Pogled na Tuzlu iz zadnje klupe

Kao što je u školi uvijek bilo zanimljivije u zadnjim klupama, tako i na trkama, ona druga, sporija polovina trkača se uvijek bolje zabavlja.

2166

Piše: Ljilja Lukić

Kada dođete na trku rasterećeni i sa jedinim ciljem da uživate i eventualno, pobijedite neki svoj lični rekord, onda priču o toj trci možete da ispričate iz neke druge perspektive.

Brzi trkači obično prolete kroz grad, primijete eventualno uspone, okrepu ponekad poneku, a o priči sa nekim sa staze nema govora. Čak se ne osvrću ni na bodrenje, mada podrška često stiže ne samo od publike, već i od trkača u mimotrču (i sama sam jedna od tih koja se dere na sav glas).

E o 2. Tuzlanskom polumaratonu ću pisati iz te zadnje klupe. Možda sam na prvih 5 km i pomišljala da bi mogla juriti taj neki svoj PB, ali je brzo postalo jasno da noge, pluća i glava nisu u skladu to veče.

Al’ što kažu TBF-ovci „ništa mi neće ovi dan pokvarit“, evo prilike da se upozna još trkača i popriča sa prolaznicima.

A djelovalo je da su mnogi bili dobro raspoloženi te večeri u Tuzli. Bar u zadnjim klupama. Doduše, gunđali smo kolektivno što nema češće okrepe. Veče je bilo sparno, gušili su nas i izduvni gasovi, jer su mnogi ostali zaglavljeni u automobilima, neki su psovali, nije im jasno što trčimo i dokle ćemo, ali njih je bilo mnogo manje.

Nisam neko ko može (i voli) da ćuti pa sam im se obraćala sa nečim tipa „evo sad ćemo mi, još malo“, a onda valjda kad im se lijepo osmjehneš sramota ih da ti opsuju u lice, pa kao „ok, samo vi, nema žurbe“.

A bilo je zanimljivih dobacivanja – „ajte malo brže“, „ajd još samo malo“, „sam’ vi polako ba, ne hitite nigdje“ i definitivno hit sa okrepe – „ajmo šampionke, imamo banana“.

Bilo je banana, jabuka, limuna, narandži, ali sam ja imala neodoljivu želju da se bacim na neku gomilu lubenica usput. U nedostatku okrepa, svratim u neki kafić da pijem vode, a Tuzlaci ko Tuzlaci, gostoljubivi, i ponude točeno pivo. Stvarno ne bi bilo lijepo odbiti nešto takvo, pa malko posjedim (tačnije prislonim se na šank stolicu), popijem, pa se vratim trci.

Jer „ne hitim nigdje“, a i odzvanja mi u glavi deda iz Šapca koji me je onomad posavjetovao sa „polako ti snajka, ionako nećeš biti prva“.

A nisam bila ni zadnja.

I tako sam se sita ispričala sa svima. Neki su me prepoznali sa Strave, neki sa “Mog trčanja” (veče mi je uljepšala i djevojka kojoj nisam zapamtila ime, ali kaže da je zahvaljujući nama istrčala svoj prvi polumaraton), a neki me uopšte nisu znali, ali smo se upoznali.

Riječ po riječ, dotakli smo se svakakvih tema (pa i cijene vode, valjda nas je manjak okrepa inspirisao na te neke teme) i stiže se i do cilja.

Tu je medalja, neko dodaje i točeno pivo, i rehidratacija može da počne.

Tačnije “recovery”, i to baš onakav kakav ne treba. Napišeš gomilu tekstova o pravilnom oporavku nakon trke, pa odradiš sve kako ne treba, jer je Kaleidoskop, jer je Jinx, jer je dobro društvo.

O Kaleidoskopu nekom drugom prilikom, na nekom drugom portalu, nemamo odgovarajuću rubriku, možda bi trebalo uvesti nešto tipa – „ovo ni slučajno ne pokušavajte…“.

A o trci ono najbitnije (što je možda trebalo i na početku reći) – odlična organizacija, sjajna atmosfera, jedina zamjerka već više puta pomenute okrepe, ali u poređenju sa svim ostalim, može im se oprostiti.

Prošle godine nisam bila, a ovogodišnja trka je premašila sve one pohvale koje sam čula, Tuzlaci su se zaista potrudili i hvala im što je BiH dobila polumaratonsku trku vrijednu pažnje, trčanja i pisanja o njoj.

A prvi trening nakon dva dana je pokazao da je oporavak definitivno bio pogrešan, sad da napišem da sam trebala ovako ili onako, nisam, trebalo je baš ovako, završiti rehidrataciju uz Zoster oko dva sata poslije ponoći.

Vaši komentari

Banner