MIRZET HALILOVIĆ: Gurabije su presudile i u New Yorku

"Evo gurabije, neka se nađe za puta", reče mati Nezira.

1084

Piše: Mirzet Halilović

Pogledam, puna tepsija domaćih gurabija od pekmeza.

Da bi to bilo to, one moraju biti napravljene od pekmeza koji se dobija iz posebne autohtone vrste bosanskih jabuka, Ramićki (ne može se ovo prevesti na engleski). Gurabije je mati napravila sa mojim sinom Malikom koji je specijalno za ovu priliku dizajnirao gurabije sa logom New York Marathon. Limitirana serija, samo tepsija broj 40. U istoj se pravi burek ili krompiruša, kada se radi dužina. Ugljikohidrat, nema boljeg.  Znači, nema greške. Gurabije se pakuju. Završavaju se zadnje pripreme za polazak. Srijeda navečer u Tuzli smo se malo družili. Moji trkači iz škole trčanja su mi priredili malu zabavu. Kolači, čaj… permanta, tj. alkohola nema ni na mapi. Hvala prijateljima koji su došli da se malo vidimo i koji su me ispratili.

To veče sam spavao od 21:00 do 23:59

Ustajem i radim svoj redovni trening kojeg radim svako drugo jutro. Nigdje ne izlazim dok to ne uradim. Supruga mi predlaže da to uradim u avionu. Možda bi pilotu pozlilo. Ne dolazi u obzir. Tradicija duga 13 godina se mora održati. Trening koji se sastoji od 500 čučnjeva, sklekova, zgibova, završen u 1.00 sat. Na put polazimo odmah poslije treninga. Samnom putuje gosp. Suad Suljić, predsjednik našeg kluba ARK Rekreativci Tuzla. Čovjek koji godišnje pretrči 7 kilometara. Da, sedam kilometara, a odluči se da ode na New York Marathon i isti završi. Kada bi organizatori znali za taj obim njegove kilometraže, preko Ambasade SAD u BiH bi zabranili mom ocu da kosi, a kamoli nama ostalim dolazak na ovaj prestižni događaj. Suad je inače vrhunski advokat i on koristi zalihe iz osnovne škole i kondiciju koju je stekao dok je bio fudbalski sudija. On mi kaže: “Ja kad bih toliko trenirao kao ti, Tuku i Kipčogea bih slao po cigare”.

Gurabije, limitirana serija

U Beograd dolazimo oko 2:30

Odmah zauzimamo prvu klupu da se malo prilegne. Ja sam pripremio pasoš jer očekujem policiju. Imigrantska serija je veoma popularna ovih dana. Sva sreća niko ne dođe, a mi na klupi dobro odspavasmo 2 sata. Avion na vrijeme.

Serbia Airlines, najbolji su brate. Sve ima. Nas dvojica se udebljali po par kila. Direktni let iz Beograda traje 9 sati i 30 minuta. Samo jedi. Sendviče unijeli. Niko ništa ne zeza. Hrana i piće u avionu. Bravo za kompaniju i ljubazne stjuardese. Još kada je Suad rekao da idemo u NY na liječenje,  da nam na ovim prostorima nema pomoći, poseban fokus je bio na nama. Prvo se hrana nama donosi. Samo što još nije pilot ustao da vidi kako smo. Suada stjuardese redovno obilaze, pokrivaju nekim dekama i pitaju kako je. “Kaže se da je dobro”, odgovara on. Ja, šta ću… nego dodam: “Ne treba gubiti nadu”. On napravi tako žalosnu facu da sam mu i ja dao kolač koji nam je pilot poslao.

Iza naših sjedišta čujem neku priču o pejsu (tempu trčanja). Dvoje Beograđana krenuli na istu trku. Suad im namiguje i kaže: “I vi idete u istu bolnicu”. Tema se otvara, još se neki javljaju.

