se opremim rancem i štapovima (da što više ličim na pravog trailera). Rješih da rentiram pomenutu opremu najpovoljnije moguće… ima li gdje povoljnije nego kod moje drage LjiljaneTasić? Plan puta je predviđao polazak iz Pančeva u 5 ujutro. Prije toga se nalazim sa Željkom u Aviv parku u 4:30, od kuće krećem u jebenih 4:30 najkasnije, što implicira da se budim u prokletih 3:45. Šta je tu je! Veče prije puta spremim sve što je trebalo i krenem na spavanje ranije ne bi li uhvatio koji minut sna više i, kao što to obično biva u takvim situacijama kada postoji imperativ i prijeka potreba da se spava, san nikako da mi dođe na oči. Spavao sam ne više od dva sata. Mašala!

U zakazano vrijeme, moj brat i ja se nalazimo na dogovorenom mjestu. Ja kažem da sam jako malo spavao, on kaže da direktno dolazi iz Požarevca sa koncerta Zdravka Čolića i da oka nije sklopio. Znači, spremni smo ko zapete puške! Spavaš li mirno, Ozren planino? U busu veselo društvo, članovi PD Jelenak Pančevo, među njima Nenad Veljkovic, Marinko Knežević i Aleksandar Mitić… pa kako bez njih? Uz malo šale, uz hidriranje i lagani doručak, brzo stigosmo u Sokobanju, tačnije u Boriće koji se nalaze u podnožju Ozren planine. Tamo sretosmo drage Dragišu Filipovića i Dragana Grujića. Vrlo brzo dobismo mape i kartončiće u koje treba da sakupljamo pečate na kontrolnim tačkama. Gledam onu mapu A4 formata, ‘ajd’ što je velika nego se glasno razmišljam gdje ću sad i naočare da nosim. Tu Željko izvrši premijernu prezentaciju svog prepametnog sata, bolje od bilo koje promoterke koju sam upoznao. Kaže „unio sam mapu u sat, on javlja čim skreneš sa staze, mapa nam uopšte ne treba.“ Tada me je prvi put, od ukupno oko 36 puta, pozvao da pogledam šta sat pokazuje. Ja sam mu tada prvi put, od ukupno oko 36 puta, rekao da ne vidim bez naočara. Važno mi je bilo da sat javlja ako skrenemo sa puta, više od toga nam i ne treba.

Onda su krenule muke oko oblačenja i odabira opreme koju ću ponijeti. Shvatio sam da mi je ranac preveliki i da će mi se leđa konstantno znojiti, a predviđena je bila jako visoka temperatura. Odlučim da obučem crni šorc sa džepovima u koji mogu da potrpam dosta potrepština. Odlučim da ga obučem preko teget biciklističkih tako da sam time dobio i prilično dobro ukplapanje boja moje opreme. Na listovima sam imao crne steznike koje sam obukao više kao zaštitu od ujeda zmija nego kao pomoć mišićima. Tako natrontan sam ispunio sve uslove da se fino preznojim još pre starta. Sve to vrijeme dok sam ja mozgao i dok sam se spremao, Željko je djelovao kao da treba da pođe do prodavnice, a ne na trku od 36 km. Na put pošao sa crnom majicom i crnim šorcem na sebi, presvukao se u drugu crnu majicu i crni šorc te je izgledao kao da se nije ni presvukao. Odavao je utisak kao da idemo na lagani đirić u prirodu. Ono što nas je čekalo je bilo sve samo ne to!

Neko je u ime organizatora preko razglasa davao osnovne instrukcije koje niko od Željka koji nije zatvarao usta nije mogao da čuje. Paklena ekipa Nenad, Žeki i ja zauzesmo mjesta na prvoj liniji starta. Nenad je takođe obuo asics patike, koje nisu bile kayano, ali je poslije kraćeg ubjeđivanja pristao da u priči koja se planira napišem da smo svi trojica nosili asics kayano da tako odajemo sliku jedne kompaktne ekipe. Najavljeno nam je bilo da odmah nakon starta kreće dugačka uzbrdica. Ne rekoše nam da se uzbrdica zapravo nikada ne završava. I tako smo mi krenuli na trku za koju smo od priprema imali samo Željkovo „E, vidjećeš, nije to ništa! Brate, lagano završavamo, pazi šta ti kažem! Biće nam super! Šta je to 36 km, breee!“

Trka je startovala u 9:30. Mi kobajagi krenemo jako, ali ubrzo usporavamo. Ubrzo kreću ljudi u ogromnom broju da nas obilaze. Žeki, krajnje samouvjereno kaže „čekajte da vidite koliko njih ćemo da preteknemo“. I bio je u pravu, mnoge smo pretekli, neke i po više puta, ali su svi uglavnom na cilj stigli prije nas, meni se čini zato što niko od njih nije imao sat koji javlja odmah čim skreneš sa staze.

