Piše: Hanifa Terzić/Foto: Dražen Filipović
Tako je počeo razgovor između Ersana i mene nekad u aprilu, na temu ove utrke.
Od ove godine sam odlučila da neću trčati ništa van plana. Međutim, ova utrka me je „proganjala“, pa sam odlučila napraviti iznimku. Ljudi su još na proljeće završili AIMS certifikat, vidjelo se da idu u ozbiljnu priču, a ja volim podržati domaće. Ako mogu da se spremim do Njemačke ili Austrije trčat, šta mi fali otići u Cazin. Naročito kad vidim da neko hoće od početka da radi kako treba. Ima i toga da su mi Krajišnici uvijek bili simpatični.
Kad god bi se poveo razgovor o ovoj trci, konstatovala bih da ćemo izginut ko Delije na Bihaću iz Ćopićeve priče. Da ću riknut sto posto, i da će biti upitna moja vožnja nazad. Ersanu je to šega. Ali on svakako trči po Čapljini, ne može ga gore zapast nikako.
Jebote, jest daleko taj Cazin! Morali smo stati 8 puta usput. Baš nam se nekako skupilo umora oko Jajca, pa smo tamo ostali skoro 2 sata, na ručku, i obilazeći one vodenice. Onda nam se pila kafa sat kasnije… Normalno da je daleko, kad staneš na svakoj benzinskoj i u nekoliko restorana i kafića od Sarajeva do Cazina, reći će objektivan čitalac.
Kad već ideš u Cazin, moraš posjetiti tvrđavu Ostrožac. Turistička atrakcija sa ogromnim potencijalom. Biću sretna da odem ponovo kad završe s uređivanjem. Kule obrasle bršljenom, ukleti dvorac, koji me izaziva da podjetinjim i provirim kroz svaki prozor, zađem u svaku sobicu, da zaspim na travi, nadajući se da će izaći vile da plešu na mjesečini, kad svijet utihne. Pomalo zastrašujuće u sumrak, nekome ko voli bajke, i ima maštu petogodišnjaka.
Mudra odluka organizatora, da start stave u 8 ujutro, davala je neku nadu da se može završiti prije najgore vrućine. Ne želim se skršiti tako da mi treba oporavak, pa sam riješila pratiti Ersana, koji je pejsao na 3:30 maraton. Sa ovim rasterećenim ciljem, nije me brinulo da li će biti vruće, samo da učestvujem, i da odradim dužinski trening koji je po rasporedu ovaj vikend. A loš mi dan za trčanje, drama. Da sam kući, pomjerila bih tu dužinu za ponedjeljak, i čitala knjigu cijeli dan. Možda bih razmotrila ideju i da batalim trčanje skroz, koji će mi klinac.
Stižemo na preuzimanje brojeva u zadnji čas. Upoznajemo ekipu, i pomislim da su luđi od nas, kad mogu biti ovako srdačni i nasmijani noć uoči trke. Ja bih vjerovatno pala mrtva od sekiracije.
Da se mene pita, došla bih 3 minute prije starta, najnormalnije. Ali ko bi Ersana slušao da nabraja. Moralo se krenuti u 7. Vuči balansira između dvije tvrdoglave glave, radi to sjajno, i stvarno se lijepo družimo. Srećem drage ljude na startu, i sretna sam što sam tu. Alen će trčati s nama, njih dvojica 42, ja ću pola. Plan je da produžim još koji km, da odradim trening. Ali neću 42, nisam pukla toliko. Vuči neće ništa. On slika, uzima izjave, satra se od posla. Ubij me, ako nije napravio više kilometara od mene u nedjelju.
Prije starta puštaju himnu. Svi prisutni stoje mirno, stojimo i mi negdje sa strane, gdje smo se zadesili. Ovo je prvi put u životu da na nekoj utrci čujem himnu BiH. Nisam imala priliku razmišljati o tome prije, zateklo me, i preplavilo nekakvim emocijama koje baš ne znam da opišem. Jaka stvar, voljela bih kad bi i ostali organizatori uveli ovu praksu. Dok stojimo, imam priliku posmatrati trkače. Šareni svijet mirno stoji na parkingu. Rano probuđeni. Možda umorni od puta. Možda od drugih briga, koje nastoje da pregaze satima trčanja.