Slijećemo u New York

Sa kolegama

Meni su napričali putnici koji su ranije putovali: “Nemoj nosit ovo”, “Nemoj ono”. Niko ništa nije zezao. Problem je ako se nosi svježe meso i slično, kao i neka tečnost. Sve ostalo može. Po dolasku na aerodrom sami sebi skenirate vizu. Na istom aparatu tad svako sam sebi uzima elektronski otiske svih 10 prstiju. Nakon toga brzo prolazimo redovnu proceduru. Na aerodromu nas čeka naša Tuzlanka sa NY adresom. Inače dobar trkač maratona. Odlazimo na Expo. Bio sam u Berlinu na Expu, ali ovaj je, bar se meni čini, puno veći. Kod Amerikanaca je sve nešto maksimalno. New Balance je glavni sponzor. Gotovo pola sportske dvorane je rezervisano za njih. Oprema jako skupa, tj. preskupa. Ima jakni za trčanje koje su oko 500 dolara. Za naše uslove preskupe. Kupiš tu jaknu i ne možeš više ni trčati. Dao si sve pare, nemaš za jelo. Gladan ne trči. Podižemo startne brojeve i kupujem garderobe za trčanje, šorc i atlet majicu od NB. Za spotova čovjek mora biti uvijek spreman. Odlazak u hotel. Naše putovanje smo organizovali preko beogradske agencije Active Traveling koji vodi naša dobra trkačica Katarina. Smještaj je u srcu New Yorka, Manhattanu, na poznatom Times Squareu. Tako smo blizu da Suad dira kazaljke sata sa našeg prozora. Suad bi odmah da hoda, a ja samo spavanje. Odmor i koncentracija pred trku su najbitniji.

Petak jutro

Odlazak do prodavnice jer hoću vrelu vodu za kafu. Ja inače nosim svoju kafu Nes Gold gdje god idem. Samo nisam ponio kuhalo. U prodavnici koja prodaje gotovu hranu, pitam gospodina Indijca na čistom bosanskom jeziku: “Mogu li dobiti vrelu vodu iz aparata?”, on me razumije i kaže mi na indijskom: “Može jarane”. Naspem ja čašu i krenem izaći, kad on meni: “3 dolara”. Opa druže, čaša vrele vode. Mi u Tuzli dobijemo mjesečni račun 8 KM, ili 4 eura, pa nam puno. Zovemo vodovod i govorimo da je puno. Sve je ovdje žara skupo. Keks koji je u Tuzli 0.90 je ovdje 3.5 dolara. Kafa je 4 ili 5 dolara. Hamburger 10 dolara, itd., itd. Kartu za metro smo kupili za 7 dana i košta 35 dolara. Moja je praksa da dan prije trke, tj. u subotu, jedem oko 13 ili 14 sati. To mi je zadnji obrok. Poslije toga više ništa ne jedem. Kafa i voda može. U subotu nam je Alina napravila prekrasan ručak. Makaroni za mene. Kaže da nikada nije kuhala tolike količine. Tri velika tanjira sa kečapom su bila dovoljna da se moj plan ispuni. Suad je jeo piletinu, kolače itd., itd. Njemu energija i ne treba. Subota navečer spavanje što ranije, oko 18:00 sati. Suad je u gradu sa školskim drugovima. Pričaju o pejsu do 2:00 ujutro. San je najbolji za pejs. Dobro se spavalo i uglavnom se razmišljalo kako sutra krenuti.

Moj  prijatelj Suad je zbog povreda morao da staje na svakoj stanici Hitne pomoći. Ljudi su ga dobro upoznali, već su ga i sačekivali govoreći: “evo ga”, kao da je VIP osoba. Da bi na 25. kilometru rekao, dosta mi je svega, i htio odustati. Onda se sjetio oklade sa prijateljima. Ako ne završi, dužan je prijatelje častiti sa jagnjetom. Gledajući aplikaciju prijatelji su vidjeli njegov tempo i zvali ga tokom trke. Sa velikom mukom nastavlja dalje i uspijeva doći i završiti ovaj prestižni i teški maraton za 4:55:32. Ranije je završio Berlinski maraton i postao prvi advokat u BiH sa dva Major maratona.