Trčanje je jako kratko trajalo jer je uzbrdica toliko postala velika, a staza uska, kamenita, vijugava. Počelo je penjanje, uživali smo u zelenilu, u prirodi, šalili se i družili sa ostalim drugarima sa staze, zastajali da se slikamo. Priroda je zaista bila velelijepna! Vrlo brzo Željko je pustio muziku sa svog mobilnog, onu istu muziku sa kojom guši narod na Fejsu. Auuu, biće ovo dug i naporan put! Srećom, baterija mu se vrlo brzo potrošila pa smo pustili muziku sa mog mobilnog, koji je sve vrijeme bio kod Željka. Tu je bilo malo EKV, Leb i Sol, Yu grupe, Tošeta, malo Dine Dvornika da bi uskoro prešli na funky i jazz. E, da ljudi vide Željka u tako normalno društvu da sluša dobru muziku, možda bi pomislili i da je normalan, jel da? Dobro, samo kažem možda! Nastavismo lagano i samouvjereno da se penjemo. Što smo se više penjali sve više smo uživali u vidiku koji se pružao pred i pod nama. Oduševljeno smo sa visine pokazivali na dolinu iz koje smo krenuli. Prvu trećinu staze smo savladavali prilično lako. Dođosmo do odmarališta, tu uzesmo po sladoled, čika Željko nam kupio – naravno uzeh najskuplji! Nastavismo lagano naprijed i, uzbrdo, naravno, a kako bi drugačije. Ljudi koji su tu bili na odmoru, oporavku, liječenju gledali su nas u čudu. Zreli za hospitalizaciju u specijalističku ustanovu, naiđemo na znak koji je pokazivao u pravcu bolnice i na kome je pisalo „Hitan prijem“. Dođemo Željko i ja na ideju da se slikamo baš tu, pored tog znaka. Dok sam se montirao za slikanje, onako ćorav, nabodem se glavom u špic metalne strelice koja je pokazivala u pravcu Hitne. Uhhh, kako je zabolelo! U trenutku se uplaših da je to Božiji znak da ću morati da poslušam strelicu kojoj smo se podsmijavali, da je to njena osveta, da me Hitna poziva. Hipohondar u meni je počeo da diže uzbunu kako je strelica zahrđala i kako to može zaista da bude jako opasno. Sagnem glavu, zamolim Željka da pogleda da li ima krvi. Ne gledajući u moju glavu, u mjesto gdje sam se udario, Žeki pogleda u svoj prepametni sat i kaže da nema ništa, da ne treba da brinem. Toliko je pametan taj sat?

Počinjemo da na osnovu pređenih kilometara nagađamo koliko bi moglo da nam treba vremena da okončamo trku. Preko 7 sati? Sigurno proračun vara. Kad počnemo da se spuštamo, sve će biti lakše i brže. U nekoliko navrata smo se Nenad i ja glasno zapitali da li smo na pravom putu. Svaki put nam je Željko odgovorio da ne treba da brinemo jer ima sat koji javlja odmah čim skreneš sa staze. Često nam je govorio da je ovo pravi užitak, da je mnogo bolje od trčanja po asfaltu. Vjerovao sam mu, jedva sam čekao da i sam osjetim to oduševljenje i da osjetim emocije i užitak o kojima tako lijepo pripovjeda Dragojla. Nije mi bilo čudno, niti mi je smetalo što me Željko ubjeđuje da je to što mi se dešava mnogo lijepo … još uvijek!