Ne znam da li od himne, ili od hormona, ali raznježila sam se gledajući te šarene ljude. Sad bih ih zagrlila, sve odjednom. Mislim da se već sad da naslutiti da nisam svoja na dan utrke. Nemam ja običaj voljeti ljude ovako javno. Više mi leži da sam đavo. Pokazat će se u jednom kontaktu s volonterom da me ovo ljubavno raspoloženje ne drži dugo. Dolazimo na raskrsnicu, haver okrenuo glavu od nas i priča nešto tamo, ne pokazuje gdje ćemo. Normalno da ću dreknuti „kuda?“. Ne znam što mi se ovi moji čude. Te nisam ga udarila nogom u glavu.
Eh, staza. Gore, dole, lijevo, desno… Ima svega, nije lako. Ali ko je trenirao, može se ovo dobro istrčati. Sjajna stvar je taj prolazak kroz kapiju tri puta na polumaratonu, i šest puta na maratonu. Možeš lijepo da se tempiraš, uvijek si okružen ljudima, onaj ko je došao da te podrži, može te lako sresti 5-6 puta na polumaratonu, bez da previše hoda… Na ovoj utrci bukvalno nikad nisi sam. Uvijek ima ljudi koji su na tvom tempu, ili su na nekom drugom krugu, brži ili sporiji, ali stalno je neko tu. Svako malo si u zoni starta/finiša, i dobijaš podršku organizatora, građana i volontera. Okrepe su vrlo korektne, i ima ih više nego na većini drugih utrka, obzirom na to da se vrti isti krug 3/6 puta.
Ono loše je da ti je pravo lako odustati, ako ti dopizdi. Kreneš maraton, odradiš tri kruga, i skontaš da ti je dosta. Već si u finišu, možeš komotno.
Meni je bilo tegoba. Znam šta je, pa se ne sekiram, biće sve ok sljedeći put. Nakon 17,5km mi muka, moram pustiti Ersana i Alena da idu. Prohodam, pomislim da odustanem, jer šta će mi to. Onda pomislim na ljude koji su se toliko potrudili oko ove priče. Cazin zaslužuje vedriju mene, pomislim, i krenem u trk. Uvijek izvučem ovaj Sarajlićev stih kad mi dođe da se ponašam ko budala. Protrčim do kraja, nisam ni išla na rezultat, svejedno je.
Srećem Vučija, pao s nogu. Ubilo ga gledat trkače. Vjerujem mu kad kaže da je lakše trčat, nego hvatat leteće ljude sa onom njegovom aparaturom. Ne da mi uzet aparat u ruke. Prvo mi natakne na vrat onaj kaiš, pa onda smijem da dohvatim „precious“ mašinu.
Ne sjedi mi se, odoh trčat. Krenem lagano, ganjam Ersana da ga sretnem koji put na posljednjem krugu. Usput uhvatim nekog trkača kako hoda, pa ga malo natjeram, okrenem u njegovom smjeru, i povučem 200-300m. Ove smrknute ništa ne pitam, znam ja kako je kad popizdiš od bolova, još će me neko nalupat. Na nekom okretu vidim druga Junuzovića kako odmiče. Zaletim se sprintom za njim. Može se, jarane moj. Nizbrdo je bilo, da se ne lažemo. Dobar Rasim skroz. Čovjek može trčat više sati nego što ja mogu ležat, što ne bi bio dobar. Pozdravimo se, uganjam Ersana na posljednjih 1,5 km, i krenem s njim do kraja.
Pošto smo oboje trčali lakše nego što možemo, nije nam trebao odmor. Ostali smo još neko vrijeme, snimili i poslikali šta treba, i odlučili poći na dug put.
Zajeb dana je bio taj što nisam gledala rezultate uopšte. Ja trčala trening, Ersan bio spejsmejker, nemam šta gledat. Kad smo odmakli sat vremena vožnje od Cazina, skontamo da sam bila druga žena ukupno. Nisam ostala na proglašenju, dođavola! Jako, jako se kajem zbog toga, jer su domaćini zaslužili svako poštovanje. A ja otišla, koza.
Zato moram otići ponovo u Cazin trčati. Da se lično ispričam za ovaj bezobrazluk.
Drugi put planski, jer Cazin stvarno zaslužuje jaču mene. Od srca preporučujem da ovaj trkački događaj upišete u vaše kalendarčiće za iduću godinu. Dajte si vremena da putujete polako. Da odete u ukleti dvorac, i tumarate između zidina. Možda vam se posreći, pa sretnete patuljka ili vilenjaka. Dišite duboko i ispunite srce himnom, tako da ne može više ljubavi da stane. A onda trčite krugove Cazinskog (polu)maratona. Obećavam, tamo niko nije sam.
Vaši komentari