New York je jedan od najtežih maratona

Od ovih 6 koji spadaju u Major maratone je sigurno najteži. Berlin, Boston, London, Chicago i Tokio su sa dobrim, ravnim stazama. Na ovim brdovitim trkama nikada niko ko nije trčao tu stazu, ne može tempirati način trčanja. Ja sam nedavno na treningu istrčao 30km po 4:27, držeći svaki kilometar u sekundu. Na ovom maratonu to nije moguće zbog brda. Prije 14 dana napravio sam lični rekord na polumaratonu u Apatinu 1:27:13, pejs 4:09, ali mi to ništa posebno ne pomaže u planiranju. Pitam Elvira Rakipovića (on je ovo trčao, čak trči ponovo i u nedelju) i Mirzu Nalića. Pitam za plan. Za plan, tj. tempo sam pitao i Alininog trenera iz Kenije. On trenira veliku grupu trkača u New Yorku i nalazi se u organizaciji ovog maratona. Ima rezultat 2:12. Upoznao sam takođe i trenera koji trenira mog druga Harisa Koljenovića. Taj trener je iz Portorika, radi u prodavnici sportske opreme u NY. Jak stručnjak kojem Kipčoge pravi planove. Svi kažu da se čuvam u prvom dijelu staze jer je zeznuta do kraja. Ako se ne čuvaš na početku, mogao bi na 25. ili 30. kilometru ostati bez snage i odustati. Odlučujem se da u nedelju blago krenem. Zaboravio sam napomenuti da sam u četvrtak naveče sa Alinom otrčao zadnjih 5 kilometara staze. Sve je brdo. To mi je jako koristilo na trci. Uvijek ako možete prohodajte ili protrčite stazu lagano. Morate znati šta vas čeka i koji su usponi.

Dan za najveći maraton na svijetu

Ustajanje oko 4:00. Jutarnja Nes kafa obavezno. Uz kafu gurabija za početak. Sa sobom nosim 6 gelova. Iz Tuzle sam to ponio. Ovdje sam kupio još, ali to nikada ne koristim jer volim to na treningu probati. Ujutro nikada ne jedem ništa. Start trke je u 9:50, znači od ustajanja ima dobrog vremena i dosta ljudi jede, ali ja se treniram da idem gladan. Pojedem Snickers čokoladu sat prije ili bananu. Vodu pijem puno dan ranije, preko 3-4 litra. Na dan trke prije na 3 do 4 sata nikako. Vodu koju smo pili dan ranije baš je teško istjerati vani, tako da se mora posjetiti baš svaki WC na kojeg naiđete. Prije trke morate biti ispražnjeni. Ko ganja rezultat, on mora da prati šta mu tetka jede, a kamoli on. Nećete valjda stajati usput i ići u WC, gubiti sekunde koje se teško mogu nadoknaditi.

U dijelu grada gdje smo smješteni nalazi se jedno zbirno mjesto odakle busevi voze na mjesto starta. Velika je gužva ujutro u 5:30 sati. Ako nekada budete ovo trčali, idite sa busom, nemojte odabrati trajekt jer je jako spor. Oko sat vremena trebalo je da nas busevi tamo odvezu. Startne zone spremne, uredno sve. Čak ima i da se jede u tom, kako ga oni zovu, selu. Za moj boravak na ovoj trci, ovo je najupečatljiviji trenutak. Deset helikoptera jako nisko leti iznad zone starta, a iznad njih par aviona Pajpera koji vuku reklame. Vojske i policije bezbroj vrsta. Većina naoružana. Sa raznoraznim kapama, šeširima. Samo još nisam fes vidio da neko nosi. Svi veseli, bodre nas trkače. Volontera puno kao i trkača. Prolazimo KDZ pregled. Ostavljamo opremu koju smo planirali podići na cilju. Preko 50 kamiona voze ovu opremu. Nemojte ništa vrijedno nositi na trku, niti ostavljati u ove kese. Na startu trke sam vidio da je neko izgubio kreditu karticu. Mom drugu Harisu su danas izgubili komplet torbu sa telefonom. Nekoliko torbi je zagubljeno. Još traže.

Haris Koljenović, Suad Suljić, Alina Abdurahmanović, Mirzet Halilović

Alina Abdurahmanović je oborila lični rekord, te završila za 3:38:05. Imajući u vidu da je ona u septembru mjesecu ove godine vec trčala Berlinski Maraton i tu postigla vrijeme 3:39:43, ovaj rezultat je vrhunski. Ona je potencijal veliki.