Staza je postala sve gora, strmina sve veća, kamenje sve opasnije, vrućina sve veća. Mi smo potrčali i ubrzali gdje god je moglo, ono naše trkačko nas je prosto tjeralo. Obilazili smo ljude koji su pješačili ali su ti isti ljudi opet sustizali nas, naročito na mjestima gde je kamenjar bio jako nezgodan i veoma opasan. Svi su redom imali ozbiljne trail patike ili cipele za planinarenje. Tada nam je Željko otkrio da se zapravo tu jedino vidi razlika između naših šminkerskih asics kayano patika i ozbiljnih patika za trail u kojima je noga bezbjednija (a kad je noga bezbjedna, bezbjedna je i glava), manje proklizavaju na kamenju i poče da ih hvali bolje nego oni prodavci i promoteri na TV Shopu. Ne mogu da vjerujem! A šta bi sa onim da je jedino važno, odnosno najvažnije da ti je patika udobna? Brzo sam uvidio razliku u udobnosti šetanja u patikama po kući i po strmovitom kamenjaru, pogotovo sam mnogo jasnije uvidio koliko sam pogrješio što sam kupio patike za pola broja veće iako u šestoj deceniji života postoje jako male šanse da mi noga poraste.

Nastavljamo uz šalu i veselje. Željko nam je pokazao da njegov Sat koji javlja odmah čim skreneš sa staze ima opciju i da ti pokaže da li se penješ ili spuštaš. Oduševio sam se ovakvom opcijom koja je veoma korisna u slučajevima kada je nagib 30 do 40 %. Jako je važno da ti sat javi da li se penješ ili spuštaš. Kako bi inače to znao? Naravno, i u tim slučajevima mi je gurao sat pod nos, da vidim iako sam mu rekao da bez naočara ne vidim. Zamolio sam da nas, onako drugarski, ako mu nije teško, s vremena na vrijeme obavještava da li se spuštamo ili penjemo, čisto da budemo u toku. Moral i raspoloženje su nam i dalje bili na visokom nivou. Željko nas je ponovo ubjeđivao da je sve ovo mnogo lijepo. Računam da nas ne bi ubjeđivao da nam je lijepo da to nije istina. Mora da nam je stvarno predivno. Još samo da se aktiviraju te emocije o kojima priča Dragojla! Kako smo se penjali tako smo bivali sve umorniji, znoj je curio sa mene (bitno da sam se toplo obukao), temperatura se polako bližila 30. stepenu. Na jednoj okrjepnoj stanici su nam rekli da narednih 9 km neće biti vode, što je moglo da bude za narednih sat i po, možda i dva. Da ne bih dehidrirao, uzeo sam i stavio u već prepune džepove od šorca 2 flašice vode od po pola litre što će reći 1 kg. U šorcu sam već imao poveće zalihe hrane, za ne daj Bože, jednu bananu, jedan corny i jednu kesicu elvita keksa. Učkur od šorca to nije mogao da izdrži, šorc je počeo da mi spada. Kako sam ga dotezao, počeo je da me seče. Zažalih što nisam poneo onaj ranac koji mi je Ljilja poslala, ili što nemam barem ona jedna kolica iz hipermarketa da sve to potrpam ko čovjek.

Ja sam TRČAO dva trekinga prije ovog, oba u Vojvodini. Jedan u Deliblatskoj peščari od 19 km i drugi u Subotičkoj peščari od 26 km. Oba trčao, sve vrijeme. Ovde skoro da nema trčanja. S obzirom na to da je Željko mnoge trekinge, trailove, sky running i sl. „istrčao“, da je mnoge drugare doveo do cilja (poslije sam ukapirao da je to zato da bi imao koga da zajebava), pitao sam ga zašto se ova trka zove treking kada meni više liči na trail i zapravo, koja je razlika između trekinga i treila. Tuc – muc, obrni – okreni, vidimo mi da ni on ne zna razliku. Shvatim da smo mi pošli na nešto od 36 km pri čemu smo pristali da nas vodi onaj koji ni sam ne zna šta je to. Srećom da ima Sat koji javlja odmah čim skreneš sa staze. Nenadu i meni već polako počinje da bude dosta penjanja. Željko nas ohrabruje (čitaj: laže, dezinformiše) da penjanje prestaje kada dođemo do polovine staze, da je tako rekao njegov hipergenijalni sat.

Željko nas još jednom ubjeđuje kako je ovo extra užitak, da nam se dešava nešto neopisivo lijepo (hoću da bude opisivo, kako može Dragojla da ga opiše, hoću i ja). Ne znam zašto bi nas ubjeđivao da nam zaista nije toliko lijepo. A mi, nezahvalnici, ništa da osjetimo od toga! Polako počinjem da priželjkujem da upotrijebi neku jaču argumentaciju, da me konačno ubijedi u objektivnu ljepotu mog subjektivnog doživljavanja ljepote koji mi se veoma intenzivno dešava. Možda čak i prolazi pored mene, a ja to ne vidim, ne osjećam. Osvajamo Leskovik, najviši vrh Ozrena, sa 1174 m nadmorske visine. Fenomenalan pogled se pruža sa njega. Bacamo pogled na predio odakle smo krenuli, nekih 900 metara visinske razlike (tako kaže mudri sat). Divan trenutak, zaista!

