ELMA KABLAR: Monaška trka i prosvjetljenje kroz uskraćeno zadovoljstvo (Minobu, Jamanaši prefektura/Japan)

Decembar je mjesec mog rođenja, to je mjesec koji obilježava kraj godine, mjesec sa puno praznika i veselja.

1861

Piše: Elma Kablar

Moj decembar 2019. će biti zapamćen po Monk’s Run 38k (Monaška trka).

Uvijek mi je bila fascinantna priča o monasima – maratoncima. Oni su imali zadatak da trče 7 godina svaki dan. Vjerovali su da se kroz uskraćeno zadovoljstvo može postići prosvjetljenje. Počinjali bi sa 30km dnevno i onda bi se izazovi povećavali. Tokom pete godine monasi su morali da poste i da se ne odmaraju 9 dana. Nije im bilo dozvoljeno da spavaju. Tu bi ih drugi monasi nadgledali da ovi ne bi slučajno zaspali. Uvijek su imali konopac i nož, jer ako ne uspiju završiti zadatak, onda se ubiju jer misle da je njihov um slab.

Muke uoči trke

Skoro cijeli novembar sam bila bolesna. Vikend pred trku koja je 1. 12. odem na planinu i istrčim nekih 15tak km jedva. Ali zbog pomisli da su monasi morali da trče svaki dan bez obzira na uslove, nisam imala nikakav izgovor. Vrijeme polaska je 30. 11. Vrijeme odlično. Sjedamo na voz za Minobu, Jamanaši prefektura. Saznajem da su promijenili kurs jer je staza oštećena zbog tajfuna (zbog čega je dužina od 36km prerasla u 38km). Trčaćemo tri puta istu planinu.

Dolazimo u Minobu. Atmosfera super. Kao da me je neko ubacio u neki stari japanski film. Hramovi, japanski hoteli, male uličice, monasi hodaju u odorama i bosi, zelenilo, drveće, brda i svi jako ljubazni i nasmijani. Saznajem da je savjetnik za trku Hiroki Išikava (poznati japanski trail trkač). Mojoj sreći nema kraja. Sljedeći vikend trčim njegovu trku isto u Jamanaši prefekturi u Kofu.

Ryokan i onsen

Hotel u kojem smo noćili je bio odličan. Oni svi podržavaju lokalne trke i brinu se da svi trkači budu zadovoljni. Hrana je odlična, svega pomalo i dovoljno. Bila je opcija da prenoćimo i u hramu. Tu vam večeru donose monasi i nema mesa. Definitivno bih preporučila svima da probaju tu opciju. Mi smo izabrali ryokan (japanski tip hotela koji je jako sličan hramu) jer je imao mjesta. Išli smo poslije večere u onsen (banje po našem) i već smo zaspali oko 22:00.

Tri ponovljena uspona

Ujutro, naspavana, spremna, odmorna, vrijeme za 10. I krećemo. Uz brdo patnja kao i obično. Pozdravljaju nas monasi jer trčimo pored hramova. Nekako dođem do vrha. Pogled na Fudži oduzima dah. Uslikam se i onda ide let niz brdo. Volim to. Osjećaj slobode, letim, vidim ovu raju koja je imala dobar ritam uz brdo. Pozdravimo se i kažem im vidimo se opet uz brdo. I tako drugi krug. I onda ide treći. Ne ide se meni nikako. Odem u toalet i kontam, “ma mogla sam ja nazad u hotel i malo odspavati” haha. I onda računam kada su oni monasi mogli da trče svaki dan uz ovo isto brdo, onda je meni bolje da izađem iz ovog WC-a i da se ne sramotim bezveze.

I tako i bi. Idem ja i ne progovaram. Pitaju me kako ide. Nikako. Po belaju patike me nažuljale na vrhu prstiju i na petama. Znači ne možeš da vjeruješ. Kriza. Popela se nekako i hajde sad ću niz brdo, a žuljevi na prstima ubiše. Al opet mi je super. Nek je samo niz brdo.

Snaga uma

Koja pobjeda nad umom kada sam završila ovu trku. Samo sam se nasmijala sama sebi i proslavila. Eto ja trčala tri puta, a zamisli onog monaha što je trčao svaki dan 7 godina zaredom. Ne mogu zamisliti.

Uvijek kažem da svaki prosječan Japanac ima snagu uma duplo veću od bilo kojeg stranca. Uvijek me fasciniraju svojom upornošću.

Vaši komentari

Banner