Ulazimo u startne blokove

To se dobija naspram vremena koje ste prijavili da imate. Ja sam u drugoj zoni, tu su rezultati ispod 3:20:00. Ispred je zona 3:15:00. Čekamo 2 sata tu. Ponesite staru garderobu koju možete baciti. Ja sam samo uzeo gornji dio. Dole šorc. Mogu trpiti. Zbog hladnoće, na glavi nosim maramu. Koju uvijek bacim obožavateljima duž staze. Polako idemo ka startu. Spajaju naše dvije zone (3:20 i 3:15.). Provlačim se do pejsmejkera 3:15:00 i sa njim se primičem startnoj liniji. Oznaku 3:15 on nosi na drvenom tankom štapu, visine oko 2 metra. Lako ga je pratiti. Pejser zvani Skubi. Znaju ga ko Trampa. Hiljade ljudi ga je pozdravilo duž staze. Slično kao Valter kad trči u Tuzli, pa ljudi iz mraka pozdravljaju, a ja pitam: “Kako znate ko trči, a mrak je, ne vidim sam sebe?” Kažu: “Jedino ti trčiš noću, nema greške”. Pejser, žilav momak mojih godina. Možda malo mlađi. Moj plan je da idem sa gospodinom jer je to uvijek moj plan. Na dosta maratona idem sa pejserom na 3:15 i vidim dokle mogu dobaciti sa njim. Tako mjerim svoju spremnost. U Amsterdamu sam dobacio do 27. kilometra. U Berlinu do 30. kilometra. Onda nastavim sam.

Start

Odmah na veliki most dužine 2 milje. 1.609 metara je jedna milja. Znači 3.218 metara. Velik je uspon i jedva završavamo prvi kilometar za 5:12. Od te dužine mosta pola je uzbrdo. Idemo dalje, velika je gužva, pretičemo i probijamo se dalje i završavamo prvih

5K za 23:27. Pejs 4:48. To je dobro, samo da se sačuvam da na početku ne preforsiram.

Nastavljamo dalje i ja nakon 30 minuta uzimam prvi gel. Zbog gužve često gubim pejsera, jer se probijamo non – stop naprijed. Kada nađem slobodan put prvo ja protrčim, pa on zamnom. Ne mogu više tako. Malo sam izračunao da on ide jako sporo i da nikako ne spušta pejs ispod 4:40. Odlučim da idem sam naprijed jer mi je lakše. Fokusiram se na trku. Pratim da svakih 30 minuta popijem gel. Pratim, koliko mogu, da mi nijedan kilometar ne ode preko 4:40. Pratim da 10K prođem za oko 46 minuta, a polumaraton da bude oko 1:46 – 1:47. Znači odvajam se od pejsera negdje poslije petog kilometra i idem dalje. Deset kilometara završavam za 46:22 minute sa pejsom 4:27. Drugih 5 kilometara mi je 22:55. Idem dalje i po planu završavam 15km za 1:09:18. Treća petica mi je bila 22:56. To je samo sekundu sporije nego prošla. Idem dalje, kontrolišem tempo, držim se na pejsu oko 4:30 – 4:35. Tako 20 kilometara završavam za 1:32:06. Pejs 4:30. Idem dalje i polumaraton završavam po planu 1:37:05, pejs 4:33. Već računam kako ću možda završiti trku. Drugi polumaraton mi je uvijek ranije bio lošiji. Ako malo i padnem bit će opet lični.

Haris Koljenović koji živi i radi u New Yorku je takođe trčao maraton. On je porijeklom iz Crne Gore. Momak voli Bosnu pravo. On je veoma dobar trkač sa respektabilnim vremenina. Ima polumaraton 1:18, 10K za 35min itd. Na maratonu je protrčao prvih 10km za 38 min, 21 kilometar za 1:20. Tempo je držao do 35. kilometra. Grčevi su ga spriječili da napravi rezultat duboko ispod 3 sata. Morao je hodati 3 kilometra. Na kraju je završio za 3:13. Momak je kapacitet i vrlo brzo će ići ispod 3 sata.