Prelazimo polovinu staze. Ponovo pravimo kalkulacije koliko bi moglo da nam treba vremena da okončamo trku. Sve crnje to izgleda. Srećom, uskoro ćemo početi da se spuštamo. Do cilja stižemo prije mraka, to svakako nije nikakav problem. Počinjem da uviđam jednu poražavujuću stvar koja polako počinje da me plaši. Kod penjanja nije jedino zlo samo to savladavanje uspona, nego to što poslije penjanja slijedi silazak koji po kamenjaru nije ništa manje težak i opasan, pogotovo ako imaš patike u kojima ti je najvažnija udobnost testirana u sopstvenoj kući. Na gore se penješ onoliko koliko imaš snage, a kada se spuštaš stradaju koljena i kvadricepsi (butni mišići). A Nenad i ja od priprema imamo samo Željkovo „E, vidjećeš, nije to ništa! Brate, lagano završavamo, pazi šta ti kažem! Biće nam super! Šta je to 36 km, breee!“ Silazimo u niže predjele planine, Željko nam najavljuje da ćemo uskoro da izađemo na neki asfaltni put, skoro idealno ravan, takoreći u libeli. Uželio sam se trčanja, da malo pružim korak, ipak smo mi trakači, a ne planinari. Uživamo u pogledu na netaknutu prirodu koja nas okružuje i planinske vrhove koji paraju nebo, ali nas ni malo ne plaše jer na njih se nećemo penjati, tako kaže Željkov ultramudri sat! Prešli smo pola staze, nema više penjanja, samo još malo da se spustimo, usput preteknemo gomilu drugih takmičara i tako sve lagano i trujumfalno do cilja, uz osmjeh, naravno! Srećni i bezbrižni slikamo se sa nekim vrhom u pozadini. Uz dosta muka u daljini i visini njegovoj shvatimo da se na njemu nalazi neki krst. Lijepo! Kaže Nenad „da vidiš kada ćemo se penjati tamo!“  Sve vrijeme u meni i dalje tinja dilema je li ovo trail ili treking. Opet Željko kreće sa svojim proračunima. Kaže „ako ovako nastavimo, završavamo trku za oko 7 sati i 15 minuta“. Nenad i ja lako izračunasmo da je ostalo još oko sat i po do tih famoznih 7 sati i 15 minuta. Na to će Nenad: „Meni odgovara! Ja ću ovdje sada da sjednem i da sačekam taj kraj trke da dođe!“ Kakav kralj! Apsolutna provala trke, prvo mjesto u generalnom plasmanu! Nastavimo mi da krckamo kilometre u dobrom raspoloženju. Staza nikako da se poravna da možemo da trčimo, uzbrdo se troši previše snage, nizbrdo ne drže koljena, noge, a i rizično je, puno kamenja, korjenja (pošto mi u principu trčimo jako brzo). Malo po malo, staza počinje da se penje. Odjednom Željkov nam nadnaravno pametni sat javlja da smo počeli da napadamo veoma ozbiljan uspon, više shvatam da nema mjesta dilemi da li je ova naša avantura trail ili treking … ni jedno ni drugo, previše alpinizma ima tu. Nadam se samo da neće biti penjanja uz litice.

31. kilometar je, a Željko i njegov sat su nam obećali da od 18. km neće više biti penjanja. Počinjemo da gunđamo. Stvarno su mogli da spuste kontrolnu tačku dolje, ili barem u neki hlad. Počinjem da psujem, umoran sam, sve me boli, prsti su mi razvaljeni na nogama i noge su mi upaljene jer mi noga sve vrijeme šeta u udobnim, pola broja većim patikama, žedan sam, gladan, sve mi je. Temperatura je preko 35 stepeni. Jebote, na ovoj visini i temperaturi, ovako blizu Sunca su i Ikaru krila izgorjela. Ovdje orlovi rano ne lete, a bogami ni kasno, lično sam se uvjerio, njihov let sam bio u prilici da gledam sa visine. Kružili su, njih nekoliko. Nisu valjda lešinari. BRRR! Spustim pogled na zemlju, na kamenjar. Nadam se barem da nema zmija po ovom usijanom kamenjaru. Nisu valjda toliko lude da se penju ovoliko visoko. Željko odmiče da ne sluša. Psujem sebe što sam pristao na ovu suludu avanturu, Željka što me je nagovorio, Dragoslavu što mi je indirektno obećala najtananiju emociju, a obećanje nije ispunila. I gde su ti predivni ljudi, gde je to njihovo gostoprimstvo, kaficu da nam skuvaju, rakijicu da ponude, čašicu razgovora, što bi se reklo. Ovdje na okrepama sve neke devojčice,lijepe i mlade, ali ne nude ništa … srećom. Što da se brukamo ovako slomljeni.

Sve tako, sa takvim mislima i rječima, korak po korak, popesmo se sve do vrha Oštra čuka (1077 mnv). A onda, kada sam stigao na vrh, kada sam vidio koliko smo uspeli visoko da se popnemo, kada sam vidio taj predivni ogromni, nepregledni komad zelene Srbije na dlanu, kada sam pogledao dolje … onda sam nastavio da psujem, još žešće, jer do tog dole sljeduje užasno teško i opasno spuštanje. Srećom da sam obuo patike koje su udobne!

Naravno da smo se pošteno islikali na vrhu. Nenad je tu pozvao devojku koju smo sretali usput da se slika sa nama. Uslikasmo se par puta, ona požuri da se udalji od nas (poslije se ispostavilo da je jurila plasman). Pita je Nenad što bježi tako brzo od nas. Ona kaže: „Ja sam htjela samo da vam uljepšam fotografiju pa …“ Tu ja upadnem: „ … ali kad si vidjela da ti ne uspijeva, rješila si da odustaneš!“ Nova provala trke! Spustismo se nekako. Uskoro nailazimo na jedan izvor, tu je i asfaltni put, koji je Željko najavio. Osvježimo se na izvoru, ali od obećanog priželjkivanog trčanja po putu nema ništa jer Željkov ingeniozni sat kaže da treba taj put samo da presječemo. Poslušamo sat, ko smije njemu da oponira. Trčimo mi tako po satu. Odjednom, poslije otprilike 20 tak minuta, ponovo naiđemo na izvor. Vidi koliko ovaj izvor liči na onaj od malo prije. Ne da liči, j.b.m ti sve, pa to je onaj isti izvor. Nenad i ja zakrvavljenih očiju krećemo da se obračunamo sa satom koji ništa nije javio. Kaže Željko „E, javljao je on nešto, ali sam mislio da nije ništa važno!“ Shvatimo da sat javlja sve kako treba, ali da nema kome!

Tako smo mi doživjeli da iako smo sve više odmicali od starta ipak ne budemo bliže cilju, naprotiv!

Nailazimo na novu okrjepnu stanicu. Opet slatkiši, svugdje samo slatkiši, pojeo sam ih cijelo kilo na okrjepnim stanicama, pa još i sladoled izjedosmo. Leleeee! Željan sam čorbice, paradajza … e, lažem, tako bi zveknuo jedno ladno pivo! Uhhh! Jedva čekam cilj! Posljednje kilometre prelazimo, a još uvijek smo previsoko u odnosu na cilj, što govori da nas čeka veoma strmo spuštanje. Prema nekim procjenama, nismo trčali ni 6 km. Izađemo odjednom na teren po kome može da se trči. Iskoristimo priliku i krenemo u lagani trk. Izađemo na jednu čistinu gde su dva para mladih, odvojeni jedni od drugih raspalili svoje roštilje. Iznenadiše se kada nas vidješe. Krenemo pravo na jedan od parova kada je Željku sat javio da treba da promijenimo pravac. Neposredno prije roštilja napravimo iznenadan oštar zaokret za nekih 90 stepeni na iznenađenje ljudi. Kažem „samo smo htjeli da provjerimo šta imate na roštilju danas!“ Krenemo ka onom drugom paru, kažem „Željko, hoću roštilj, neću pasulj!“ i prođemo pored njih. Osmi sat na stazi je uveliko prolazio. Posljednje spuštanje je stvarno bilo teško, dugo i rizično, po uskoj, strmoj stazi, sa dosta korjenja i kamenja koje se pomjera i kotrlja. Željko nas je provocirao, nazvao nas invalidima. Na to smo mi odgovorili gunđanem i zvocanjem. „Jbt, vi kao da ste trčali Mon blan“ kaže Željko.