Usponi – kao da u mjestu trčim

Onda nailazim na veliku uzbrdicu i tu mi pejs jako pada. Posebno je bio težak 25. kilometar. U prvih 500 metara tog kilometra moj pejs pada na 6 min. Govorim sam sebi: “šta je ovo, kao da u mjestu trčim”. Ako mi je ovaj kilometar ovako loš, šta će biti kasnije. Dajem posljednje atome snage da završim ovaj pakleni 25. kojeg završavam za 5:21. 25 kilometara sam pretrčao za 1:55:28. Pejs 4:58. Jako loše. Moram pojačati jer je uskoro trideseti kilometar. Moj plan je da vrijeme na tridesetom kilometru bude ispod 2:20:00. Dižem tempo i dionicu od 25. – 30. kilometra prelazim za 22:19. 30 kilometara sam pretrčao za 2:17:47, pejs 4.33. Na svim mojim maratonima ova distanca mi je uvijek dobar pokazatelj. To mi je glavni orijentir. Tu se snaga procjenjuje. Ima još 12.200 metara do cilja. Radio sam na treningu u Tuzli 30km za 2:13, pejs 4:27, ali po ravnoj stazi. Ovo je nešto drugo. Ovdje bi i Betmen odustao. Distanca koju dalje trčim je uvijek posebno teška. To je od 30. do 35 kilometra. Umoran. Cilja ni na vidiku. Tempo opada. 35 kilometara sam završio za 2:41:53. Pejs 4:54. Topi se prednost. Ostaje još 7 kilometara, uzbrdica pokraj Central parka. Zbog zaostatka odlučujem da pojačam narednih 5 kilometara. Na 36. kilometru me stiže pejser koji trči 3:15:00. Pratim ga. Odmiče mi. 40 kilometara sam završio za 3:06:00. Pejs 4:37. Zadnja petica mi je bila 24:14. Na 40. kilometru je pala i zadnja gurabija.

Još dva kilometra i 200 metara

Duž staze bezbroj ljudi. Viču, bodre. Dižu te svi. Policajci, vatrogasci, ama baš svi. Trčim kroz Central park, nikad teže u životu. Još samo ta 2km, koja nikada da prođu. Ulazim u zadnjih 500 metara ka cilju. Cilj je na uzbrdici. Ne mogu nizbrdo, a kamoli uzbrdo. Gdje ga baš tu postaviše. U ranijem obilsku staze sve sam snimio, ali mi ovo brdo nije bilo ovako strmo. Trčim dalje i čekam bh. zastavu. Tačno znam gdje su je organizatori postavili. Prvo naša, onda japanska. Nije to džabe. Ona se nalazi jedno 300 metara od ciljne kapije. Samo da mi je do nje doći. Metri ko godine. Stižem, dotičem je. Znači još samo 300 metara do ličnog rekorda, ali ja ne mogu dalje nikako. Noge teške kao olovo. Računam da neću moći to preći. Ode rekord u nepovrat. Sjetim se da me sada preko aplikacije gledaju moji prijatelji i znaju kada sam pojeo burek. Sramota je sada posustati ili ne do bog stati, jer ne bih mogao krenuti. Stisnem zube, osjećam žuljeve na nogama i zadnjim atomima snage uletim u cilj. U kome sam prvi put odmah legao.

Zvanično vrijeme 3:16:27. To je to. Stari rekord iz Berlina 3:19:04 od 24. 09. 2018.

Umor koji sam osjećao tokom ove trke nestaje samim prolaskom kroz cilj. Na povratku u hotel bezbroj ljudi u gradu čestita. Ovo je za njih nešto veliko. Nešto kao dan Komune. Dan zajednice. Nevjerovatno je to. Naredni dan nakon maratona svi hodaju po gradu i ljudi im čestitaju. Pitaju da se fotografišu sa vama. Ovi koji se bave sportom pitaju za rezultat. Ne mogu da vjeruju da je lični rekord.

Kasnije sam saznao da su moji prijatelji putem aplikacije pratili moj nastup i da je bilo veoma žestoko. Bus trkača iz Tuzle koji se vraćao iz Metkovića sa polumaratona je svake sekunde znao moje prolaze i kažu da je bilo kao neko finale. U Zagrebu je moj prijatelj Senad Kasumović (maratonac iz Tuzle) u jednom kafeu okupio 15 građana iz Bosne te su pratili trku. Veliko hvala za podršku.

Šta bih promijenio idući put?

Iz torbice u kojoj nosim gelove za trku jedan gel bih na startu odmah bacio. Na to mjesto bih ubacio vizit kartu od nekog povoljnog pogrebnog preduzeća. Neka se nađe. Zlu ne trebalo.

U dvorani Generalne skupštine UN-a

Vaši komentari