„Što se mene tiče, ovu moju trku sasvim sigurno možemo nazvati MOJ BLAM!“ izjasnih se. Srećom da smo se dogovorili da ćemo ispoštovati nepisano pravilo da sve što se dogodi na trci, ostaje na trci. Jasno je ko dan da nas Željko i njegov sat nakon trke neće zezati ni malo. Barem to! Konačno ulazimo u cilj! Uspjeli smo da stignemo prije mraka poslije 7 sati i 53 minuta. Spisak od 4 izgubljena takmičara odmah smanjujemo na 1 (kasnije je i on pronađen). Priđe mi jedan dečko, koga smo nekoliko puta sreli na stazi i pita: „Izvinite, vi ste mene stalno obilazili na stazi, a stalno ste bili iza mene. Gdje vi odete kad me obiđete?“ Rekoh: „Znaš, momče, moj drug Željko ima poseban sat koji … ma, zaboravi, nije važno!“

Dok smo se presvukli i umili, uzimamo pasulj koji smo poručili prije trke. Dakle, za večeru smo dobili pasulj koji se ohladio i neohlađeno pivo. Htjedosmo da se požalimo organizatoru da je pobrkao lončiće, pasulj je trebalo da bude topao, a pivo hladno. I gdje ide pasulj za večeru? Onda sam shvatio da smo, zapravo, mi okasnili. Da smo došli na vrijeme sve bi bilo drugačije, odnosno kako treba. Oni koji su trčali kako valja stigli su na ručak, uživali u toplom pasulju i hladnom pivu. Jbg, ko prije toplom pasulju i hladnom pivu, njemu topao pasulj i hladno pivo, uvijek bilo!

Kada sam se malo presabrao, shvatio sam da sam cio jedan radni dan proveo na stazi. Sljedeći put kada budem pomislio da imam težak dan na poslu sjetiću se ove golgote sa Željkom.

A sad malo ozbiljno:

Često u životu, kada vidiš koji put treba da pređeš i i spoznaš prepreke koje treba da savladaš ne bude ti dobro, teško ti je da kreneš, ali zato kada kreneš i kada uspiješ da dođeš do cilja sreća je neizmjerna, zadovoljstvo ogromno. Tako je i na trkama. Svaki put kada startujem i pomislim da me čeka čeka 21 km ili 42 km da ih pretrčim uhvati me blaga jeza, mnogo je to, joooj mnoooogo, i duuugo. Ali zato kada završiš trku i kada te pukne onaj osjećaj sreće i zadovoljstva koji ti ispunjava svaku ćeliju umornog tijela, shvatiš da je sve to itekako vrijedelo truda. Ja taj osećaj ne bih mogao da uporedim ni sa čim, to je neprocjenljivo i nezamjenljivo.

Tako je i bilo i na ovoj trci. Da me je neko prije trke posadio u centar staze (jer je ona praktično u obliku broja 8) ili da me kojim slučajem povezao nekim vazhudoplovom, da sam bio u prilici prije trke da pogledam sve one vrhove koji su nas čekali, ne vjerujem da bih se uhvatio u koštac sa ovim izazovom. Ma ne bi me niko ni puškom mogao natjerati. Prvo što ta slika ulijeva veoma realno strahopoštovanje. Ne bih ja sumnjao u sebe da ovakvu stazu mogu da savladam, ali svakako ne bih imao želju da sebe izlažem takvoj turturi, vjerujem da ne bih prihvatio ovakav izazov.

Zapravo, ovo sam doživio kao veoma važnu životnu lekciju (koja će sasvim sigurno naći praktičnu primjenu prilikom vaspitavanja moje djece). Kada iz doline gledaš sve te vrhove i dužinu staze od 36 km, odbija te njihova silina, dužina, surovost, ali zato kada se popneš na njih, kada ih osvojiš, kada baciš pogled na mjesto odakle si krenuo, daleko dole, kada sve to pregaziš, osjetiš se baš moćno i zadovoljno, shvatiš da se sav trud itekako isplatio. U tome je razlika između stvari koje dobiješ na lak način i stvari za koje se izboriš teškom mukom! Zbog toga su mnogi koji su u životu imali šta god su poželjeli, živote svoje provodili i okončavali nesrećni.

Željko i Nenade, hvala vam puno što ste bili uz mene na ovom predivnom putu!

Dragoslava, hvala i tebi na svim divnim pričama! Da ih pišeš još dugo, na stotine i da svi mi u njima uživamo!

p.s. Nemojte da vjerujete baš svemu što sam napisao!

Vaši komentari

Podržite rad portala trcanje.net